Кривична пријава

Зашто је питање (не)учешћа америчког ФБИ-а у истрази клана Вељка Беливука необично важно за разумевање ове криминално- -обавештајно-политичке афере

Због наводних противзаконитих веза с криминалном групом Вељка Веље Невоље Беливука поднете су кривичне пријаве против Александра Вучића, председника Србије, и министра унутрашњих послова Србије Александра Вулина.

ДРУГОВИ ИЗ ПАРТИЈЕ Пријаве су поднели њихови партијски другови Милош Вучевић, потпредседник Српске напредне странке и градоначелник Новог Сада, и посланик Покрета социјалиста Ђорђе Комленски, уз Вучевићев захтев да „надлежно тужилаштво утврди све чињенице и јавност добије одговор какав заслужује“, и појашњење да се без те кривичне пријаве „све своди на могућност спекулација и различитих тумачења“.
Уосталом, управо је све то претходно најавио и Вучић, и при томе подсетио да је истоветни маневар био предузет у случају „Јовањица“ приликом подношења пријаве против његовог брата Андреја и њега самог, после чега је тужилаштво утврдило да браћа Вучић с овом афером немају ништа.
Тако да је потпуно јасно да је и сада, по истој матрици, пријава против Вучића и Вулина поднета само да би била одбачена. То јест да би тим својим поступком – одбацивањем поднете пријаве – надлежно тужилаштво доказало њихову невиност у односу на исказане сумње да су били у противзаконитим и очигледно недопустивим везама с Беливуком и његовим криминалним друштвом.
Те је утолико интересантније што оваквим правосудним поступком за ослобађање од сумњи није био обухваћен и актуелни министар одбране и бивши министар полиције Небојша Стефановић. Тим пре што је „Српски телеграф“ само неколико дана раније на својој насловној страни на Стефановића бацио тешку сумњу да је путем „скај“ телефона био на вези с мафијом.
А можда, кад смо већ код тога, није згорег подсетити и да је Милош Вучевић у мају, када је Небојша Стефановић смењиван с места шефа Градског одбора СНС-а у Београду, тражио још и више од тога – „Да сам сада на месту Небојше Стефановића, понудио бих оставку на све функције“, дакле, и на место министра одбране – и да је нешто пре тога Вучевић, очигледно, као Вучићев човек од великог поверења, јавно потврдио да међу умешанима у случај има „и министара, и директора, и других страначких функционера“, и уз то, као што смо на овим страницама већ приметили, занемарио прилику да стане у заштиту свог страначког колеге Небојше Стефановића. Већ је, на директно питање о његовој могућој кривици, рекао: „То је питање за тужилаштво и судске органе. Нико не сме бити аболиран одговорности, уколико се утврди његова кривица.“
И стога је, имајући све ово у виду, нарочито интересантно што се после свега тога прозвани Небојша Стефановић сетио да сумњу са себе покуша да отклони тако што ће се позвати на амерички Федерални истражни биро, ФБИ.
А још је интересантније што ће на то Владимир Ђукановић, Стефановићев страначки колега, премда не баш и друг, реаговати врло елоквентним „фуј“.

[restrict]

АМЕРИЧКА ВЕЗА Елем, након што је таблоид који је несумњиво близак барем једном делу актуелне власти, „Српски телеграф“, у суботу, 31. јула, на својој насловној страни најавио „шокантно откриће“ да је „министар Стефановић користио заштићени ’скај’ телефон који најчешће има мафија“, уз пропратну тврдњу да му је „уређај обезбедио близак сарадник из МУП-а“ и све то изнад фотографија Вељка Беливука и његовог колеге Марка Миљковића, министар Стефановић огласио се демантијем који је вредан пажљивије анализе.
Не због тога што је Стефановић изричито оповргао оптужбу „Српског телеграфа“ – уосталом, докаже ли се да је лагао, ова ће му лаж бити најмањи проблем с којим ће бити суочен – већ зато што је, такорећи ничим изазван, у читав случај као сведока своје одбране умешао амерички ФБИ.
Пренели су медији, цитирамо „Фонет“: „Водио сам снажну кампању против организованог криминала и посебно истицао злоупотребу криптованих веза и ’скај’ апликације коју користе криминалци… То може да потврди директор ФБИ Кристофер Вреј, кога сам срео 2019. године… Истрага против криминалне групе Вељка Беливука започела је у време када сам обављао дужност министра унутрашњих послова, а очигледно је кључни сегмент те истраге управо тренутак када је ФБИ разбио ту енкрипцију, повезао све оне који су користили ’скај’ апликацију и стао на пут онима који злоупотребљавају ту технологију. Информације које је ФБИ поделио са европским и нашим службама значајно су помогле да се прикупе докази и подигне оптужница против те криминалне групе, на чему посебно желим да честитам и нашим истражним органима и свима који су помогли да ова мафијашка организација заврши иза решетака… Баш зато, пошто и наше и стране службе знају ко су људи који су користили ’скај’ апликацију и комуницирали са криминалним групама, имамо најчвршћи доказ да никада нисам имао такав телефон, нити остваривао комуникацију са криминалцима, јер бих до сада за то морао да одговарам.“

ДЕМАНТИ ДЕМАНТИЈА Да не остане нејасно, три су кључна момента у овој Стефановићевој изјави; позивање на директора ФБИ-а као на гаранта своје невиности, истицање улоге коју је ФБИ имао у разбуцавању групе Вељка Беливука, и, не и најмање важно, оно што звучи као претња, тврдња да „и наше и стране службе знају ко су људи који су користили ’скај’ апликацију и комуницирали са криминалним групама“.
Одговор Стефановићу, у виду тумачења његових речи, стигао је од посланика СНС-а Владимира Ђукановића, иначе, формалног покретача оне мајске иницијативе да Стефановић буде смењен с функције у београдском СНС-у: „Заиста одвратно звучи када се српски министар позива на ФБИ да би себе оправдао. Како је то само јадна порука, којом целој јавности ставља до знања, ’еј, ја сам амерички човек’. Додатно на тај начин покушава да нагласи како му нико не може ништа, јер је под америчким кишобраном. Фуј.“
Док је Стефановићеву тврдњу о кључној улози ФБИ-а у обрачуну с Беливуковом групом оповргао сам Вучић. Н1: „Реагујући на изјаве да је ФБИ учествовао у акцији праћења Вељка Беливука, председник Србије Александар Вучић истакао је да у случају Беливук није било никаквог учешћа ФБИ и да та служба није доставила било какве податке у вези с тим случајем. ’Све су урадили наши органи, полиција и БИА’, рекао је Вучић и честитао им на храбрости да тако озбиљну истрагу спроведу. Он је честитао и тужилаштву и свим тужиоцима у Србији који су радили на писању оптужнице од 322 стране са свим доказима, што је, како је рекао, био изузетно тежак рад. ’Све што смо урадили, са изузетком подршке и заједничког рада по питању одређених доказних предмета са европским службама, урадили су наши органи. ФБИ није урадио ништа’, подвукао је Вучић.“
Касније ће и Стефановић и Вучић покушати да релативизују своје опречне тврдње – по обичају, медији су тобоже све то погрешно разумели и пренели, није Стефановић устврдио да је улога ФБИ-а била тако значајна – но сва је прилика да је ово сагласје само симптом тренутног примирја.

КОНАЧНИ ОБРАЧУН Наиме, тешко је отети се утиску да нам коначни обрачун тек предстоји; да су готово све границе већ пређене и да га више није могуће избећи.
Подсећамо, с тим у вези, да смо у нашем претходном тексту посвећеном овој афери („КРИК Вељка Беливука“) недвосмислено утврдили да је у ову операцију укључена америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА). Указујемо и на опажање да прислушкивање председника Србије и чланова његове најуже породице, које се одвијало док је Небојша Стефановић био на челу Министарства унутрашњих послова и у коме су изгледа учествовали исти они делови МУП-а који су били на вези с Беливуковим кланом, сигурно није било спровођено у Беливукову корист, јер богзна какве користи он од тога није могао да има, док насупрот томе стране службе и те како јесу. Па је стога још и значајнија она околност да се министар Стефановић позвао на заштиту Американаца и њихове службе.
А вреди запазити да је присуство иностраног елемента у овој причи потврдила и опозиција која целу аферу, ваљда јој је то у опису радног места, настоји да употреби у своју корист.
Па је тако Вук Јеремић, председник Народне странке, преноси „Данас“, „најавио да ће у наредним седмицама и месецима ’испливавати’ нови докази о везама људи из врха државе са криминалним кланом Вељка Беливука“, те да „представници страних држава у Србији имају информације о тој повезаности… Он је казао да му је један амбасадор са којим је разговарао протеклих дана рекао да је јасно да је један човек убијен након што су полиција и БИА почеле да прате и снимају све у вези са бандом Беливука.“
Хтео то или не, овиме је Јеремић открио да се инострана агентура у непристојној мери мота око читаве ове ситуације; и при томе, ако је рекао истину, признао да је и сам у контакту с том агентуром.
Док се Јеремићев потпредседник Здравко Понош, начелник Генералштаба наше војске у време у коме је она сатирана у складу с НАТО потребама, као речити симптом овога што (нам) се догађа, придружио оној (не)изговореној Стефановићевој претњи о службама које све знају, рекавши да је „некога страшно забринула спознаја“ да је ФБИ надзирао „скај“ комуникације: „Ко се све налази на снимцима и у конверзацијама које поседује амерички ФБИ и даље је непознато, а управо је то питање од милион долара. Онај ко има одговор на то питање много зна и много може са таквом картом у руци. Ургентно хапшење криминалне групе Вељка Беливука изгледа као контрола штете жртвовањем ризичних партнера, а питање је колико дуго би још полиција посматрала кућу у Ритопеку у коју се улази, али не излази, да ФБИ није срушио апликацију ’скај’.“
Али ФБИ није срушио апликацију „скај“ тако да то буде употребљено у обрачуну надлежних српских органа са овом групом; не би се Вучић и Вулин усудили да тако изричито устврде да Американци нису имали везе с тим да то заиста није и истина.
А то нас онда враћа на питање ко то коме подмеће Беливука, и у чијем интересу.
Можда није згорег на овом месту подсетити да је у поверљивој америчкој дипломатској депеши 06BELGRADE1381, хвала „Викиликсу“ и Џулијану Асанжу, остало записано како је тадашњи амерички амбасадор у Београду Мајкл Полт наговарао тадашњег премијера Србије Војислава Коштуницу да не блокира именовање Поноша на место начелника Генералштаба: „Чудно је, приметио је Коштуница, што САД као да знају више о Поношу од њега.“
И можда баш у тој примедби и леже сви одговори на питања која су значајна за разумевање ове афере.
Војислав Коштуница те 2006. године, иако је добро разумео шта се дешава, није имао ни снаге ни законских овлашћења да се избори с америчким намерама. Коначно разјашњење случаја Беливук у свим његовим аспектима, чак и ако изостане, показаће нам да ли су се, 15 година касније, односи у том погледу изменили у нашу корист.

[/restrict]