НАСИЉЕ СЕ ВРАЋА КУЋИ

Ропство, колонијализам, геноцид – све те појаве постоје и данас, иако се (обично) називају другачијим именима. Тридесети јул је проглашен за Дан борбе против ропства, што само потврђује да ропство и даље постоји. (Према неким проценама, данас има преко 40 милиона робова у свету.) Постоји и колонијализам, само што се сада он назива другачије: „увођењем (западних) стандарда“ или „имплементирањем демократије“

Када високи представник Валентин Инцко, у правом колонијалном маниру, донесе закон којим се прописује „забрана порицања геноцида“, он поступа исто као и ранији колонијални управници, не само у Босни и Херцеговини. „Инцко је кловн и бледа копија Оскара Поћорека“, приметио је Емир Кустурица. „Једино што (данас) нема Аустрoугарске иако се њена распала политика спроводи у БиХ као трагикомедија читаве цивилизације која нема снаге да саму себе одржи, а камоли да спроведе до краја своју насилничку политику“. Забрана коментарисања, као и научног истраживања сребреничког злочина – што није без значаја – „објављује се тачно на исти дан, 23. јула, када је 1914. Аустроугарска упутила ултиматум Србији“. Тај нови рат против Србије, додаје Кустурица, „Инцко највероватније неће покренути, али је сигурно да је његово дело акт који има још једну функцију“: прећуткивања и скривања правих геноцида.

[restrict]

Измишљени и стварни геноциди Инцко нам скреће пажњу са стварних геноцида, који су се догодили, и то не само у Европи. Они се догађају и данас. Када Запад оптужује, на пример, Кину за геноцид у Синђијангу над Ујгурима, он нам скреће пажњу са стварних геноцида који се одвијају у овом тренутку: од геноцида на Куби, који се спроводи санкцијама и трговинским ембаргом, или у Венецуели, где милиони људи пате или умиру због недостатка лекова или хране. С геноцида над народима Латинске Америке. С геноцида над народима Африке, који се врше бомбама и немилосрдним војним интервенцијама, мимо пажње западних медија. С геноцида над народима Блиског или Средњег истока. Чак и данас, док Сједињене Државе спроводе повлачење из Авганистана, та бомбардовања се настављају и односе на хиљаде и хиљаде живота. Рећи да је злочин у Сребреници „геноцид“ – а у Сребреници се несумњиво десио ратни злочин – значи скретати пажњу с геноцида који се дешавају у овом часу, пред нашим очима. Ако је злочин у Сребреници дозвољено назвати геноцидом (у Сребреници су се сукобљавале приближно једнаке снаге босанских муслимана и Срба), како би онда требало квалификовати злочине које је починио Запад? Само на Блиском истоку, у неоколонијалним ратовима САД, побијено је на десетине милиона људи (30 према подацима УН), и исто толико је расељено.
Нису ни све велике силе исте. Тврдња да су све силе експанзионистичке и империјалистичке, у свему исте као и западне, „предаторске државе“, заправо је оправдање или прикривање злочина Запада. Кина кроз своју историју није прибегавала освајањима, нити је била колонијална сила. Ни освајања царске Русије нису резултирала геноцидом. Напротив: сви ти народи развијају се и даље, чак и они с неколико хиљада припадника. Совјетски Савез био је прилично бенигна сила у поређењу са савременим (и историјским) Западом, нарочито са Сједињеним Државама. Говорити о „совјетском експанзионизму“ данас је смешно, осим за Американце, који о комунизму не знају ништа.

Појава колонијализма и расизма Колонијализам је, као и расизам, сразмерно нова појава у историји. Да ли је склоност ка колонијализму својствена „белој Европи“? Ако јесте, он је скорашња појава. Колонијализам и расизам, концепт расе у савременом смислу, рађају се на капиталистичком Западу и посебно чврсто се укорењују у САД. Расизам је производ капитализма. Америка је била и остала дубоко расистичка земља. Колонијализам, такође, постоји и у Јапану (милитаризованом и империјалистичком, фашистичком Јапану), који је само у Кини побио на десетине милиона људи. Било је то тридесетих година прошлог века. Тада је Јапан почео да следи колонијалне узоре са Запада и желео је да изгради своје колонијално царство. То је, заправо, почетак вестернизације Јапана; остало је ишло својим логичним током, све до данашњег растварања јапанских културних традиција у „токовима постмодерне“. Тиме се Јапан коначно „вестернизовао“.
Оправдано је мишљење да је Други светски рат почео на Далеком истоку и да га је почео Јапан својим освајањима Кине. Овај закључак изгледа неприхватљиво само због нашег „урођеног евроцентризма“. (Заправо, „наш“ евроцентризам уопште није урођен: то је стечена навика, да на свет гледамо западним очима.) Тиме је Јапан, додуше, покренуо неочекиван ток догађаја: комунистичку револуцију у Кини, која је довела до успона ове „бивше велике силе“ и, на концу, до великог повратка Кине на светску сцену.
Појаву расизма можемо пратити од 17. и 18. века. Ескалирао је од 18. до 20, и продужава се и у 21. столећу. Данас није популарно позивати се (макар не отворено) на расизам. То је последица пораза националсоцијализма и пропасти немачких расних теорија током 20. века. Али не можемо да не приметимо да он и данас траје, премда у другачијој форми. Реч је о „цивилизаторској мисији Запада“, који данас „уводи демократију“, односно „цивилизује нецивилизоване“ (дивљаке или варваре, између осталог и у бившој Југославији), приводи их цивилизованом начину живота кроз искуство „демократије“.

Да ли је историја Европе обележена геноцидом? Паралелно с тим, од 17. века, уобичава се и модерни концепт расе, до тада непознат средњовековној Европи. Средњовековни Европљани нису били расисти. Тај појам им је посве непознат. Осим ако као његове почетке не посматрамо шпанску реконкисту и оно што је за њом следило, на почетку „Новог доба“. Покрет је инспирисан Римокатоличком црквом и не односи се само на Мавре већ, још више, на Јевреје, инкорпориране у друштво, посебно оне који су се преобраћали у хришћанство: на „нове хришћане“, којима се приписивала „нечистоћа крви“ (limpieza de sangre). За таквима се трагало и забрањивано им је, између осталог, вршење јавне службе. Почетак насилног изоловања, њихове „екстерминације“? Несумњиво је тако. Склоност погромима, масакрима над Јеврејима, међутим, налазимо и на западу и на истоку Европе, чак и у Русији.
Ако је расизам нова појава, масакр и погром свакако нису. Још мање је то ропство. Ропством су се бавили филозофи, од самог почетка ове дисциплине. Постоји много разлога за то, од Хераклита, све до Хегела и Маркса. Хераклит је рекао да је рат „отац свих ствари“, који робове чини робовима, а слободне слободним. Да ли се грчка цивилизација заснивала на ропству? Ропство је у њој свакако имало значајну улогу. „Најважнија Хегелова друштвено-политичка теорија заснована је на дијалектици односа између господара и роба.“ Ову идеју ће наставити Маркс, који ће пронаћи разрешење: ко је био ништа (роб), биће све. Али дијалектички однос између роба и господара ту не престаје. Нисмо ли данас сви постали „робови технократске светске либералне елите“? И не влада ли светом мала елита „изабраних“, упркос томе што мислимо да је „ропство укинуто“?
Француски историчар Жорж Бенсузан, у књизи Европска страст за геноцидом, трага за одговором на питање шта је у европској историји омогућило масакр: „онај пут који доводи до тога да један део човечанства брани другима живот на овој планети“. Ропство, масакр, геноцид, потом расизам и колонијализам очигледно су у тесној вези. Две хиљаде година европске историје је, према овом историчару, водило до тога. „На известан начин цела Европа је одговорна за оно што се догодило у Европи.“ Да ли је то истина? Да ли је целокупна историја Европе заиста водила ка масакру, геноциду и расизму?
Од Француске револуције почиње и епоха национализама у Европи; најпре у Западној, потом и у Источној Европи. То је епоха стварања нација: доба националних искључивости, трибализама и покоља. Источна Европа се и у томе угледа на ону Западну, која „предводи“ и постаје синоним за „прогрес“. Неизоставни део историје национализама је историја етничких чишћења, што ће кулминирати немачким националсоцијализмом, који нема само антисемитски него и антисловенски карактер. Доминантни „културни код“ у Немачкој и на Западу био је и остао антиславизам, упозорава немачки професор Волфганг Виперман, а његова историја ни изблиза није завршена. „Источни“ национализми само су копија западних. Њихов смисао је, тврдио је Фрањо Туђман, несвршени хрватски историчар, изградња етнички хомогених држава, а у том циљу све је дозвољено, чак и етничка чишћења и холокауст. Запад ни данас не осуђује највеће етничко чишћење после Другог светског рата у Европи: протеривање Срба из Републике Српске Крајине.

