Лукашенко узвраћа ударац

БЕЛОРУСИЈА ГОДИНУ ДАНА ПОСЛЕ

Шта се променило у Белорусији годину дана након покушаја збацивања власти путем обојене револуције? Да ли америчке и европске санкције више штете наносе Белорусији или балтичким државама? Како је председник Белорусије искористио мигрантску кризу против својих супарника у региону?

Сва Белорусија је у ишчекивању. На друштвеним мрежама протестни део белоруског друштва променио је плочу. Месецима уназад могли су се прочитати страсни покличи за излазак на (имагинарне) барикаде, данас су чак и добро плаћени активисти, који желе да управљају револуцијом из Литваније и Пољске, клонули духом. Опозициони део друштва је изразито незадовољан, али је изгубио веру да се демонстрацијама може променити власт, а у доба постмодернизма мало ко је спреман да погине за своја релативна уверења, па је друштвени тон од прикривених позива на „убиство диктатора“ смењен нестрпљивим чекањем његове биолошке смрти – „неће ни он живети довека, а ми ћемо бити спремни“. Овој импотенцији савремених револуционара засигурно би се са стидом и једом засмејали њихови претходници из 19. и 20. века који су за идеале, с којима се можемо и не слагати, гинули нетремице.
Други табор, онај који подржава власт, неки би га назвали тихом већином, алудирајући на познате Никсонове речи које су америчкој омладини жељној промена супротстављали њихове знатно конзервативније родитеље, чека реформу политичког система и изградњу функционалног модела сарадње с Русијом. Сама чињеница да и противници револуције очекују реформе говори о томе да ни они нису у потпуности задовољни садашњим стањем, али да опозиција која нескривено демонстрира да је под контролом Сједињених Америчких Држава не може донети жељене промене набоље. Недавно је званични лидер опозиције Светлана Тихановска, на састанку с председником САД Џозефом Бајденом, затражила увођење строгих санкција против Лукашенка, а заправо против сопствене државе.

ОКРЕТАЊЕ РУСИЈИ Председник Лукашенко се полако креће ка оба реформска циља, врло полако. Комисија за израду уставних промена већ је написала прву руку нове конституције, али у њој и даље фигурира декларација о неутралности Белорусије у војнополитичком погледу, што не одговара геополитичкој реалности ове државе. Ово је само почетак, међутим, и ова формулација може бити измењена, али су чланови комисије изгледа узели за сврсисходно да то најважније питање ипак препусте председнику Лукашенку. Друге измене устава предлажу ограничење надлежности председника у корист владе, ограничење председничких мандата на два, као и институционализацију Свебелоруског народног савета који би у одређеним кризним случајевима могао да подели власт с председником. Овај савет подсећа на руско решење у виду Државног савета, такође институционализованог на прошлогодишњем референдуму за измене Устава Руске Федерације, али је руски модел елитистички, а белоруски претпоставља шире учешће друштвених организација, макар оне и не биле сасвим репрезентативне.
Преговори с Русијом о подизању сарадње на виши ниво такође постепено напредују. Лидер Белорусије се највише боји губитка суверенитета своје државе, а то значи и умањење његове власти, што чини битна питања попут усвајања заједничке руско-белоруске валуте неостваривим. Преговарачка мапа пута о питањима повезивања руске и белоруске економије је готово усаглашена, остала је само једна тачка спорења, за коју представници двеју држава тврде да ће бити решена до краја лета. Питања која се тичу енергетике, а која су била посебно важна за руску страну, већ су успешно затворена. Интеграције с Русијом, као и контролисана демократизација политичког система у Белорусији представљају кључ смиривања узаврелих тензија у поменутој држави.
Белорусија је дуго градила стратегију двоструке сарадње – с Русијом и са суседним државама источне Европе на Балтику. Њени главни партнери су, изузимајући Русију, били Литванија, Пољска, Летонија и Естонија. Све побројане државе су у геополитичком смислу у првом реду амерички, а не европски (немачки) играчи. Наравно да нелиберални Лукашенко није идеолошки одговарао Вашингтону, али Сједињене Државе нису ни покушавале по сваку цену да га свргну с власти, јер је он одбијао да се коначно прикључи руском интеграционом пројекту, седео је на две столице, како је то сад обавезно срочити. Рачуница Вашингтона се изменила усред успеха смене режима у Украјини, те је изгледало као и да Лукашенко може бити оборен и смењен марионетским режимом верним Вашингтону. Народна изрека „боље врабац у руци него голуб на грани“ није мото САД, које се више поносе крилатицом „све или ништа“. Уколико Лукашенко не буде превише одуговлачио с реформама, заиста ће се испоставити да САД из овог подухвата излазе празних руку.

БАЛТИЧКИ СУКОБ Због отпора који је пружио САД, против Лукашенка и Белорусије уведене су опсежне економске санкције, што је проузроковало два ефекта: први, Белорусија постаје економски апсолутно зависна од Русије и више не може остати ван руских интеграционих процеса, други, економска штета је нанета не само Белорусији, која делимично може да амортизује овај ударац сарадњом с Русијом, него и прибалтичким државама, у првом реду Литванији. Наиме, литванска лука у Клајпеди, некадашњем Мемелу, била је оријентисана на извоз белоруских производа и сада трпи озбиљне губитке. Саветница литванског председника Аста Скајсгирите већ је изјавила да ће клајпедској луци, као и Литванској државној железници, бити потребна диверсификација добара и робе намењених транспорту, али ЕУ пред литванским проблемима остаје нема. Једноставно, литванска транспортна структура била је потребна само у совјетској реалности, немачка има довољно својих лука.
Да ствари буду горе, у конзервативној Литванији, где на изборима редовно побеђују десничарске партије, разбуктала се, веровали или не, мигрантска криза. Помислили бисте да је Балтик сасвим удаљен од мигрантских токова, ипак се из Азије и Африке лакше стиже кроз Медитеран (Шпанију и Италију) и балканским путем. Упркос космополитском неолибералном дискурсу, међутим, европске државе погођене мигрантском кризом заправо су максимално затвориле своје границе за мигранте. Белоруско руководство се, напротив, досетило да отвори границе за ове по неолибералном дискурсу „напаћене и надасве стручне људе“. Уколико председник Турске Реџеп Тајип Ердоган може да изврши притисак на Немачку да му из буџета ЕУ сваки час исплаћују по коју милијарду евра, јер представља бедем за улазак миграната у Европу, зашто и Белорусија не би могла да користи мигрантску кризу као инструмент притиска на Запад или у најгорем случају као заслужену освету.
У савременим међународним односима идеологија се користи само као украс за прагматичну спољну политику, то се тиче свих битних играча, па и западних. Неспорно је да доминантан дискурс у западним земљама јесте прожет позивима за неолиберално поимање толеранције, али су све западне државе незаинтересоване када се од тих идеолошких норми одступа у оквиру борбе против геополитичких супарника, као што су Кина, Русија или Иран. Лако је лидерима европског језгра да Орбана називају фашистом јер не уважава права илегалних миграната, али је тако немогуће етикетирати литванско руководство које примењује најгрубљу силу против Ирачана, Авганистанаца и исељеника из Средње Азије, просто зато што се Литванија налази на фронту борбе за смену режима у Белорусији и смањењу интеграционог и развојног потенцијала Русије.
По наводима белоруских истражних власти и пограничне службе, литванске безбедносне снаге су насмрт претукле једног Ирачанина и оставиле његово тело с белоруске стране границе. Касније је белоруска државна телевизија показала интервју с рођацима убијеног мигранта, који су лично допутовали у Минск да преузму његов леш. Рођаци убијеног тврде да је он био лекар у потрази за бољим животом и траже правду за његову смрт. Неолиберални западни медији и политичари, који су с таквим жаром објашњавали читавом свету да су нелегални мигранти со земље, да их треба заштити по сваку цену, уопште не извештавају о убијеном Ирачанину. Када је Литванија објавила да ће подићи зид од бодљикаве жице на белоруској граници, није било вапаја неолибералних невладиних организација, када су литванске власти најавиле да ће мигранте сместити у монтажне објекте затвореног типа, читај концентрационе логоре, прогресивна Европа је ћутала, зато што су изгледа једни илегални мигранти свети и недодирљиви, када пролазе кроз Балкан, а биолошко смеће када пролазе кроз Белорусију.
Без обзира на зјапеће лицемерје западних неолибералних идеолога, литванска политичка сцена, као и тамошње друштво, дубоко су дестабилизовани тренутном кризом. Дошло је дотле да су представници литванских власти изјављивали да неће уводити нове санкције против Белорусије (не говори се о укидању старих) ако ова затвори своје границе за мигранте. Мале су шансе да ће се то десити, сада када је председник Белорусије нашао неуралгичну тачку на коју притиском може да нанесе бол својим супарницима. А шта с бедним, напаћеним илегалним мигрантима који троше хиљаде америчких долара (по свом признању за немачки „Дојче веле“ на руском језику) да би долетели до Белорусије и били пребачени преко литванске границе? Они ће на сваки начин наставити да пристижу, јер су жељни илузије безбрижног живота у срцу Европе, те буктеће фатаморгане која их привлачи као мољце на пламен. Они ће долазити, Пољска ће се оградити од Литваније и они ће остајати на нежељеном парчету Европе, а литвански националисти ће следећи пут размислити пре него што наставе нападе на Белорусију.