Изгубљени друмови

КАКО СМО ОСТАЈАЛИ БЕЗ СЛОБОДЕ

У природи је људској да се прескачу зидови, препливавају реке, да се сече пут кроз бодљикаву жицу и пркоси идолима, високим свештеницима, догмама, филозофским системима, идеологијама, демагозима, диктаторима и пендрецима. Жеља за побуном је можда најважнија човекова врлина. Прометеј је украо ватру боговима, Одисеј је пловио морима а Марко Поло годинама путовао до Кине и потом до Џингис Кана, Тесла је трагао за искром а Андрић за Јеленом, женом које нема. Превазилажење препрека, физичко и духовно кретање су суштина нашег живота и бића. Нулта тачка, крај кретања означава и крај живота. Таква тачка је црна рупа свести и имагинације

Крајем 70-их и раних 80-их, аутостопирање је за многе био, ако не једини, а оно свакако најприкладнији начин путовања, упознавања других земаља, људи, култура и идеја. Новца је било мало, а жеља много. Како од социјалистичке Југославије стићи до Берлина, Копенхагена, Амстердама или Осла на капиталистичком северозападу? За разлику од наше социјалистичке браће у источном блоку, ми Југословени смо имали пасоше и могли смо да путујемо.
Пре самог путовања су се читале књиге, чак и неке чудне књиге. Пријатељ вашег дописника је својевремено успео да „позајми“, из једне београдске књижаре, Перманентну револуцију Лава Давидовича Троцког. Био је то вероватно једини покушај „позајмице“ неког рада Лава Давидовича у последњих 100 година. Други пријатељ је „набавио“ књигу са сликама руског апстрактног сликара Василија Кандинског. После 20 година, непосредно након НАТО бомбардовања Југославије, тај пријатељ, тада већ познати амерички уметник Власта Волкано је организовао, у Њујорку и Лос Анђелесу, симултани онлајн хепенинг под називом Да ли сте убили свог Србина данас? (Have you killed your Serb today?) Тешком муком „набављени“ Кандински је очигледно оставио значајан револуционарни и бунџијски траг у Властином уметничком изразу.
Искочити некако из света који те окружује био је императив, питање живота и смрти за ту студентарију. Из социјализма, из Југославије, из сопствене коже искочити, из идејног обора, и круга познатог и сигурног.
Тада је Европа још имала државне границе које је требало прећи. За то је био довољан СФРЈ пасош, није требала здравствена легитимација какву данас уводе. Цариник би, мртав озбиљан разгледао тај црвени пасош, проверавао квалитет папира, мирисао га, гребао и правио се да се разуме у израду папира и путних исправа. Постављао би питања на свом матерњем језику. Све нека јако важна питања која могу са поставе само људи у сивим, плавим или зеленим униформама: Одакле идете? Куда идете? И најзад, оно чувено и загонетно, зашто идете…?

[restrict]

НА АУТОПУТУ Сматрало се да је аутостопирање из Београда било мало споро због прилично конзервативног социјалистичког става домаћих аутомобилиста. Дакле, возом до Аустрије, а затим на аутопут. Или, моторбан, да будемо прецизнији. Ах, тих неколико година средњошколског немачког језика добро је дошло тих дана. Долазите до раскрснице и подижете палац. Само се побринете да изгледате симпатично, пријатељски. Држање лежерно, опуштено, са осмехом. Киша или сунце, нема везе, чекате са подигнутим палцем. Чекате. Ако је превише кише сакријете се испод надстрешнице, дрвета или надвожњака. Једно од златних правила је наиме – ауто-стопери никада не носе кишобране. А возачи не воле мокре путнике на пресвлакама својих возила. Требало је некако решити тај парадокс.
– Куда?
– Минхен.
– Да, идем у Нирнберг, али могу вас одвести до …
– Одлично, хвала!
