ХАЏИ СЛОБОДАН СТОЈИЧЕВИЋ – Мрежни рат против цркве: узроци и последице (1.део)

Фотографије Студио Фото Николашевић

Ми Срби смо објекат геостратешке агресије колективног Запада. И због своје величине и због свог географског положаја и због своје православне вере и због својих веза са Русијом и из много других разлога

Хаџи Слободан Стојичевић је специјалиста за спољну трговину, менаџер-консултант за питања економске сарадње Србије и Русије, преводилац, новинар, публициста, аутор књиге „Водич за извоз у Русију и Евроазијски царински савез“. Од 2013. до 2015. био је аутор емисије „Руски сат“ на интернет радију „Снага народа“, објавио је књигу „Мрежни рат против Срба“, коју је на руски превео угледни „Изборски клуб“. Повод за овај разговор је његова нова књига о мрежном рату против Српске православне цркве.

Ратови у историји, од камене секире до нуклеарних бомби, не престају и постају све страшнији. Развој и брзина комуникација омогућила је да се војна организација, систем преноса информација и систем командовања потпуно промене и интегришу. Најновије је мрежноцентрично ратовање. О чему је реч, како се води овај рат?
Мрежноцентрични рат (енгл. Net-centric warfare) је војна доктрина или нова „концепција вођења рата“ коју су од почетка 90-их година почели да развијају, а конкретно формулисали и предложили амерички војни стручњаци вицеадмирал Артур Себровски и Џон Гарстка у књизи „Мрежноцентрични рат: његово порекло и будућност“. У најкраћем: развој комуникација је омогућио да се потпуно промени сама доктрина ратовања. Војне јединице су одувек биле организоване хијерархијски да би се омогућио ланац обавештавања и командовања. Информације су путовале на горе према команди а наређења на доле према извршиоцима. Са развојем комуникација појавила се могућност да се војне снаге организују и информишу и хоризонтално, то јест, да се убрза проток информација, доношења одлука и командовања и да се тако оствари надмоћ над противником. Конкретно: војни командири бивају упознати са уопштеним замислом и визијом команде, а у току боја добијају информације и на основу њих се самосинхронизују и координирају.
Шта је то значило у цивилној области? Како се ова доктрина може применити на друштво које је подвргнуто нападу?
Исти принцип о мрежној самосинхронизацији је разрађен и за цивилне потребе и назива се Мрежни рат (Net war). Њега су од 1993. године почели да развијају амерички војни стручњаци Аркила и Ронфелдт.
У Мрежном рату, уместо војних јединица, по истим принципима се користе невладине организације (НВО), самоорганизоване интересне друштвене групе (грађански активизам), медији у страном власништву, међународне организације… Сви ови актери по одређеној замисли се активирају у одређеном тренутку и на разне начине нападају исти циљ са разних страна у истом тренутку, по техници „роја“ (swarming).
На овај начин се америчка војна агресија практично маскира у спонтане „транзиционе промене“ и не алармира одбрамбене механизме у нападнутом друштву. Најчешће, НВО и други актери у нападнутом друштву нису у потпуности ни свесни да су део америчких интереса и да, док се боре за неке своје (најчешће племените и оправдане) идеје и циљеве, у ствари реализују пажљиво планирану операцију слабљења и разградње своје државе. И тиме постају „тројански коњ“ у америчкој агресији.
По вашем мишљењу, Американци и НАТО виде геополитичког непријатеља у свему српском и неће престати са присилама и уценама докле год потпуно не раскомадају и униште наш народ и државу. Колико смо спремни за одбрану?
Ми Срби смо објекат геостратешке агресије колективног Запада. И због своје величине, и због свог географског положаја, и због своје православне вере, и због својих веза са Русијом, и из много других разлога. То је ваљда данас потпуно јасно. Ако је пре 30 или 25 или 20 година и могло бити неких дилема – данас је то потпуно јасно.
Ако се мало присетимо, 80-их година, пре разбираспада СФРЈ – Срби су били „проблем“ јер су „спречавали“ вишестраначје и демократију. Па и кад је уведена „демократија“ – опет су Срби били „проблем“ јер су „присиљавали“ друге народе да остану у СФРЈ. Па и кад се распала СФРЈ – опет су Срби били „агресори“ у новоствореним државама јер су живели на својим вековним огњиштима. Па и после пада Републике Српске Крајине и егзодуса нашег народа – Срби су остали „проблем“. И наша Република Српска је „проблем“ самим својим постојањем. Слободан Милошевић је био „проблем“, али и после преврата у октобру 2000. године – Срби су остали „проблем“. И Караџић и Младић и Косово и још стотине и хиљаде „проблема“ су маркирали Србе као „проблем“ у ових 30 година. И ваљда је данас већ свакоме потпуно јасно да не постоји неки одређени „проблем“ за Запад – ми, Срби, једноставно смо за њих проблем, који ће они „решавати“ докле нас или њих буде под капом небеском. Нажалост, то је тако и од тога не можемо побећи.
