НЕ САМО УМЕТНОСТ НОСТАЛГИЈЕ ЗА БОЉИМ ВРЕМЕНОМ

Поводом изложбе „Матрица. Монологија Данила Вуксановића“ у Галерији Матице српске

Уметник је делом и дискурзивно (текст у каталогу) завештање српске уметности, које чува и обрађује као виши конзерватор-рестауратор уметничког фонда МС, схватио као традицију у изворном смислу те речи (traditio), у значењу предавања, обнове, а не окоштавања

Данило Вуксановић (Сомбор, 1973) новосадски je сликар о чијем је раду објављена и мања монографија. Један је од најзанимљивијих млађих ликовних критичара, заправо уз Саву Степанова најважнији у Војводини. Своје доприносе сажео је у књизи „ДијаФрагменти“ из 2019. године. Професију у изумирању ликовног критичара не само да је одржао већ и унапредио у нашој а вероватно и светској критици оригиналном формом коју је назвао „дија-логовање“. Као одјек Платонових и ренесансних дијалога успоставио је имагинарни говор о уметности у виду дијалога више уметника, тумача и посетилаца, у коме он фигурира наводно само као прислушкивач и записивач. Тиме је на нов начин, уводећи и хумор у дискурс, оживео ликовну критику, осветливши феномене уметности с вишег нивоа и више истовремених позиција на вредносном хоризонту.

У својој матичној установи (запослен у Галерији Матице српске) остварио је недавно већу изложбу „Матрица. Монологија Данила Вуксановића“, као круну свог докторског рада. Реч је о изложби у склопу серијала „Традиција и савремено стваралаштво“ којим та кућа другачије осветљава своје музејско благо. Вуксановићеве „слике и симболи као одблесци националне културе“, како пише Тијана Палковљевић Бугарски, директорка Галерије Матице српске, у уводном тексту каталога ове изложбе, настају као „усмереност изражавања кроз линију, масу и алегорије“. Уметник је делом и дискурзивно, у тексту у каталогу, завештање српске уметности које чува и обрађује као виши конзерватор-рестауратор уметничког фонда схватио као традицију у изворном смислу те речи (traditio), у значењу предавања, обнове, а не окоштавања. У том својству представио је слике, инсталације, аквареле, цртеже, слике на папиру и колаже на платну као одјеке старих графичких матрица. Његови радови не могу се свести само на широко раширену у наше време естетику цитата, он полази од предлошка као тумач, неко ко жели да настави стари стваралачки процес. Све је почело како то често и најбоље бива у уметности, на тајанствени начин. У подруму галерије (а подруми и тавани су чувари тајне, посвећена места спознаје, тајна по себи), у старом заборављеном орману, „унутар (чијих) полица су садржани прошлост, садашњост и будућност“, како каже уметник, као у некој чаролији сагледао је мноштво заборављених графичких матрица, које су полазиште за целу његову изложбу. „У орману се проналазе, за нас у музејима, незаборавне ствари“, каже аутор, а томе бисмо само могли да додамо у полушали изречену опаску Лазара Трифуновића, да ће се у будућности открића у египтологији догађати у подрумима каирског музеја. Уз матрице као предлошке и своје радове-тумачења, Вуксановић је изложио и сам орман, ту материцу матрица, опну из које су настале његове слике и ритуално се фотографисао у њему. Он са фиокама на зиду чини и неку врсту инсталације која има духовни или магични а не десакрализовани карактер као мноштво таквих савремених дела.

„Зашто су границе наше интимности понекад толико блиске богатствима баштине коју чувамо?“, може да буде кључно, програмско ауторово питање, који очигледно зна да промишља уметност и прошлост (учествује у припреми ТВ емисија о војвођанским старим црквама у својству водича-наратора). У његовом рашчитавању традиције сви стари артефакти имају подједнаку вредност, тако је и Еби Варбург схватао иконологију, додајући јој и истраживање, археологију савремености. Фигуралне представе, предлошци за иконе на папиру, тј. сакралне графике, потписи оснивача Матице српске, печати и сијасет предмета, ситница на основу којих израста слика континента из прошлости, полазиште су Вуксановићу за превредновање, увођење старине у садашњост на актуелан и жив начин. Реч је најпре о „продужењу живота музејско-историјске слике“ и, како каже уметник, „Подражавање је индиректно – као сећање на предмет“. У његову оптику осим предмета улазе и личности (Миливој Николајевић, Сава Текелија, Лаза Костић, слике Саве Шумановића, иконе Богородице), као и грб (кошница) Матице српске, која је претворена у Матрицу српску, у „матричасте фантазије“, како каже стваралац. Идеја од које се кренуло је „свесна сликарска обнова старих и познатих слика“, при чему се користи највише црна, сива и сребрнобела „обојеност“. За те радове „Кружница је заједнички именитељ – симболички садржалац на већини бираних мотива“. Таквом посвећењу старини посебно доприноси дискурзивно вешто надопуњавање, друго и другачије читање целог тог хтења, покрета, уметничке воље за повратком у будућност. „Изложени радови нису копије у којима се подржава оригинална слика са свим њеним својствима“, већ тумачења. Не само као уметност меморије или носталгије за бољим временом и темељнијим вредностима већ као суштинско полазиште за постављање у основи само једног питања, настају Вуксановићеви радови и текстови. То су питање изоштриле посебно (пост)модерна теорија и пракса, а своди се само на упитаност о правој природи слике, чему свој теоријски и стваралачки допринос даје овај сликар.