Или, нешто касније,
– Ви сте први Немац кога сретнем који заиста добро говори енглески (путник возачу)
– Ха, ха, да … Ја сам Енглез, из Лондона (возач)
Толико о лингвистичкој компетенцији дотичног путника.
Шегрт у пекари у Дортмунду стаје на бензинску пумпу и купи две конзерве Кока-коле. За себе и стопера. Био је велики навијач фудбалског клуба Дортмунд, тај пекар почетник. Онда је један хипи тип одвео путника кући да преспава. Била је киша и ноћ. Хипик је живео у некој врсти комуне. Имали су слободну собу у великом и лепо уређеном стану и сви су били јако срећни што могу да помогну брату стоперу. Ујутро су спремили одличан доручак и потом одвезли госта до пута ван града одакле је било лако да се путовање настави.
Враћајући се из Холандије једном возач се уплашио да путник можда не носи неку дрогу па га оставио пред самом границом. Мора се онда пешке.
– Guten Tag, каже стопер немачком царинику, а његова зелена путна врећа после три недеље по друмовима пуна прљавих ствари.
– Guten Tag, каже зелени човек.
Цариник и његов капетан поведу путника и његову врећу у собу са дугим металним столом. Цариник упорно вади сав прљав веш из вреће, по комад и све слаже на том дугачком столу. Пажљиво. Кад су све скромне ствари биле лепо поређане капетан је баци летимичан поглед. Потом климне главом полицајцу, захвали се путнику и одлази. Цариник врати ствари у зелену врећу. Врло је спретан тако да успева да смањи запремину вреће на бар половину. Сјајан пример легендарног немачког реда и ефикасности. Убер-паковање!
Тако се стопер нашао на северној граници Немачке са свих 20 холандских гулдена у џепу (20 евра?). Али, хеј, тај путник је био слободан и могао је да изабере да иде где год пожели. Том приликом на југ. Север-југ је била важна осовина. Важнија од оне исток–запад.
На италијанско-швајцарској граници око три ујутро. Насред дугог тунела испод Алпа. У џепу путника примерак италијанског недељника Epoca. На насловној страни часописа фотографија недавно убијеног председника Алда Мора. Црвене Бригаде, 1978. година – Gli anni di piombo, тешке и мучне Оловне године.
– Где сте купили тај часопис? Био је љут. Италијан
– Путник говори италијански, има југословенски пасош и 18 година – скуп бескорисних и опасних вештина и особина.
– У Милану пре неколико недеља.
– Одакле идеш? (прешао цариник не „ти“)
– Из Холандије.
– Зашто овуда?
– Посетио сам пријатеља у Швајцарској.
– Где живи пријатељ?
– Женева.
– Како то да говорите италијански?
– Ја …
И тако даље, и тако даље … били смо негде дубоко испод врхова Алпа и било је скоро четири сата ујутру, није било саобраћаја, само три цариника и путник са сликом мртвог Алда Мора на насловној страници часописа који је штампан и продат у милионским тиражима. Али официри имају питања. И онда још питања.
Срећом, нису се сетили да путника питају за мишљење о концепту перманентне револуције како га је разложио Лав Давидович. Такав разговор би сигурно разоткрио путникову инхерентну политичку и идеолошку некомпатибилност са државним апаратима и органима реда и мира.
Око пет ујутро су се сви најзад помирили и сели да попију по еспресо кафу.
– Ciao, рече путник и тако оде низбрдо друмом ка Падској низији. Један цариник је чак и махнуо у знак поздрава.
Погрешно место, погрешно време, али пристојни цариници, мислио је путник док је ходао низбрдо са подигнутим палцем десне руке..
Ако је Марко Поло стигао до Кине на коњу… само напред.
Након таквих подвига по аутопутевима, западна Европа је одлучила да укине границе. Такође су заједно одлучили да је добра идеја наметнути границе једној другој земљи, Југославији. Али аутостопирање је замрло. Људи су постали опрезни. Уплашили су се. Гледају телевизију и дрхте од страха. Гледају холивудске филмове са моторним тестерама, масакрима и митраљезима, природним катастрофама, ратовима … плаше се једни других, возачи се плаше путника, стопери се плаше возача, сви се плаше масноћа, соли, шећера и глутена, плаше се шефа на послу, послодавца, кондуктера, порезника и полицајца.
Затим је стигла индустрија јефтиних летова, тих бездушних летећих контејнера. Аутопутеви су остали без уздигнутих палчева, без стопера и сусрета мрежу непознатим људима, без поверења.. Не више ћаскање са странцима. Не више дељење кока-коле и позива на конак. Не више пешачење преко државних граница. Моторна возила и путеви постали су бољи, бржи, поузданији. Људи су постали слабији и немоћнији.

НА ТАЛАСИМА ИНТЕРНЕТА Аутопутеве је ускоро заменио интернет. Могао си да сурфујеш, истражујеш, читаш и пишеш па после чак и да слушаш и гледаш. Интернет, мултимедијални садржаји, платформе за комуникацију. Хоризонт слободе је ту, надохват руке. Бежични, езотерични свет, размена услуга, идеја, глобализација, различити језици, непознати људи. Поново се повежите са свим пријатељима и пронађите нове, можде баш оне које сте изгубили насред неког аутопута у Немачкој пре тридесет година.
Током југословенских ратова 90 -их и током НАТО бомбардовања, ваш дописник је био уредник радио програма на српском језику у Окленду на Новом Зеланду. Тих година је требало читати, слушати и тумачити западне па и све друге медије. Правило бр. 1, је било – не веруј, правило бр. 2 – проверавај, упоређуј и проверавај па онда мисли, мисли … На крају крајева, стварност како је ми доживљавамо је конструкција, једна висока грађевина сачињена од информација и чињеница које су повезане и зацементиране маштом.
Микеланђело је то радио длетом и каменом. Истесао је тако Богородицу, Исуса, Давида и Мојсија. Уметник се служио тадашњим (погрешним) преводом Библије која је описивала Мојсија као да има рогове. Тако се и дан данас у римској цркви San Pietro in vincoli може видети Мојсије како са роговима на челу држи књигу са свих десет заповести. Није уметник имао где да провери, остадоше рогови. Да је имао приступ интернету, другим преводима светих књига, да је стигао да се консултује са стручњацима и колегама у Јерусалиму….
Учинило се тако, за тренутак, да ће интернет, тај аутопут информација и комуникација, заиста постати дуго очекивани хоризонт слободе који може да приближи људе света и да понуди платформу за ефикасну размену не само фотографија, текстова и видео записа већ и за отворену и смислену интелектуалну и духовну комуникацију.
Интернет је означио крај монопола на истину који су држали радио и телевизијски програми које финансира и подржавају држава мултинационалне мега-корпорације. Ствари су постале проверљиве. „Стиже видео са протеста који наводно не постоје. Извештаји о бомбардовању и убиства цивила у Ираку, Авганистану или Украјини који се никада нису догодили“ што се тиче западних медија масовне потрошње. Онда у Британији побеђује Брегзит, у Америци Трамп, нео-социјалиста и про-Палестинац Џереми Корбин постаје вођа либерала у Британији. Централа је у паници, овоме мора да се стане на пут. Твитер забрањује, Трампа, Фејсбук и Гугл се играју алгоритмима у корист својих политичких фаворита, армија плаћеника у дресовима разноразних тимова за проверу чињеница (fact checkers) осваја претраживачке машине.
Приватне компаније могу да раде шта хоће виче глас из дубине (deep state?). Наравно, кад смо ми, демократска јавност у питању. Што се тиче интереса информативних агенција попут ЦИА и МИ6, Твитер, Гугл и Фејсбук су независни колико и онај вранац што окреће долап у Ракићевој песми („Напред вранче, немој стати… награду за труде небо ће ти дати / мрачну, добру раку, и вечити мир“). Њихово је приватно власништво дакле, „селективног“ карактера.
Како нас је Едвард Сноуден обавестио, западне агенције све слушају, све прате, све снимају. А они имају интересе, дакако. Јасно профилисане интересе који често нису ни мало компатибилни са нашим грађанским интересима и правима. А на ком се то бојном пољу сукобљавају „наши“ и њихови интереси? Па на пољу размене информација и формирања мишљења – на интернету.
Тако стижемо и до тоталне корона хистерије где се са интернета скида не само оно што надлежни (види горе) оцене као нетачно већ и оно што није у складу са њиховом дневном верзијом истине и стварности. У тој и таквој хладној и мрачној пећини могу сад можда гљиве да никну али дијалог и наука свакако не. Наука је жив, динамичан организам који се храни антагонизмима, изазовима и супротстављеним темама.
Кинези већ имају свој, затворени интернет, и Руси имају свој, али га држе у резерви.
Да ли ово пред нашим очима пуца, крњи, растаче и нестаје и овај хоризонт слободе? После аутопутева од катрана и цемента којима смо слободно јездили, да ли сада губимо и информативни, комуникациони аутопут?
Да, губимо га. Он нестаје пред нашим очима и ми полако почињемо да бивамо све вештији у кријумчарењу, изналажењу, кодификацији… па сада и мала деца знају да Википедију пишу исти они момци из горе поменутих тајних служби. Шта ли то још они пишу? Па на Твитеру пишу поруке, хиљаде порука, на Фејсбуку скидају и стављају како им се прохте, сакупљају наше податке, анализирају социјалне активности и умрежавају. Онда ови Гуглају алгоритме да одговарају потребној слици дневне стварности.
Губитак је дакле, кључна реч – губитак слободе путовања, губитак слободне размене информације и идеја.
Чувени руски писац дисидент Солжењицин је живео довољно дуго да пише о Гулагу. Држао је предавања америчким студентима о смислу живота, филозофији и политици. Пред крај живота се вратио крају кући и мајчици Русији.
Где ми сад идемо и где се и како отуда вратити? Нисмо физички прогнани са неке територије. Је ли ово можда тренутак сличнији оном када Цезар прелази Рубикон и распушта Сенат или када Наполеон укида републику.
Нема више Америке и Русије, лево и десно. Притисак сада, готово универзално долази „одозго“.
Који је смисао овог губитка пред нама? Тај губитак је свакако артикулисан потпуном немоћи политичког система каквог познаје већина западних земаља. Смисаони политички дискурс је потиснут псеудо темама попут полне еманципације, климатских промена и расних подела. Зашто су то „псеудо“ теме? Па зато што су наметнути као део шире политичке агенде која као таква није предмет дискусије и анализе и која је скривена иза кулиса док се нама подмећу темице које неизбежно воде поделама и супротстављањима.
Истовремено, ниједна од тих „задатих тема“ не решава основна животна питања као што су образовање, здравље, посао, породица, животни стандард….
Каже нам неко вече колега професор био-информатике на угледном америчком универзитету: „Хаос је циљ свих ових политичких манипулација. Уништење средњег, независног пословног слоја, ткива друштва па онда тотална контрола. А хаос је за то јако добар“.
Аутопутеви, било аутомобила и путника било информација и идеја јуре у правој линији и секу шуме, пролазе кроз планине, премошћују реке и спајају за трен ока људе удаљене хиљадама километара. Секу кроз хаос као најбриткија сабља. Комуникација и размена добара и идеја су основне одлике сваке цивилизације и стоје као брана испред хаоса. „Что делать“? питао је још давно Рус Чернишевски. Упркос августовских врућина, кретања се не можемо одрећи а са губитком се не треба помирити. Толико је јасно.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *