Мирослав Тохољ (1957–2021) – Последњи поздрав незаборавном уреднику „Јавности“!

С Миром је нама новинарима било лако сарађивати. Није спадао у класичне главне уреднике већ је, користећи своје широко знање и књижевно умеће, професионално испуњавао дужност и пружао колегијалну подршку сарадницима у послу који је разумео као национални задатак. Било је јасно да спада у свестрано образоване интелектуалце високог „формата“, али да је истовремено био спреман да са саговорницима разговара о такозваним „обичним“ темама, испољавајући при томе често свој изузетни смисао за хумор

Умро је Тохољ! – вест коју ми је телефоном саопштио професор Слободан Грубачић шокирала ме је, нисам могао да поверујем да је човек који је током деценија нашег дружења и познанства увек одисао животном ведрином и снагом, те деловао као да „пуца од здравља“, отишао на пут без повратка. Нажалост, морао сам да се помирим са суровом реалношћу његовог физичког одласка, па сам почео да пребирам по несигурним сећањима и из њих „вадим“ детаље у којима сам се виђао и сусретао с Мирославом Тохољем, писцем, уредником новина, министром…

БОРАЦ ЗА НАЦИОНАЛНИ ИНЕТЕРЕС Овај син Херцеговине из Љубиња оставио је иза себе неизбрисив траг као успешан писац, али у овом опроштају од Мире нећу говорити о његовој најважнијој заоставштини, за шта уосталом нисам ни стручно компетентан. Покушаћу да од заборава отргнем сећања на књижевника који се у бурним временима распада Југославије и рата у БиХ свим својим бићем посветио борби за српску „националну ствар“. Тачније, да подсетим на време предратног Сарајева у коме сам као новинар недељника Српске демократске странке „Јавност“ сарађивао с главним уредником Мирославом Тохољем. Наше дружење је – додуше не тако интензивно – настављено и у ратним годинама током којих је он, обављајући нове дужности (министра информирања у Влади РС, те касније генералног директора Српске радио-телевизије), проналазио времена да, макар саветима и конкретном помоћу, буде уз своју „Јавност“ и њене новинаре.
После победе националних странака на изборима у БиХ 1990. године СДС је покренуо недељник „Јавност“, у то време једини српски „изворни“ национални медиј у централној југословенској републици. Сви остали, како штампани, тако и електронски, били су (што се ускоро потврдило) на „линији“ политике изласка Босне и Херцеговине из Југославије, па се може рећи да задатак „мале“ „Јавности“ и њеног главног уредника Тохоља није био нимало „мали“ и лак.
Мирослава сам упознао када сам у редакцију листа – која се налазила у просторијама Социјалистичког савеза, готово преко пута Председништва БиХ – однео понуђени текст, посвећен историји нашег народа у Босни и Херцеговини. Он га је не само објавио већ ми је и предложио да наставим да доносим нове текстове. Ускоро сам постао стални члан редакције коју су, поред главног уредника, чинили Радован Мучибабић, Биљана Митриновић и њен будући муж, нажалост сада покојни, Жељко Цвијановић. „Јавност“ је ангажовала бројне сараднике, међу њима и Властимира Ћоровића, Тиха Бурзановића, Славуја Јовичића (нека ми опросте оних чијих имена и презимена се више не сећам), а код Тохоља су на „чашицу разговора“ о ситуацији у БиХ често долазили дописници „Политике“ из Сарајева Мухарем Дурић и Мирко Царић.
С Миром је, бар сам ја такав утисак стекао, новинарима било лако сарађивати. Једноставно, није спадао у класичне главне уреднике већ је користећи, пре свега своје широко знање и књижевно умеће, озбиљно и професионално обављао поверени му „национални задатак“. Било је јасно да спада у свестрано образоване интелектуалце високог „формата“, али да је истовремено био спреман да са саговорницима разговара о такозваним „обичним“ темама, испољавајући при томе често свој изузетни смисао за хумор.
Комбијем „Јавности“ ишао је сваке недеље у Београд где је, у „Политици“, преламан и штампан наш лист. Тим истим комбијем смо путовали на митинг СДС-а у Бањалуку, као и у Пребиловце, где су, уз парастос који је држао патријарх Павле, сахрањени остаци зверски убијених српских жртава усташког терора из овог дела Херцеговине. Тохољ ми је обично давао радни задатак да извештавам са Скупштина српског народа у БиХ (касније Република Српска) које су одржаване у згради Скупштине Босне и Херцеговине на Мариндвору, али ме је једном приликом (мислим месец дана пре избијања рата) повео својим колима на Пале. Током пута ми је објаснио да ће се овога пута из безбедносних разлога Скупштина одржати у овом малом месту изнад Сарајева. Касније ће се показати да је ова седница била заправо увод у пресељење државних институција Републике Српске на Пале, које су током рата биле незванична престоница прве српске државе западно од Дрине.

ОСТАЛА СУ СЕЋАЊА Одмотавање „филма“ ме враћа у април 1992. и почетак страшног рата у Сарајеву. Редакција „Јавности“ је демолирана, а ми који смо живели у централном делу града који се нашао под муслиманском контролом тражили смо начина да се пребацимо на „нашу слободну територију“. Позвао сам телефоном Тохоља и од њега добио – врло брзо ће се показати – исправан савет да не идем у хотел „Холидеј ин“ (где су до тада били челници СДС-а), у који су ускоро упали Изетбеговићеви „бојовници“. Миро ми је, у том нашем последњем разговору у Сарајеву, у свом стилу објаснио да се у стану „забарикадирао“ (заједно са супругом Миром и децом Растком и Миљаном), те да чека прву могућност да „изврши евакуацију“.
„Јавност“ је, након краће паузе, наставила да излази у ратним условима, али без свог дотадашњег главног уредника који је – после успешне „евакуације“ из града на Миљацки – добио нови задатак да води Министарство информисања у Влади РС. Повремено смо се сретали и разговарали о „Јавности“ и актуелним темама, а једном приликом ми је саопштио да води ратни дневник, који ће, „кад се све ово заврши, објавити као књигу“.
У пролеће 1994. заједно смо путовали у Москву (он као члан делегације, ја као извештач „Јавности“) где је председник Републике Српске Радован Караџић био позван да прими награду Савеза писаца Русије – „Михаил Шолохов“. Приликом боравака у „стаљици“, Мирослав ми је, знајући за моје русофилство, предложио да останем у овој земљи. „Ево, стигао си у Москву, сад можеш овде остати да будеш наш дописник. Договорићемо се с Тошом“ (Тодором Дутином, тадашњим представником Републике Српске у Русији).
Нисам остао као дописник у Москви, а Тохоља сам у годинама које су следиле све ређе виђао. „Јавност“ је престала да излази 1997. да би годину дана касније њен први главни уредник, проценивши да је испунио патриотски дуг према народу, окончао свој политички ангажман и затим се у Београду поново посветио књижевном „занату“. Повремено смо се чули телефоном. Последњи пут смо пре два месеца разговарали о „Јавности“, актуелној политичкој ситуацији у БиХ, књигама… Нисам могао ни да помислим да се више никада нећемо чути ни видети.
Остала су сећања. Али и задовољство што сам у времену кад је нашем народу у БиХ била наметнута тешка борба за опстанак, на новинарском „фронту“ сарађивао с угледним књижевником Миром Тохољем. Који је сматрао својом дужношћу (моралном обавезом) да у тим мрачним годинама привремено „заледи“ плодотворне списатељске активности како би обављао друге задатке у борби за свој угрожени српски „род“.
Збогом, Мирославе, и почивај у миру у свом Љубињу!

Аутор је живео у Сарајеву и као новинар био ангажован у „Јавности“ и другим тамошњим гласилима


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *