ЈОШ ЈЕДНА САХРАНА НА „ГРОБЉУ ИМПЕРИЈА“

Двадесет година након почетка најскупље војне кампање у историји САД њихови хеликоптери „Чинук“ више не служе за изненадне десанте, већ за паничну евакуацију остатака америчке администрације у Авганистану.
Ових дана Кабул више не личи на престоницу централноазијске демократије по америчким узусима, већ на Сајгон из 1975. године, симболично још једном потврђујући аксиом америчке спољне политике, како је то дефинисао Хенри Кисинџер – „бити амерички непријатељ може бити опасно, али бити амерички пријатељ је погубно“

Главни град Авганистана Кабул званично је прешао у руке талибанског покрета, покрета насталог на темељима америчког долара, вехабијске верзије сунитског ислама и пакистанске логистике, у ери хладног рата и „Велике игре“ 20. века на простору Централне Азије. Тако је целокупна територија Авганистана, са свим престоницама провинција и кључним граничним прелазима, пала под контролу паштунског војнополитичког покрета, чије је формирање средином седамдесетих деловало као фантастична инвестиција и бриљантан геополитички потез у циљу надметања са Совјетским Савезом.

[restrict]

Ипак, ова скупа и мукотрпна обавештајна операција америчких безбедносних структура и пакистанске обавештајне агенције ИСИ данас се враћа као бумеранг и на крилима последњих авиона који полећу с међународног аеродрома Хамид Карзаи у Кабулу и који, у хуку срамоте и понижења, односе америчко дводеценијско присуство на простору ове древне земље.

Када је Џозеф Бајден потврдио одлуку свог претходника о повлачењу војске из Авганистана, вероватно малобројни чиновници војнообавештајног сектора могли су да претпоставе да ће крај најкомплексније војне мисије у америчкој историји бити панично бекство и расуло, које за собом оставља утисак геополитичког дебакла. Да је нешто дубоко труло у држави која је уложила близу 80 милијарди долара у пацификовање традиционално непокорних народа Авганистана, било је јасно већ почетком јула ове године, када су америчке снаге под окриљем ноћи, тихо и без најаве, напустиле стратешки важну ваздухопловну базу „Баграм“, локацију у којој се налази и озлоглашени истоимени затвор. Том приликом амерички војници су исекли струју у бази и без икакве званичне примопредаје базе, својим савезницима из редова званичних авганистанских снага, оставили празно и необезбеђено војно упориште, јасно показујући својим локалним партнерима да је дошло време да се снађу сами.
Како изгледа друштво за чије су преобликовање и „промену свести“ уложене милијарде долара, видело се убрзо након ове несвакидашње „евакуације“, када је, у моментима пре него што је авганистанска војска могла да преузме контролу над базом, удаљеном око сат вожње од авганистанске престонице, мала армија пљачкаша упала у њу, пљачкајући објекат за објектом. За мање од месец дана некада „поражени“ талибани успели су да освоје провинцију за провинцијом без већег отпора званичних снага авганистанског председника Ганија које су им препуштале контролу над свим важним и стратешким градовима, попут Херата, Кандахара, Кундуза, Лашкар Гаха, Џалалабада…
Финална операција заузимања престонице Кабула, града од шест милиона људи, изведена је готово перфектно, уз укупне жртве од 40 људи, како је известила италијанска невладина организација „Emergency“. Иако су поједини припадници америчког безбедносног сектора пре неколико дана тврдили да талибани немају потенцијала да заузму Кабул у наредних 90 дана, стање на терену их је срамотно демантовало. Доскора апсолутно незамисливо, деловале су молбе америчког специјалног представника за Авганистан Залмаја Халилзада талибанима да сачекају са заузимањем Кабула све док америчко особље из амбасаде не буде евакуисано. Колико су САД изгубиле ауторитет да намећу решења, бар у овом делу света, говори чињеница да за овакав апел америчког дипломате талибани нису имали слуха већ су у року од неколико часова славодобитно позирали из радног кабинета, сада већ бившег председника Авганистана Ашрафа Ганија.

Сам Гани је неколико сати пре уласка талибана у Кабул уверавао јавност да „Кабул неће пасти“, да би касније био пребачен у Оман заједно са члановима своје породице и блиским сарадницима. Како је написао на свом фејсбук налогу, након што је постало јасно да су талибани дали на знање да су спремни да нападну на Кабул како би га оборили, одлучио је да се повуче, у циљу спречавања потенцијалног покоља. У опроштајном писму додао је и да „од сада одговорност за част, имовину и очување авганистанског народа сносе талибани“.
У међувремену, водеће западне војне силе, предводнице „Коалиције вољних“, које су двадесет година стајале на челу ИСАФ-НАТО мисије у Авганистану, послале су специјалне снаге како би обезбедиле евакуацију свог особља, укључујући и одређени број Авганистанаца који су у протеклом периоду радили као преводиоци или сарадници ИСАФ мисије. Како је најављено, евакуисани Авганистанци би своје уточиште, између осталог, могли да пронађу на простору Албаније, Северне Македоније и самопроглашене тзв. „Републике Косово“.

ВОЂСТВО ОТПОЗАДИ Крах америчког „Глобалног рата против тероризма“, започетог у ери Џорџа Буша Млађег, не представља ништа друго до крах спољнополитичке доктрине актуелног америчког секретара Ентонија Блинкена и његовог колеге дипломате Ричарда Хогланда, познатије као „Вођство отпозади“ („Lead from behind“). Ова доктрина почива на идеји да се простор Централне Азије контролише уз смањено коришћење ресурса америчких пореских обвезника, препуштајући контролу региона локалним и лојалним партнерима, који ће уз туторство америчких стратега обезбедити геополитичку превласт у срцу Азије.

Доктрина Блинкена и Хогланда је посебно усмерена на Туркменистан, Узбекистан, Киргистан и Авганистан, као механизам који треба да успори кинеску иницијативу „Један појас – један пут“, тј. нови пут свиле. С тим у вези, Блинкен је пре неколико година најавио покретање инфраструктурног пројекта „Лапис лазули коридор“, који почиње од Акине у северној авганистанској провинцији Фарџаб и Туркунди, па преко Туркменистана и Каспијског мора, Азербејџана, Грузије и Турске стиже до Европе. Овај коридор представља инфраструктурну замену за „Северну дистрибутивну мрежу“ („Northern Distributional Network“), за транспорт у Авганистан и из њега преко Транскаспијског и Транскавкаског региона. „Северна дистрибутивна мрежа“ настала је из потребе америчких снага да смање своју зависност од Пакистана (све блискијем Кини), па је тако америчка војска увелико проширила употребу линија снабдевања кроз Русију и Централну Азију за испоруку опреме и материјала у ратну зону у Авганистану. Та рута некада је представљала америчко логистичко ширење у главним годинама Авганистанског рата, а у блинкеновој концепцији требало је да постане инфраструктурна сламка спаса америчких интереса у региону, суочених с надолазећим кинеским мегапројектом, какав је нови пут свиле.

Поред ова два транспортна пројекта, за регион чији је кључ Авганистан, био је предвиђен још један, енергетски пројекат, познатији као „CASA 1000 – Central Asia South Asia Electricity Transmission and Trade Project“, који je требало да обезбеди пренос најмање 1.000 мегавата електричне енергије произведене у Киргистану и Таџикистану у Авганистан и Пакистан. Сва три пројекта била су предвиђена као заштита фундаменталних америчких стратешких циљева у региону. „Евроазијски Балкан“ је тако требало да остане у сфери америчких интереса и спречи копнени продор Кине даље у Европу. Међутим, амерички план о поновном ангажману у Централној Азији као никада до сада разбијен је у року од неколико месеци, колико је талибанима било потребно да фактички без борбе преузму власт у Авганистану.

НОВА ЕРА Нова геополитичка стварност, настала након уласка талибана у Кабул, може отворити пут новим играчима попут Русије и Кине. О томе говоре недавни ангажман и дипломатска мисија руског представника за Авганистан Замира Кабулова, који је изјавио да је Русија још пре седам година почела активно да ради с представницима талибанског режима (иначе организације забрањене у Русији као терористичке). Према његовим речима, Москва је упозорила још пре неколико година да ће се ситуација у Авганистану погоршати када се америчке снаге повуку и подсетио да ако се „вратимо великим, стратешким резултатима догађаја у Авганистану, пре неколико година тамо је била мрежа америчких војних база и већина њих нису имале никакав стратешки однос према Авганистану, јер су оне пројектовале моћ на цео регион, укључујући Русију, централну Азију, Иран, Пакистан, Кину. Где су те базе? Нема их, тиме је све речено“.

С друге стране, кинески државни саветник и министар иностраних послова Ванг Ји састао се 28. јула у Тиањину с делегацијом талибана коју је предводио шеф политичке комисије афганистанских талибана Мула Абдул Гани Барадар. Том приликом Ванг је поновио очекивања Кине да ће авганистански талибани ставити интересе земље на прво место, „држећи високо заставу мировних преговора“, и да ће им циљ бити „постизање мира, изградња позитивног имиџа и вођење инклузивне политике“. Овакав приступ Кине у односу према талибанима је очекиван, јер не треба изгубити из вида да Кина дели границу с том земљом дуж своје проблематичне провинције Синђинг, те да је животно заинтересована за уређење прилика у суседном Авганистану.

Несумњиво је да с доласком талибана на власт простор Централне Азије улази у нову еру друштвено-политичких односа и да ће после двадесет година поново бити у фокусу великих светских играча, што је доказ да „Велика игра“ никада не престаје. А Авганистан је, после Александра Македонског, Британаца и Совјета, ископао још једну хумку на „гробљу империја“.

[/restrict]