Мирослав Лазански (1950–2021) – УМЕО ЈЕ ДА САЧУВА ВАЖНЕ ТАЈНЕ

Памтио је готово сваки детаљ, владао је војном материјом, знао је да испољи дуго стицану ерудицију и да знањима засени осведочене експерте

С колегом Мирославом Лазанским сусретао сам се на многим догађајима с којих су новинари извештавали. Био је веома знатижељан, волео је војску и оружје, трудио се, као патриота, да представи моћ наше одбране. У текстовима је неговао посебан, специфичан стил изражавања. Имао је у свему мере и озбиљности, чак и онда када су одбрамбени систем потресале афере…
У време када сам обављао дужност секретара Војног изасланства при Амбасади СФРЈ у Букурешту, Мирослав је боравио у Румунији током августа 1989. године. Посетио је неколико јединица Румунске армије и урадио интервју с генерал-потпуковником Илијем Чаушескуом, рођеним братом председника Николаја Чаушескуа, који је у то време био на дужности секретара Високог војнополитичког савета Румунске армије. У војном естаблишменту нашег суседа Илие Чаушеску је био други по рангу. Мирослав ме је тада замолио да симултано преводим његов разговор с генералом Чаушескуом. Био је то занимљив дијалог који је по повратку у Југославију Лазански објавио у листу „Данас“.
Дружили смо се тих неколико дана и једне ноћи, пред поноћ, шетали центром престонице, управо на месту где ће после само четири месеца експлодирати општенародно незадовољство грађана Румуније. Центар је био сабласно пуст, очито да није било ноћног живота у Букурешту. Изразивши чуђење што, осим понеког униформисаног полицајца, нема становника „на штрафти“, закључио је да то не води добром исходу. Казао сам му да ће, вероватно, ускоро ескалирати незадовољство народа режимом, а додао и чињеницу да је пре кратког времена румунска војска испробавала краткоталасне радио-везе, што дуго није чинила. Ова обавештења пропратио сам важном напоменом: „То није за објављивање.“
Чувао је Мирослав тајну до пре неколико година, када је у „Политици“ објавио текст у којем је описао ту ноћ у Букурешту. Навео је и моје речи о испробавању краткоталасних веза као доказ да је и војска очекивала излив грађанског незадовољства. Да ме не би изложио непријатностима, измислио је име и презиме саговорника. Ту епизоду, како ми је касније рекао, описао је и у својој књизи.
После Титове смрти свечаности унапређења у први официрски чин организоване су централизовано у кругу Војне академије копнене војске (КоВ) у Београду. На једном месту су се нашли и ваздухопловци и морнари и „кововци“. Први човек на свечаности бивао је председник Председништва СФРЈ.
На генералној проби свечаности, после дефилеа потпоручника, Лазански ме је питао куда идем после Бањице. Одговорих му да ћу у Редакцију Недељног илустрованог листа „Фронт“. Замолио ме је да га повезем аутом, јер хоће да купи нова издања „Војне књиге“. Разговарали смо о војном новинарству. Мирослав ми је казао да је претплаћен на пет најпознатијих војних часописа на Западу и да помно анализира сваки текст, бележећи најзначајније податке. Одвео сам га потом у просторију маркетинга који се бави војном литературом. Одвојио је нова издања и у то време у готовини платио гомилу књига, што је била позамашна свота.
Трудио се Лазански да новинарски посао обави што боље. Изгарао је на текстовима. Трудио се да у области коју прати буде најбољи. Када је каријеру наставио у дипломатији, такође је радио под „форсажом“. Можда је то био разлог што нас је прерано напустио.