Запад, „варвари“ и дивљаци“ Хришћанство, подсетимо, укида ропство. Ропство се враћа тек у Ново доба. „Ропство као друштвени феномен доживело је пуни процват тек у модерно доба“, тврди Александар Дугин, „у ери научних револуција и буржоаских демократија“. У ствари, појава ропства доживљава праву експлозију, најпре с индијанским староседеоцима (Јужна Америка), потом с трговином црним робљем. У Северној Америци се много одлучније прибегава искорењивању „дивљака“, а преживели се затварају у резервате. Ствара се „нова, чиста земља“ за досељенике. Зашто се ништа слично није десило у Русији, у Сибиру? Процењује се да је преко 20 милиона Африканаца постало жртвом трговине робљем. Она даје ново значење овим појмовима: роба и господара, геноцида и масакра. Јављају се колонијализам и расизам. Ствари се до тада нису називале тим именом, или нису постојале, барем не на овај начин. Сви су, у основи, у хришћанству били „једнаки пред Богом“. С периодом колонијализма започињу расправе попут оних да ли су црнци људска бића, или имају ли Индијанци душу. Не и у Русији, где им се од почетка признаје статус љуских бића и којој је модерни концепт расе остао стран.
Бенсузан за геноцид окривљује целокупну европску културу. У ту сврху, он разликује Запад од Европе. Запад је, за њега, превасходно „политички појам“: „Запад готово искључиво упућује на политику, док је Европа у првом реду етнички појам.“ На који начин се Запад „умешао у политику“? „Запад се, једини на свету“, сматра овај аутор, „отварао према другим културама, уписујући се истовремено у директно наслеђе просветитељства (’права човека’ изнад права нација) и Јеванђеља (’нема више Грка ни Јеврејина’, Свети Павле)“. Не противречи ли овај закључак елементарним историјским чињеницама? Односно зашто је Бенсузану потребно да оправда Запад?
Да ли је Запад прво убијао друге културе, а онда се „отварао према њима“ – кад су постајале по њега безопасне? Односно кад их је колонизација већ учинила ирелевантним? Шта је у основи чувеног западног универзализма ако не жеља да своју „просветитељску културу“ посвуда наметне као општеважећу, поништавајући све друге? Период процвата западног колонијализма поклапа се с наметањем „цивилизације дивљацима“. Сама „цивилизација“ је, уосталом, изум Запада. На „цивилизацију“ се овде у почетку мисли искључиво у једнини: једина цивилизација је она западна. „Остали“ нису цивилизације; они су или „варвари“ (почев од Источне Европе), или, још горе, „дивљаци“ (Африка, Америка). Од Источне Европе, зато што је „варварска“ и „нецивилизована“, Запад се ограђује „санитарним кордоном“ још у 19. веку, много пре оног из Хладног рата.
Либерални расизам Такву западну цивилизацију потребно је наметнути, а „дивљаке“ припитомити или цивилизовати, у такозваним „цивилизаторским мисијама“ (пример Британије, Белгије, Немачке… и, коначно, САД). Остале цивилизације, уколико уопште постоје, једноставно су „инфериорне“, западна је „супериорна“. Друге културе ће тек накнадно постати објекат проучавања, помало егзотичан објекат, који се посматра с једва прикривеним подсмехом и коме се, у суштини, не признаје право на постојање – осим као занимљиве и живописне чињенице. Либерални мислиоци били су махом расисти. Право „демократског избора“ не признаје се „дивљацима, лудацима и женама“. Чак су, већином, били и робовласници у САД.
Либерализам је, како тврди италијански историчар идеја Доменико Лосурдо, у студији Противисторија либерализма, 2007, „идеологија рођена с два лица“. Ови, махом енглески, углађени џентлмени, који су се наводно бескомпромисно борили за „слободу и права индивидуе“, у исто време били су убеђени расисти. Управо с либералном идеологијом рођен је Запад. И либерализам и просветитељство имају исте, расистичке корене, само што се ова чињеница данас углавном прикрива. Либерализам је, то не треба заборавити, „суштински расистичка идеологија“ (А. Дугин).
Колонијализам и расизам нису нестали с такозваном деколонизацијом. Многе бивше колоније прогласиле су независност само зато да би један јарам замениле другим – јармом неоколонијализма. Неоколонијални систем избегава отворену окупацију страних територија. Уместо ње примењује далеко уноснију варијанту – клијентелистичке режиме, и заштиту „пословних интереса“ бивших колонијалних сила у својим колонијама, плус војне интервенције по потреби (којим се, ако не постоји други начин, такви режими инсталирају). САД су данас прва и најмоћнија неоколонијална сила света, уз неколико подређених (Британија, Француска у Африци, Јапан у Источној Азији итд.).
Инструменти неоколонијалне контроле данас се у основи своде на такозвану дужничку замку, намењену земљама Глобалног Југа. Можемо га одредити и као „платизам“. Он укључује формалну независност подређених земаља и стварну подређеност колонијалним метрополама. Дефинисао га је, на почетку прошлог века, амерички сенатор Орвил Плат, такозваним Платовим амандманима у мировном уговору којим је закључен Шпанско-амерички рат. Њиме је Куби дата тек формална независност, уз обавезу наметнуту Кубанцима да „сарађују с америчким бизнисменима“. Овај изум ће Сједињене Државе нешто касније примењивати широм света, претварајући се да су оне сила која доноси слободу потчињеним.
Тек ће Кубанска револуција окончати ово стање, показујући пут читавој Латинској Америци. Због тога је судбина Кубе толико важна за Латинску Америку: она остаје узор који треба следити, да би се постигло ослобођење од (нео)колонијалних господара. Због тога, с америчког становишта, кубанска комунистичка револуција мора бити угушена, ако не ратом и интервенцијом (као у Заливу свиња), онда санкцијама и трговинским ембаргом, којима се враћа Трамп, а у стопу га следи и Бајден.
Исто је и с расизмом, који, попут колонијализма, није нестао у савременом свету већ је постао скривен или „сублиминалан“. Не препознајемо ли исти расистички и колонијални манир у понашању западних изасланика (из Европске уније или САД), када нам нуде „мировне уговоре“ које морамо потписати или када нас подучавају „праксама добре управе“, „борби против корупције“ итд.? Њихов заједнички именитељ јесте да су западни модели владавине најбољи и једино могући (једино цивилизовани). Ниједан други пут заправо не постоји. Постоји само један, обавезан смер, који је обавезно следити. А тај смер нам непогрешиво показује Запад. У складу са својим интересима.
Коначно, како тврди Бенсузан, насиље има тенденцију да се врати кући, тамо одакле је и потекло: „то су премисе насиља које ће се вратити самом себи“. Капитализам и јесте насиље у функцији згртања профита. „Црна Африка је у одређеном смислу била лабораторија за екстремно насиље које ће се распламсати у Европи свега неколико деценија касније…“
Писац Џозеф Конрад указује како је у Африци (и било где другде) било допуштено прекорачење свих граница, како су убиства и геноцидне методе на крају у очима колонизатора постајале „нека врста трансценденције којом се хтело надмашити самог себе“. Не задуго: његов јунак окончава живот у лудилу, мислећи за себе да је постао бог.
Не постоји пример доброг и хуманог колонијализма. Белгијским акцијама у Конгу слично је немачко поступање на афричком југозападу, у Намибији, према народу Хереро. То је прави пример модерног геноцида, помало закаснелог али ванредно ефикасног, када је од 80.000 припадника готово 70.000 побијено у истребљивачком рату који су против њих повеле немачке колонијалне трупе, после чега су преживели интернирани у концентрационе логоре.
Управо покољ над народом Хереро једна је од „смерница немачке политике после 1914, посебно у погледу стратегије покоравања наметнуте у словенској Источној Европи почев од 1939. године“. Спровођење систематске политике екстремног насиља над припадницима народа Хереро од 1904. до 1906. „даје нам да наслутимо нацрт екстремног насиља које ће нешто касније бити пренесено у Европу“. О каквом насиљу је реч? О њему сведочи очевидац, преводилац за хереро језик Мануел Тимбу: „Напуштајући Окахандју, генерал Фон Трота наредио је својим трупама да немају нимало милости према непријатељу. Не сме бити никаквих заробљеника, а сви, без обзира на доб и пол, морају бити на месту убијени. Изјавио је: ’Морамо их истребити да убудуће спречимо било какву побуну.’ Као последица тога, војници су почели да пуцају на све домороце који им се нађу на путу. Није било важно ко су они… Сви су, укључујући и старце, били побијени… Две године сам остао с немачким трупама. Нисам видео да је поштеђен иједан заробљеник.“

Децивилизација колонизатора Укратко, „колонијални модел дао је маха дивљаштву које се после вратило како би мучило Европу у којој је и настало. Као и Велики рат, колонијални образац спустио је праг допуштеног насиља, отворио је пут понашању и навикама и прожео (европски) менталитет“. У јуну 1848. „репресија на улицама Париза спроводила се с бруталношћу каква до тада није виђена…“ Разлог је био тај што су организатори репресије били „генерали који су се вратили из Алжира… они су донели праксу екстремног насиља. Ти војници су побуњене војнике називали ’бедуинима из метропола’“. Односно односили су се према њима као „дивљацима из колонија“.
Колонијализам је можда „укротио“ колонизиране народе, али је довео и до подивљалости, поживотињења самих колонизатора. Како закључује Ем Сизер, у својој Расправи о колонијализму: „Најпре ваља проучити како колонизација делује на подручју децивилизације колонизатора, ка његовом поживотињењу у правом смислу речи, његовој деградацији, буђењу скривених нагона, пожуде, насиља, расне мржње, моралног релативизма… На крају свих прекршених споразума, свих пропагираних лажи, свих толерисаних казнених експедиција… постоји отров који се убризгава у вене Европе и полако али сигурно доводи у стање подивљалости читав континент.“
Не понавља ли се најзад исто и са савременом Америком? „Империје се на крају канибализују“, сматра бивши ратни дописник америчких медија Крис Хеџис. Колики је број ратних ветерана међу починиоцима масовних пуцњава у САД? Док „шокирани новинари тврде да збуњене власти ’траже мотив’ за злочине, ужасна унутрашња цена наших ’вечитих ратова’ до сада би требало да буде свима очигледна“, констатује бивши агент и узбуњивач из редова ФБИ Колин Роули. У ту цену спадају и „наизглед бесмислена убијања код куће“. То је тек први талас плиме насиља који већ запљускује САД и за који данас нико не може да каже како ће се окончати.

[/restrict]