ЉУБАВ ЈЕ ПАС ИЗ ПАКЛА

„Најшокантнији филм године”: Титан

Недавни кански тријумф Францускиње Жулије Дикорно, с њеним „Титаном”, који неки поносно назваше најшокантнијим филмом године, доказ је правоверног поштовања инструкција неолибералног ново(не)нормалног друштва које се изједначавањем свих са свима и свега са свачим послушно окренуло према апсолутном једноумљу ничега, а што је управо ово остварење

Jедва да смо превалили половину године, а већ имамо најшокантнији филм 2021. И то оверен Златном палмом у окаснелом „изванредном“ издању ковид Кана. И тешко је рећи шта га више препоручује и за филм године, а што да не и деценије. Не само та „престижна“ награда већ и што је по тако много основа на линији свих могућих инструкција новог нормалног, либералног, правоверног, разуме се напредног и храброг. Тешко, међутим, и иновативног, уметнички истакнутог и посебног, а што му се све хвалоспевно приписује. Реч је о другом редитељском издању Францускиње Жулије Дикорно, филму „Титан“. Дакле, реч је о делу домаће (француске) ауторке (није наодмет мало локалпатриотизма, док још нације и њима припадајући патриотизам нису потпуно укинути), али је далеко важније да је стављањем једне редитељке на трон, а што се десило тек други пут у историји канског фестивала, доказана правоверна пратња инструкција неолибералног новонормалног друштва које се изједначавањем свих са свима и свега са свачим послушно окреће према апсолутном једноумљу ничега. У том једноумљу нема више ни историје, па у конкретном случају нико и не помиње да је редитељка Дикорно бедно прекопирала неколико аутора не би ли се као свеже, лудо иновативно и још луђе „померено храбро“ представила у Кану својим авангардним „Титаном“.

Дух времена садашњег

У много чему се управо у силеџијском наметању оригиналности и авангардности овом филму приликом „препознавања“ његове величине на минулом некада изузетно важном и цењеном канском фестивалу огледа дух времена садашњег. Осим помињаних испоштованих кључних састојака нових вредности није нимало чудно да је баш „Титан“ изабран да буде најшокантнији и најбољи филм године. Јесте шокантан, али на сваки негативни и погрешни начин који можете и не можете да замислите. Стилски баш у тој шокантности (мада, овде, без икаквог смисла) он представља копију богате заоставштине канадског мајстора хорора Дејвида Кроненберга, али је у много чему и копија стила Дејвида Линча, посебно њихових ранијих, почетних радова. У причи, ако се причом уопште може назвати, о девојци која после саобраћајне несреће развија посебан романтично-еротични однос с аутомобилима можда је и било простора да се не само досегне већ и даље развије уметничка авангардна и истински уметничка уврнутост Кроненберга и Линча. Али то се није догодило. Остала је уврнутост, у то не треба сумњати. Међутим, то је она врста изопачености која изазива гађење и одбојност. „Титан“ представља истински изазов за гледаоца. Готово да би сваки гледалац који га изгура до краја требало да добије неку награду. Али Златну палму (можда би се могла увести и за најиздржљивије гледаоце?) добила је Жулија Дикорно с таквом имитацијом Кроненберга или Линча или обојице за коју сигурно ниједан од њих не би добио ништа да ју је потписао. И то је такође савршени одраз времена данашњег. Времена лицемерја најпре.
Дакле, шта оне који се осете напредним и просветљеним па одлуче да потроше који сат свог живота на „Титана“ чека у његовим кадровима? Да прво објаснимо његов наслов. На француском „титан“, какав је његов оригинални наслов и како се код нас преводи, у овом случају је „титанијум“ пошто главна јунакиња после поменуте несреће из детињства има уграђену титанијумску плочицу на месту повреде главе, а чију смо операцију, разуме се, гледали као да смо студенти медицине. Титанијум је симбол трајности, снаге, отпорности, чврстине и разних других сличних моћних и дуговечних ствари. Ваљда је то требало да нешто значи и о питању карактера главне јунакиње коју потом гледамо одраслу и психопатолошки опчињену аутомобилима. Дакле, у накарадном, изопаченом и, како слично поремећени умови приметише, „духовитом“ и комичном маниру пошто се хероина приче не само заљубљује у кола већ и с њима води љубав, па чак и остаје трудна (!?), а своје лимено чедо успева да храни црним уљем које јој уместо млека цури из груди! А то ни изблиза није све што карактерише Алексију, како јој је иначе име. У сваком смислу потпуно у елементу модерне борбене, крволочне, убитачне, мизандричне „хероине“ која се понаша као демон из пакла (сасвим пригодно има истетовиран слоган на грудима „Љубав је пас из пакла“!). Oна, наравно, без много разлога убија мушкарце и генерално, као баш тај пас из пакла, уништава све на шта наиђе. Уз константно бомбардовање њеним примитивним еротизмом и уз мноштво порнографских сцена измешаних с бруталним насиљем и помињаним патолошким склоностима Алексија је ем испунила један од актуелних филмских стереотипа о тестостеронској хероини убилачких порива и набилдованог еротизма, ем је у том погледу поставила и неке нове хоризонте за све бројнију пратњу која потпуно мења лик жене на филму. Ова транзиција је одавно у току и сада је у завршној фази, па је очигледно неопходно да се појаве и овакви филмови у којима се помужевљавање јунакиња доводи до апсурда. А и то је добра слика духа нашег времена који је заглавио у безизлаз апсурда на сваком плану. Постоји древна мудрост која истиче да што је нека цивилизација ближа свом крају то су њени закони апсурднији. Као да је изречена данас!

Незаслужено место у историји

И на крају, зашто уопште помињати овакав филм, давати му простор и самим тим значај? Управо зато што му хвалоспеви наизглед озбиљних људи, стручњака и уметника, и најугледнијих фестивала чине баш то. И што му тако купују незаслужено место у историји као нечему што је за филмско стваралаштво значајно. Мада, чинећи то, они историји, која додуше у новом нормалном бива неважна, чак и непожељна, остављају један од бројних примера у времену нашем на коме нам је цивилизација неповратно склизнула у понор. Деценијама се снимају разне гадости, глупости и банална ништавила од филмова, али ниједан од њих није добио Златну палму у Кану, нити је с толико одушевљења подржаван у утицајним медијима. А „Титан“ јесте. И у томе је разлика између насилно превазиђених времена старог наводно ненормалног и новог наводно нормалног. Разлика која води директно у то ништа у које се једино може сместити овај филм. Не треба заборавити да филмска уметност, као и свака друга уметност, и поред маште и фантазије коју у себи носи, чак и онда када наизглед немају никакве везе с реалношћу, на овај или онај начин представља одраз свог времена. Чак и кад му се противи, када га критикује и напада. Што с „Титаном“ никако није случај. Али управо због изостанка макар и циничног или ироничног односа према свом времену, поред своје баналности и празнине, а ипак с толиким похвалама и наградама, овај је филм идеална илустрација нашег света, наше (не)културе. Он је и заоставштина будућим поколењима. Заоставштина од које бисмо морали да се стидимо. Коју свакако није требало да оставимо. Како се све ово добро и истовремено безнадно тужно надовезује на речи чувеног генија филозофског песимизма Артура Шопенхауера – да је човечанство одувек било разумно, историја не би била дугачка хроника глупости и злочина. И једно и друго нам не мањка ни данас. Посебно не овом филму и онима који га хвале и награђују.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *