ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ У „КРИВОМ ОГЛЕДАЛУ“

САНУ је званично оценила овај „фалсификат“ Мирослављевог јеванђеља као „велелепно издање, у свему и до најситнијих појединости слично оригиналу“, па је овакво омаловажавање САНУ од стране једног министра културе нечувено

Изјава министра културе (напомена за новинаре, не пишите: „министарке“) Маје Гојковић, дата после обелодањивања рада на дигитализацији „Мирослављевог јеванђеља“, личи на слику у „кривом огледалу“. Наиме, она је изјавила да се „у Србији пре отприлике тридесет година појавио фалсификат“ Мирослављевог јеванђеља, па је дигитализација истога „прави начин да спречимо тако нешто и продају једног лошег фалсификата за огроман новац. Уложићу напоре, ако треба и судску забрану…“

ФАЛСИФИКАТ ОРИГИНАЛА Пошто сам игром случаја допринео стварању тог фототипског издања, јер сам издавача Вељка Топаловића упутио на једног од наших најбољих стручњака за ову врсту посла Стевана Огњеновића, да реши одређене специфичне проблеме због којих је рад на том издању стајао, тврдим да је врло упитан исказ Министарства културе Србије да предметно издање „не испуњава стандарде ни за фототипско издање, факсимил и да представља неверодостојну имитацију оригинала“, јер знам о каквом стручњаку је реч.
И ово је само по себи већ нестручна дефиниција Министарства, јер се свако фототипско издање увек може назвати, у овом случају добрим, „фалсификатом оригинала“, па се тако може дефинисати и „фототипско издање“ које је урадила издавачка кућа г. Топаловића.
Разлика између два „фалсификата оригинала“ је неминовна, јер оно што би урадило Министарство не може бити идентично са овим о коме је овде реч због протока времена, а посебно после конзервације. То су старе књиге које временом трпе промене, примера ради, кроз оксидацију, и снимити их сада и пре тридесет година не даје исти резултат. Нарочито не после конзервације.

ОГЊЕНОВИЋЕВ РАД Изгледа да не постоје снимци Јеванђеља пре конзервације коју је Министарство културе радило 1998, па једино г. Топаловић располаже таквим снимцима и само на основу поређења тих снимака и фототипског издања могуће је процењивати квалитет његовог „производа“. Ипак, изгледа да је конзервисано дело Министарства „испрано“, како се то каже у стручном жаргону, што је утицало да се губи цртеж и да нема линија које постоје на снимцима оригинала у поседу г. Топаловића, снимљених у трезору Народног музеја пре конзервације, а господин Огњеновић је једини од свих у овој причи који је видео и анализирао ондашње оригинално Јеванђеље.
Он је урадио свој део посла максимално према дијапозитивима које је добио на увид, али и уз увид у сам оригинал, да може да упореди дијапозитиве и оригинал, када је одобравао табаке за штампу. Применио је исти метод у раду као када је добио Повељу Богдана Суходолског, Златни орден за културу и легитимацију грађанина града Кракова за фототипско издање средњовековне књиге „Codicis Picturati“, значајне за пољску историју, пошто је на међународном конкурсу победио Библиотеку Ватикана и тадашње Западне Немце. Заједно смо радили књигу папе Бенедикта Шеснаестог „Исус из Назарета“, чији превод хрватског надбискупа и дизајн је Ватикан одбио више пута, а наш учинак је прихватио одмах. Правила Ватикана су строга и да није Огњеновић урадио добро свој део посла, наравно и ја свој, не бисмо добили одобрење за штампање те књиге.
Познато ми је да је Огњеновићев рад веран оригиналу тога доба, који је он, значајно је то поновити, детаљно прегледао у сефу Народног музеја. Поседује филм из штампарије у Јоханезбургу где је обавио израду факсимила, односно фототипског издања на коме је све могуће видети, наравно и материјално доказати да се Министарство културе служи произвољностима. Сарађивали су с њим и неки страни стручњаци.

„СТРУЧНА“ ЈАВНОСТ Нормално је да је тај факсимил који су урадили г. Топаловић и г. Огњеновић ближи „фалсификату оригинала“, јер је оригинал после проласка година, конзервације и чишћења изгубио прави тоналитет из 1994, а види се и да су приликом конзервације изгубљени детаљи са иницијала који се налазе на снимцима које има г. Топаловић. Зато су изјаве Данијеле Ванушић, помоћника министра за заштиту културног наслеђа и председника Радне групе за дигитализацију Мирослављевог јеванђеља, благо речено, неозбиљне, ако јој је главни аргумент нека неидентификована „стручна јавност“ која наводно тврди да је издање ондашње издавачке куће Досије „неверодостојна имитација оригинала ни за фототипско издање, ни за факсимил“. Да чујемо имена чланова те „стручне јавности“, на основу ког материјала она просуђује, њену „стручну“ анализу, да ли је реч о факсимилу, фототипском издању или је то опет неко поигравање са баштином наше историје и културе? Она тврди да репродукције „не одговарају бојама, мастилу, оштрини, цртежу оригинала“. Откуда она то зна када нема слајдове оригинала и не зна како је он изгледао, већ само има конзервирани примерак који има видна оштећења у односу на стање оригинала пре конзервације, што се види на снимцима које она нема? Помиње штампање у Јужноафричкој Републици ваљда инсинуира на нека „Сејшелска острва“. Шта је тиме хтела да каже? Можда је то њена параноја неког уметничког „удруженог злочиначког подухвата“? Нека каже да ли смо тада имали у Београду штампарије с тако високом технологијом, и које? Да не мисли да је кривично дело тамо штампати књигу, односно зашто Министарство није употребило како треба 1.600.000 ондашњих марака које су му у то доба одобрене из буџета за ову намену? Могла би за то да пита нешто и ондашњег министра културе Наду Поповић Перишић. И хоће ли неко одговарати зашто нису начињени снимци пре конзервације и одговорити где су оне марке више пута даване за нешто што никада није урађено? Да су надлежни обавили тај посао, г. Топаловић не би ни могао да штампа своје издање.
Незнавене су тврдње да ће г. Топаловић користити за ново издање снимке рукописа од пре 25 година, па оно неће ваљати, због ондашње дигиталне обраде тих снимака и неког „кориговања“ (сиц!). Да ли она зна у којој су форми сачувани снимци у поседу г. Топаловића и како се чувају? Да ли то значи да ће сада Министарство снимати Јеванђеље које је конзервацијом измењено у односу на изглед оригинала, дакле не може користити онај оригинал из 1994. за који Министарство нема снимке, и да ће упоређивати свој будући „фалсификат“ с оним што је урађено на основу снимака тог конзервираног оригинала да би доказало – шта? Како то мисли да уради када нема документацију и не зна како је изгледао тај оригинал? А и да има, било би то као да упоредите моје фотографије када сам имао тридесет година и снимке мене данас на којима не могу да препознам себе ондашњег, па мене ондашњег прогласите „лошим фалсификатом“. Та два оригинала се разликују. Шта ће рећи када г. Топаловић буде показао снимке ондашњег Јеванђеља према којима је несхватљиво чему овакво понашање министра културе и њених „стручњака“.

ЗАКЛЕТВА ПРЕДСЕДНИКА Ванушићева додаје да издавачи за тај подухват „нису добили сагласност Министарства, сходно одребама Закона о културним добрима“ и најављује тужбу. По ком члану важећег закона? У оно време је важио Закон о културним добрима објављен у „Службеном гласнику СРС“ број 6/90, те се одредбе данашњег закона не могу примењивати на дело учињено под ингеренцијом закона из 1990. или претходних верзија закона. Али ни тај, као ни данашњи закон не обухватају овакву врсту спорова. Ако јесте супротно, нека наведе те чланове закона. Могла је да консултује и неког свог „стручњака“ за право пре него што пресуђује.
Изјава министра културе Маје Гојковић је у најмању руку трапава, јер она посредно тврди да је председник Александар Вучић положио председничку заклетву на „лошем фалсификату“ и да је исти такав поклонио папи Франциско, па ће она „уложити напоре, ако треба и судску забрану“. Та недипломатска изјава наноси штету заклетви председника државе и ствара сенку у Ватикану. Поред тога, САНУ је званично оценила овај „фалсификат“ као „велелепно издање, у свему и до најситнијих појединости слично оригиналу“, па је овакво омаловажавање САНУ од стране једног министра културе нечувено.
Власник Јеванђеља је српски народ, а не министар који се, уместо да понуди сарадњу и да тако добије снимке оригинала које нема, па да се заједнички штампа ново издање, понаша онако како не доличи једном министру и прети неким судским забранама на оно издање које је то исто министарство аминовало више од две деценије?! Сваког министра културе „la noblesse oblige“. У овом случају се чини да има аутократије и нестручности, а свакако нема господствености.