Можемо ли да покушамо да се нагодимо, да више не будемо проблем?
Чак и да пробамо да правимо неке уступке (као што понекад неуспешно покушавамо), да се мењамо, да се уклапамо у некакве планове и агенде, да личимо на све остале „нормалне народе“, да личимо на Хрвате, Словенце, Чехе… ништа нам то неће помоћи. Као велики, словенски, православни народ на овим просторима – ми ћемо увек за Запад бити „мали Руси на Балкану“ и геостратешки проблем. (Додуше, постоји велика вероватноћа да ће се ова геополитичка датост ускоро променити: империјалистички Запад је близу свог економског, демографског, идеолошког и моралног краја.)
Али ово, нажалост, није једини разлог за агресију. И ово је веома важно рећи. Сем геополитичке, постоји и идеолошка агресија. Неолиберална идеологија људских права је данас такође разлог за агресију. И овај идеолошки рат је подједнако опасан. Колективни Запад под вођством САД је данас у идеолошком сукобу са „тихом већином“ становништва свих држава. У овом идеолошком рату на страни наднационалног капитала и Запада су корумпиране националне елите, глобални медији и невладин сектор (НВО) а рат се води против обичних, малих, породичних људи, за промену система друштвених вредности.
У својој књизи тврдите да је идеолошки рат подједнако суров и бескомпромисан као и геополитички сукоб.
И што је најважније – тврдим да у том рату нема миљеника и вечитих савезника. Неолиберална идеологија се „развија“, непрестано се измишљају и промовишу нова „људска права“. И као што се некада „линија комунистичке Партије“ мењала од конгреса до конгреса – тако се данас неолиберална идеологија мења од кризе капитализма до кризе капитализма у САД. И као што су се некада после сваког конгреса Комунистичке партије „закључци спуштали у базу“ – тако данас свака национална „демократија“ мора одмах и потпуно да прихвати све одлуке Вашингтонског ГлобКом-а (Глобалног комитета) о новим људским правима. Свет се потпуно променио за последњих 30 година, и ако су некад са Истока – данас са Запада стижу резолуције, директиве и комесари. Ако је некада давно на Истоку постојао ЦеКа Коминтерне (Централни комитет Комунистичке интернационале) данас на Западу постоји ГлобКом НеоЛибИнтерн (Глобални Комитет Неолибералне Интернационале).
Зар то није теорија завере?
Не, напротив. Није то завера, све је јасно. Ово није никаква тајна. Ми управо ових дана видимо како Мађарска, иако чланица ЕУ и НАТО, због само једног закона и заштите породичних вредности одједном постаје и недемократска и тоталитарна и како се предлажу санкције. Исто је и са низом других држава које због поштовања неприкосновености људског живота (абортуса) или других традиционалних вредности – у једном дану од „демократија“ могу постати „деспотије“, и одлуком Вашингтонског ГлобКом-а постати пасторчад новог светског поретка без обзира на раније „заслуге“.
Српска православна црква, као темељ и стожер српског народа, нападнута је по оба ова стратешка правца агресије – и као идеолошки и мобилизациони фактор безбедности, и као духовна потка нашег националног светосавског духа и традиционалних породичних вредности. Током векова наша Црква је већ одстојала многе освајаче и духа и територија. То је огромно искуство борбе и истрајности.
А што се тиче нових ратних технологија и одбране од „ратова нове генерације“ – ево ова књига је предлог за неку, како је то један мој пријатељ генерал назвао, „православну безбедносну културу“.
Један од кључних метода мрежноцентричног напада је тзв. „операција базирана на ефектима“. О каквој методи је реч?
Операције базиране на ефектима (ОБЕ, или како се још називају: „Операције базиране на постизању ефеката“) су сложене, планиране операције у којима низ наизглед међусобно неповезаних активности (поступака, медијских и друштвених кампања, медијских повода, лажних вести…) у разним сферама (физичкој, информационој, социјално-културној и когнитивној) производе планиран, а за јавност и лаика потпуно неочекиван ефекат на друштво и свест појединца. Ово је војна техника која је из мрежноцентричног рата прешла у мрежни рат.
На пример: један од начина примене ОБЕ је и тзв. „организационо оружје“ – препознавање и организовање ужих друштвених интересних група око неког проблема који је за њих важан, затим давање грантова из иностранства за оснивање и рад невладиних организација (НВО) по тим проблемима. У исто време, планирано, а наизглед са оснивањем НВО неповезано, провоцирање проблема у тим областима у којима су створене НВО; организација медијских и друштвених кампања у тим областима; изазивање „енергије гнева“, или како се још зове, „протестног потенцијала“ и усмеравање (спиновање) те енергије против државних власти или против опозиције. Путем трол и бот мрежа – деловање уз помоћ друштвених мрежа на те циљане групе и НВО у правцу стварања и међусобног сукобљавања присталица опречних ставова око тог питања.
Уколико се оваква ОБЕ филигрански спроведе – добијају се супротстављене организоване друштвене групе којима агресор може управљати за потребе дестабилизације друштва и државне власти. Овакве, споља контролисане друштвене тензије се могу по потреби користити за разне потребе агресора: могу се организовати демонстрације, штрајкови, перформанси, штрајкови глађу… у моменту одређених друштвених криза или преговора.
На пример: сведоци смо да код нас у Србији увек када се из иностранства врши притисак на власт поводом Косова, у истом тренутку се „случајно“ појави и проблем изборних услова, нелегалног рушења неке страћаре, мини хидроцентрала, изливања канализације, сексуалног узнемиравања пре много година, беба несталих пре неколико деценија… Овакво, временски темпирано, бављење проблемима повећава друштвене тензије и индиректно утиче на став државе и државног руководства приликом решавања важних државних питања.
Постиже се „когнитивни ефекат“ код државног руководства које има осећај да је народ против њих, да народ не мари за Косово већ за неке друге проблеме, да на крају крајева и није тако важно „тамо нешто што ионако немамо“.
И код народа се генерише „когнитивни ефекат“: државна власт није „наша власт“ већ „однарођени режим“ који не брине наше бриге већ само брине о својим привилегијама, корупцији, а „бављење Косовом“ је у ствари брига о „нечем тамо што ионако немамо“.
Наравно, овде је реч о иностраном и планираном утицају на постизање когнитивног ефекта, а не о самим проблемима који су повод за стварање друштвених тензија. Разним друштвеним проблемима и државна власт и заинтересовани грађани треба да се баве и да их решавају. Па и да се сукобљавају у својим интересима. То није нити проблем нити предмет ОБЕ. Циљ и производ ОБЕ је сам когнитивни (сазнајни) ефекат нервозе, безнађа, одбачености, небриге, мржње, страха, бркања приоритета, поремећај система вредности и важности… и код ужих друштвених група и код носилаца државне власти. Тако би упрошћено могло да се на примеру објасни како се наизглед неповезаним, из иностранства иницираним активностима, постиже планирани ефекат раздора у друштву и утицаја на одлуке државног руководства.
Велику пажњу у књизи посветили сте „премрежавању“ СПЦ и наметању „нових агенди“ путем сарадње извесних делатника наше Цркве са тзв. „цивилним друштвом“, које, иако нема униформу, учествује у рату против нашег светосавског идентитета са идеолошких позиција НАТО Империје. Које су све вештачке мреже већ успостављене у СПЦ? Да ли ће се ствари развијати у складу са Марфијевим законом или ће, ипак, закон Божји бити јачи?
Наша Црква се премрежава по истим принципима мрежног рата које смо већ описали. Само је конкретно деловање прилагођено религиозној организацији. Ја сам у књизи описао које природне мреже постоје и како се оне полако и плански замењују вештачким мрежама, уз помоћ „организационог оружја“. Чак сам за потребе књиге сачинио „омањи“, непотпун списак од 127 активности разних иностраних фондова и међународних НВО и њихове сарадње са СПЦ за последњих 20 година. Из овог списка, који није ни 10 одсто свих активности и „директних страних инвестиција“ у СПЦ, очигледно је да су странци „уложили“ у „неку“ сарадњу са СПЦ – милионе, а вероватно и десетине милиона евра, од 2000. године.
Ту инвестицију странци „објашњавају“ као добротворну и добронамерну активност, док ја дајем објашњење из угла мрежног деловања. Реч је о стварању „агената утицаја“ – људи који нису плаћени „агенти“ у класичном значењу те речи, већ добронамерни људи унутар СПЦ који су одушевљени „новим идејама“, „новим тенденцијама“, „новим промишљањима“. Ово (највећим делом) нису људи који свесно делују против наше Цркве, већ је реч о људима који, на свој начин, желе да Цркву учине бољом, „ближом обичном вернику“, који желе да „мисионаре ван клишеа“… Али, на жалост, те идеје су само у њиховим срцима и главама а у реалности реч је о припремном делу операције базиране на постизању ефекта (ОБЕ) како смо напред описали: финансирајући ове активности, странци проналазе „људе који мисле другачије“ унутар Цркве, подржавају и развијају њихову различитост и њихове каријере. Тако да они и несвесно постају „агенти утицаја“, организују их у мреже.
Дакле, мислимо да смо модерни и еврофилни, а, у ствари, користе нас у једном рату…
Чак ни ове мреже и њихово деловање не би биле неки велики проблем за Цркву да све то није део шире операције (о којој наравно ови људи појма немају, или можда тек понешто наслућују): у одређеном тренутку почиње деловање осталих „неповезаних активности“ ОБЕ – укључују се медији у страном (америчком) власништву, државни органи (разних држава), кулминира утицај на Константинопољску патријаршију (КП) која створи раскол, укључује се притисак ММФ, кредитора и НАТО-а на грчку државу која употреби свој утицај на Атинску архиепископију да подржи расколничко деловање Фанара, укључују се Американци грчког порекла из САД, активирају се раније створене академске теолошке мреже, политички се покреће „питање“ томоса за „црногорску“, „македонску“, „косовску“, „хрватску“… „цркву“. Ефекат свега побројаног се још додатно вишеструко умножава деловањем трол и бот мрежа на друштвеним мрежама.
До чега то доводи када се све ове операције синхронизују?
Сваки од ових проблема појединачно – није проблем за нашу Цркву. Али када се сви ови спољни проблеми уз помоћ политике, медија и америчке дипломатије покрену одједном против СПЦ, а у истом тренутку се унутрашњи „агенти утицаја“ самосинхронизују и почну да делују као „академска теолошка мрежа“, као „братство реформатора“, „мрежа инклузивне теологије“, „мрежа феминистичког богословља“, „мрежа теолога који су храбри да мисле другачије“ или као „заједница земљака“ (што су све вештачке мреже) – настаје веома, веома опасна ситуација за јединство Цркве.
Врло лако се може десити (а као што видимо и дешава се) да ови (у почетку вероватно добронамерни) људи, своју припадност мрежама претпоставе својој припадности клеру наше СПЦ. И могу постати „кадровска база“ за деловање странаца изнутра против наше Цркве.
Ово деловање изнутра у комбинацији са притисцима споља наравно да доводи до когнитивних ефеката унутар клера какве смо напред већ описали: збуњеност, дезоријентисаност, поделе, неповерење, страх, духовне кризе, бркање приоритета, немогућност реалног сагледавања и доношења оптималних одлука, разочараност, грешке у одлучивању…
Све ово доводи до истог когнитивног ефекта и код јавности а и код верног народа. На крају, и ако се некако изађе на крај са искушењима, бар нека штета сигурно буде нанета а то и јесте циљ од почетка. Мрежни манипулатор постави неколико циљева ОБЕ, тако да и ако оствари само пола, или 2/3 или бар 1/10 планираног – операција је за њих успела. У сваком случају ефекат барем делимичне дискредитације Цркве код народа се оствари.
Као пример успешног антиправославног мрежног рата навели сте тријумф воље Империје над грчком црквом, која није одолела НАТО патријарху Вартоломеју у његовом неканонском насртају на територију Московске патријаршије. Како су се потомци света Три јерарха нашли у таквој позицији? Да ли је либерална идеологија победила православну еклисиологију?
Ја сам у књизи само навео чињенице које сви одавно знамо: Грчка црква (Атинска архиепископија) је већ деценијама практично срасла са грчком државом. Од 1952. године, када је Грчка примљена у НАТО, и Атинска архиепископија је постала државна Црква и сви свештеници су постали државни службеници тако да, ево, већ скоро 70 година примају плате из буџета. То се у мрежном рату зове: „промена стартних услова“.
Временом, како се држава задуживала и уплитала у НАТО мреже, тако је и Грчка црква пратила њено упетљавање са ЕУ, НАТО, ММФ, кредиторима. И када је 2018. године патријарх Вартоломеј практично направио раскол у православљу – поставило се питање да ли Атинска архиепископија бира да подржи раскол, или православно јединство. С јесени те 2018. године Атина није признала украјинске расколнике, и одмах је после месец дана уследила уцена мрежних структура: грчка држава је одлучила (највероватније под притиском поверилаца и међународних НАТО структура) да целу Цркву „избаци“ из државне службе и да им укине плате! А да би оставили „одшкринута врата“ за покајање непослушне цркве – објавили су да се оснива фонд за свештеничке плате од 200 милиона евра годишње. Тако смо сви и сазнали која је цена Грчке цркве. И, наравно, после неколико месеци Атинска архиепископија је признала украјинске расколнике, а за њом и Александријска патријаршија (која се такође добрим делом финансира из овог фонда).
Не бих рекао да је либерална идеологија победила православну еклисиологију (учење о Цркви) јер нигде није речено да Црква треба да буде плаћена државна службеница. Да, потребна нам је симфонија Цркве и државе, а не држава која „издржава“ Цркву. Мислим да је, у данашњим условима, побеђена „грчка трговачка схоластика“, а не православна еклисиологија.

Наставак у следећем броју


Један коментар

  1. Душан Буковић

    Шта можемо очекивати од србофобичне НАТО-империје и њихових најамника, београдско-јосипградских и подгоричко-титоградских комуниста-србофоба, Брозових великохрватских наследника, бечко-берлинских марксиста баљезгара, буржоаских најамника у Србији и Црној Гори, чији су очеви и дедови у току Другог светског рата певали:

    „Носим капу са три рога и борим се против Бога“, „Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара“, „Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша“…

    Имајмо пак на уму, да су извесни комунистички пропагандисти у Србији и Црној Гори злочинци, варалице, антисрби, интернационалисти, Брозови великохрватски идолатристи без и мало србског, духовног и идеалног. Њихова доктрина је материјалистичка. Њихова србофобична тактика и стратегија је у суштини варалачке вештине, са много заједничких карактеристика и често
    повезане и спојене тако, да је између њихових извесних радња тешко направити разлику и таксирати их одређено као стратегиске и тактичке.

    За испуњење једног безбожног, антисрбског комунистичког задатка потребно је испунити више партијских услова, односно потребно је извршити више ситнијих партијских задатака. За сваки ситнији задатак, може постојати више ситнијих услова, односно задатака које треба испунити и извршити. Према томе, испуњење ових других услова може се сматрати и као предмет безбожне антисрбске стратегије, јер представља ипак извршења посебних задатака. Ови задатци се могу сматрати и предметом тактике, као што се обично и сматрају, због тога што њихово извршење у ствари представља начин извршења главних антисрбских задатака, које сматрамо предметом безбожне комунистичке стратегије.

    Такође, имајући на уму, да су се извесни „српски“ комунисти, интернационалисти, глобалисти, бечко-берлински марксисти баљезгари, који су за време Брозове крваве великохрватске диктатуре продали капиталистичком западу као „екoномски вишак вредности“ преко два милиона несрећних и обесправљених Срба, били нарочито окомили на србска свештена лица као проповеднике вере Христове, што чине и данас њихови наследници као последњи остаци бољшевизма и комунизма у Европи.

    У извесном списку србских православних свештеника, које су „српски“ комунисти интернационалисти стрељали и поклали у токи Другог светског рата налази се један митрополит и преко 130 србских свештеника новомученика.

    У овом контексту, цитирали бисмо чланак Милована Ђиласа, Брозовог великохрватског најамника, који је објављен у немачком листу Франкфуртер алгемајне цајтунг (Frankfurter Allgemeine Zeitung) од 26. априла 1975. године о цркви св. Марије у Будви, која је за време Брозове интермариумске, великохрватско-бољшевичке, фабијанско-бундистичке, буржоаско-најамничке НАТО-Југославије претворена у јавни нужник. Чланак је са србског језика превела на немачки језик Доротеа Разумовски, супруга дописника овог листа у Београду.

    Међутим, Ђиласов чланак је објављен и на србском језику у Американском Србобрану од 16. маја 1975. године под насловом „Црква безбожника – Опогањени храм Божји у Будви – симбол самоуништења једног народа“, где између осталог стоји:

    „Почетком октобра 1974. налазио сам се у близини Будве на одмору и лечењу. Такорећи свакодневно сам одлазио у Будву удаљену свега 15 минута од мога хотела. Навала туриста била је је већ спласнула, па се средоземним каменитим сокацима опет могло ићи, сокацима који су поново почели да заударају на вековну мемлу и расцветале девојке. Па иако је обалски градић био због кише суморан, покривен маглом и мраком невидљивих, загонетних даљина, ипак сам из дана у дан откривао нове детаље, јер сам свакога дана продирао у неки други кутак варошице.

    И тако сам једног кишовитог дана наишао но ову „моју“, ову несрећну малу цркву. Уствари, ја нисам на њу наишао јер се она, маколико да је мала и скромна, узидана у северни део утврђења и нањему саграђена, ипак диже изнад града као нека врста куле-стражаре. Био сам пошао оног дана у шетњу са својим синовцем Станком, студентом, уплетен у разговор који је био напет због његове ране сазреле мудрости и мога старачког немира…

    У близини православне цркве налазила се једна летња позорница, а поред ње, тридесетак метара у дијагонали од православне цркве, једна мала црквица – баш она чија ме је судбина нагнала да напишем ове редове. Прогурали смо се кроз мокре столице позоришта да бисмо стигли до мале црквице, веома радознали, јер смо били чули да је грађена у XII веку…

    – Не може се унутра! Црква је пуна гована! – довикнуо ми је синовац и удаљио се од врата. „Глупост.’ Немогуће!“ – одговорио сам и прешао прекоцрквеног прага. Тамо ме је задахнуо и задржао ужасан смрад, као у нужницима предратних крчми. Ни сада још незнам шта ме је у првом тренутку ошамутило: да ли сам смрад или баш то што је мала црквица заударала њиме. Удаљио сам се не бацивши више ни погледа у унутрашњост црквице, као да је тамо још нешто могло да се види сем онога што сам нејасно примио у свести: гомиле људске погани, густо поређане једна поред друге, тако да би их било могуће избећи, чак и при дневној светлости…

    Мала црква у Будви, понижена отупелошћу своје деце, увређена заблуделошћу и пометеношћу свога народа, светли ми у мојој тами. Она је оно што би свако од нас радо хтео да буде: сам живот у своме вечном трајању, живот непостојећи, измишљен и жељан, живот далеко од непријатељства и измирења, далеко од одбранбене борбе.

    Желео бих да ми она никада не престане да светли, баш зато што нисам обожавалац како њене некадашње функције, тако ни њеног данашњег понижења – и надам се да то никада постати нећу.“ (Види: Милован Ђилас, Црква безбожника – Опогањени храм Божји у Будви – симбол самоуништења једног народа, Американски Србобран, 16. мај 1975, Pittsburgh, Pa., U.S.A. ).

    Између осталог, цитирали бисмо још један пример комунистичког дивљаштва и безбожништва према србској православној цркви у Црној Гори.

    У подгоричкој „Побједи“ од 17. августа 1958. године објављен је чланак под насловом „Волови у цркви“, где дословно стоји:

    „На Ружици на Сњајевини, код Колашина, пред крај прошлпг века подигнута је велелепна црква, врло интересантно здање. Овај историски споменик је потпуно запостављен, и нико се о њему не стара. Кров је дотрајао, спроводник громобрана пресечен, тако да је од многобројних удара грома звоник напрскао, а од ограде нема ни трага. Врата и прозори су полупани и, као што се види на слици, у цркви се у току лета склањају волови…“ (Види: Волови у цркви, „Побједа“, Подгорица, 17. август 1958, стр. 11).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *