Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
PRILOG ISTORIJSKOJ ISTINI O DRŽANJU KATOLIČKE CRKVE U VELIKOJ SVETSKOJ DRAMI OPŠTIH RATOVA 4
 Karlhajnc Dešner: Politika rimskih papa u 20. veku. Prevod: prof. dr Milan Petrović, Catena mundi, Beograd, 2021Kompletna istorija zakulisne vatikanske politike u svetskim ratovima i Hladnom ratu. Politika rimskih papa u 20. veku Karlhajnca Dešnera jedna je od knjiga bez kojih se ne može razumeti krvavi trag svetskih ratova u Evropi. Napisana na osnovu malo poznatih dokumenata iz različitih arhiva, knjiga u potpunosti raskrinkava ulogu svakog rimskog pape iz prethodnog veka ponaosob, iznoseći na videlo zakulisne radnje Rimske kurije koje su doprinele stradanju miliona stanovnika Evrope u Prvom i Drugom svetskom ratu. Prvi put objavljena je 1982–1983. godine pod imenom Jedan vek istorije spasenja, a dopunjeno, drugo izdanje objavljeno je 1991. godine. Prvi put je prevedena na srpski trudom prof. dr Milana Petrovića i objavljena u izdanju „Fonda istine“ 2005. godine, uz recenzije prof. dr Milorada Ekmečića i Predraga Dragića Kijuka. Međutim, do sada se nije pojavljivala u distribuciji. Milorad Ekmečić o Dešnerovoj knjizi je rekao: „Knjiga Karlhajnca Dešnera Politika rimskih papa u 20. veku je primer istraživačke upornosti i metodološke ispravnosti zaključivanja. Ova knjiga je jedan vredan prilog traženju istorijske istine o držanju katoličke crkve u velikoj svetskoj drami opštih ratova, ali i prilog novoj kulturi u svetu.“ Sada je prvi put dostupna široj javnosti u Srbiji. U narednim brojevima Pečat će objaviti odabrane delove iz ove knjige. Karlhajnc Dešner (1924–2014) bio je nemački filozof i istoričar ideja i inostrani član SANU. Objavio je više desetina knjiga pretežno crkveno-istorijske tematike, a zbog svojih slobodoumnih stavova izopšten je iz Rimokatoličke crkve i trpeo je neprekidni akademski progon, koji ga ipak nije sprečio da se do poslednjeg daha bori za naučnu istinu.
|
Biskupi i sveštenici sedeli su u Saboru, ustaškom parlamentu, koji je zazivao Duha svetoga pesmom „Veni Creator”, sveštenici su služili kao oficiri u Pavelićevoj telesnoj straži, franjevci su komandovali po koncentracionim logorima, čak su opatice, grudi delimično prekrivenih ustaškim ordenjem, pozdravljale na fašistički način i kod parada marširale neposredno iza vojske
General Mario Roata, komandant Druge italijanske armije, koji je žigosao „istrebljivanje srpsko-pravoslavnog življa i većinom imućnih Jevreja“, koje se sprovodilo „u velikim razmerama“, njihovo ubijanje u hrvatskom „vojnom pohodu“ ili u „takozvanim koncentracionim logorima”, izveštava da su ustaše često nadirale u područja koja italijanska vojska drži pod okupacijom – „tamo su oni hteli da čine nove ispade na štetu stanovništva. Italijanska komanda postavila je odeljenja i artiljeriju, sprečila im tako dolazak i saopštila im da će se na njih, u slučaju da pokušaju da se još približe, smesta otvoriti vatra.” Sveukupno se ceni broj ljudi spasenih od strane italijanskih trupa na oko 600.000, među njima takođe nekoliko hiljada Jevreja pobeglih pred ustašama i nacistima.
Protestovali su čak i Nemci, diplomate, vojna lica, partijski službenici, sama esesovska Služba bezbednosti. Slali su svoje „potresne“ izveštaje Vrhovnoj komandi oružanih snaga, Ministarstvu inostranih poslova, Glavnoj službi za bezbednost Rajha, u Firerov glavni štab, osuđivali su „ustaški teror“, „čudovišni teror ustaša“, izveštavali neprestano o „nesumnjivo veoma brojnim ubistvima i paljevinama“, „odista jezivim postupcima“, „besmislenom klanju srpskog stanovništva“, „gnusnim delima… takođe nad golorukim starcima, ženama i decom na najbestijalniji način“, „opet novim zverstvima“, pri čemu su mnogi, kao zamenik nemačkog poslanika u Zagrebu, savetnik poslanstva Fon Trol-Obergfel, „celokupan materijal“ potkrepili „delimično fotografijama“.
Nacisti o ustaškim zločinima
General Edmund Glez fon Horstenaukoji je već u junu 1941. godine samom Paveliću izrazio „teške sumnje prema ispadima ustaša“ i potvrdio ih „mnogobrojnim konkretnim navodima“, javio je istovremeno Vrhovnoj komandi Oružanih snaga, da je „cela zemlja“ „obuzeta osećanjem najteže pravne nesigurnosti“.
Dana 17. februara 1942. godine šef sigurnosne policije i službe bezbednosti, koji se uistinu teško može sumnjičiti za neku veću osećajnost, izveštava Firera SS: „Broj pravoslavaca, koji su od Hrvata masakrirani i najsadističkijim metodima mučeni do smrti, mora se proceniti na 300.000 ljudi… Kod ovoga valja primetiti da je naposletku Katolička crkva svojim merama prekrštavanja i prisiljavanja na promenu vere forsirala ustaške čudovišnosti, služeći se ustašama i prilikom sprovođenja svojih mera prekrštavanja… Činjenica je da Srbi koji žive u Hrvatskoj i koji su pristupili Katoličkoj crkvi, mogu da ostanu spokojno kod svojih kuća… Odatle se može uočiti da je hrvatsko-srpsko stanje napetosti u velikoj meri borba Katoličke crkve protiv Pravoslavne crkve.“
Feliks Bencler, nemački poslanik u Beogradu, javlja 16. septembra 1942. godine Ministarstvu inostranih poslova: „Od osnivanja te države do današnjeg dana progonstva Srba su… takođe uz oprezne procene, nesumnjivo koštala života više stotina hiljada Srba.“ A glavni zapovednik za Jugoistok, general-pukovnik Aleksander Ler, koji 27. februara odlučno zahteva ustoličenje nekog drugog režima u Hrvatskoj, može čak da saopšti da „u terorističkim akcijama ustaša protiv pravoslavnog stanovništva… treba da je umoreno oko 400.000 ljudi prema ustaškim navodima“.
Jedan zajednički memorandum, koji su na zahtev Hitlera izradili i 1. oktobra 1942. uputili nemački poslanik u Zagrebu Zigfrid Kaše (pogubljen posle završetka rata), te general u Zagrebu Glez fon Horstenau (izvršio samoubistvo), i glavni zapovednik Jugoistoka, general-pukovnik Ler (takođe pogubljen), s jedne strane je preporučivao da se Pavelićeva država bezrezervno podržava, ali, s druge strane, da se nastoji da vlada i ustaše „odstupe od shvatanja da treba da istrebe sve pravoslavne (Srbe) na hrvatskom državnom području“. Štaviše, Vrhovna komanda Oružanih snaga konačno je savetovala Hitleru da prekine s tim režimom.
U više navrata nemačke trupe su takođe napale ustaše. Tako je jedan teleprinterski dopis službe bezbednosti od 12. aprila 1942. godine javljao o „ozbiljnim sukobima i borbenim dodirima na različitim mestima srpsko-hrvatske granice između nemačkih graničnih jedinica i ustaških trupa“, pri čemu se naglašava da su borbe „izazvane“ „pokoljem“ Srba.
A nemački komandant 718. pešadijske divizije naredio je juna 1942. godine da se razoruža i pohapsi cela četa ustaškog puka kojim je zapovedao pukovnik Francetić, „jer je ta četa“ bila „krajnje sumnjiva“ da je „iznova počinila nasilja nad srpskim življem na Romaniji“. […]
Tako je to bilo u toj nadasve katoličkoj državi, koja, kako jedno poverljivo lice obaveštajnog ureda Zagreb rezimira 7. avgusta 1941, nije bila prihvaćena ni od „značajnog dela hrvatskog stanovništva“, „takođe ni od hrvatskih nacionalista, pa čak ni od starih pristalica ustaša“. Čak je hrvatska vojska (domobrani) malo harmonirala sa ustašama, štaviše, ponekad je u čitavim četama znala da prebegne ustanicima. Zapravo se Pavelić, čija se cela vlast temeljila na diktatorskom predvođenju ustaša i njegovim izvanrednim odnosima s crkvom, mogao osloniti tek na jednu manjinu hrvatskog naroda.
Ali Srbi su, čak iako im je komunistička ideologija bila strana, hrlili sve više i više Titovim partizanima. Kao „najvažniji uzrok rasplamsavanja banditske aktivnosti“ jedan izveštaj šefa sigurnosne policije i službe bezbednosti od 17. februara 1942. godine rajhsfireru SS-a označava „zverstva… koja su na hrvatskom prostoru bila počinjena nad pravoslavnima od ustaških jedinica“. I vanredni izaslanik Herman Nojbaher zbog svoje borbe protiv pokolja nad Srbima označen u Zagrebu kao „državni neprijatelj broj 1“, sudi: „Ustaška vlast u Hrvatskoj dala je Titu kudikamo najveći zamah“
Gde god katolicizam jako dominira, komunizam je napredovao i napreduje, u Hrvatskoj, u Južnoj Americi. Takođe su u Zapadnoj Evropi komunističke partije najjače u gotovo čisto katoličkim zemljama. Hrvatska je bila, pored Crne Gore, glavno poprište borbe Titovih partizana, dok je Srbija spadala među „najslabije pozicije komunizma na Balkanu“.
Najzad je čak i Ribentrop zapovedio nemačkom poslaniku u Zagrebu da „se odmah javi kod poglavnika“ i izrazi najveće zaprepašćenje vlade Rajha zbog „čudovišnih ispada“ ustaša, „zločinačkih elemenata“. I kada je izvanredni punomoćnik Nojbaher ponovo, u Firerovom Glavnom štabu, ukazao na „uistinu jeziva zbivanja u mom hrvatskom susedstvu“, sam Hitler je uzvratio da je poglavniku „takođe rekao da se jedna takva manjina prosto ne može istrebiti: prevelika je!“ Da, Hitler je mislio: „Već ću se obračunati s tim režimom – ali ne sada!“ Imao je on i ciničnog „razumevanja“ za pokolj i – nasuprot svim predstavama okupatora zabrinutih za „red“ i „mir“ – bio je protiv toga „da stane na put… vršljanju Hrvata protiv Srba“. „Rajh radi dalje sa poglavnikom i njegovom vladom“, rešio je Hitler početkom septembra 1943. godine – čime se, iako iz drugih razloga (upravo kolosalna zverstva ustaške države vezivala su je do kraja za njega!), još jednom našao u najlepšoj saglasnosti s visokim hrvatskim klerom i papom Pijem XII.
Jer, dela ustaša bila su dela Katoličke crkve, daleko manje uslovljena biološki, rasom, nego upravo hiperkonfesionalno. Htelo se, zapravo, ponovno uspostavljanje starog, papi vazalnog, hrvatskog kraljevstva, istrebljenje svih tuđih verskih elemenata i posedovanje jednog „čistog naroda“. Već su načela, koja su ustaše dale državi, predviđala „težište moralne snage hrvatskog naroda… u uređenom verskom i porodičnom životu“, držala da su za delo izgradnje „podobni samo časni i moralno neiskvareni ljudi“, koji se bore protiv „ateizma, bogohuljenja i psovke“.
Najuža saradnja sa Rimokatoličkom crkvom
Od početka do kraja režima postojala je najuža saradnja između njega i crkve. Indikativno je da su ustaška nadleštva već prvog dana svoje egzistencije, 11. aprila 1941, obnarodovala preko Radio Zagreba da će negradskom stanovništvu sveštenici župnih ureda davati direktive, takođe i o ponašanju prema okupatorskoj sili. Mnogobrojni klerici su već godinama pripadali ustašama, među njima sarajevski nadbiskup Ivan Šarić. Takođe su mnogi borci Katoličke akcije bili ustaše. Hrvatski „križari“ obuhvatali su 30.000 članova i godišnje održavali preko 3000 susreta u crkvama, s mesečnim pričešćem, molitvenim časovima itd. Neki od njihovih prvaka koji su bili, u isto vreme, ustaške kolovođe i naročito aktivni nosioci stranke, preuzeli su odmah najviša mesta u upravi zemljom, policiji, postajali poverenici, župani, nadgledali raspodelu životnih namirnica itd.
Biskupi i sveštenici sedeli su u Saboru, ustaškom parlamentu, koji je zazivao Duha svetoga pesmom „Veni Creator“, sveštenici su služili kao oficiri u Pavelićevoj telesnoj straži, franjevci su komandovali po koncentracionim logorima, čak su opatice, grudi delimično prekrivenih ustaškim ordenjem, pozdravljale na fašistički način i kod parada marširale neposredno iza vojske. Saglasno tome, ustaške vođe stalno su držale uustima reči Bog, religija, papa, crkva. Sam Ante Pavelić ne samo da je putovao u Firerov glavni štab i na Berghof (gde mu je Hitler u junu 1941. godine preporučio da vodi „50 godina nacionalno netrpeljivu politiku“), nego je, takođe, išao na hodočašće Piju XII. Bio je on vatreni katolik, apsolutni podanik Rima, stalno okružen duhovnicima, a jedan sveštenik je bio vaspitač njegove dece; imao je sopstvenog ispovednika i u svome dvoru vlastitu kapelu. Na stotinama fotografija pojavljuje se među biskupima, sveštenicima, fratrima, opaticama i semeništarcima. I odmah posle proklamovanja svoje strahovlade, zamolio je papu da je prizna. „Klečeći do nogu Tvoje Svetosti“ i ljubeći „posvećenu desnicu“, Pavelić je kao „odani sin“ izjavio:
„Sveti oče! Pošto je blago proviđenje Božje dalo da preuzmem kormilo svojega naroda i svoje domovine, čvrsto sam odlučio i žarko želim da hrvatski narod, veran svojoj slavnoj prošlosti, ostane i u budućnosti veran svetom apostolu Petru i Njegovim naslednicima, a naša domovina, prožeta Evanđeoskim zakonom, postane Carstvo Božje.“
Carstvo Božje!
Godinu dana potom, na godišnjicu Rimskih ugovora kojima je Pavelić ustupio Italiji jedan strategijski i privredno važan deo Jugoslavije, priznao je, s punim pravom: „Zajednička ideologija koju ispovedamo, zapečaćena je u Rimu.“ Ministar za religiju i školstvo Mile Budak, formulisao je to ovako: „Jedan deo Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku veru i tako pretopiti u Hrvate.“
Katolička štampa planiranog „Carstva Božijeg“ obilato je uveravala ustaše u svoje simpatije. U mnoštvu članaka slavila je „Novu i slobodnu Hrvatsku kao hrišćansku i katoličku državu“, videla „uskrslu Božju i Marijinu Hrvatsku iz drevnih vremena“, „Hrista i ustaše, Hrista i Hrvate“ kako marširaju „zajedno kroz istoriju“, obećavala papinom miljeniku Paveliću lojalnost i slavila Hitlera kao „križara Božjeg“. „Neka je slava Bogu, naša zahvalnost Adolfu Hitleru i neograničena ljubav i odanost poglavniku dr Anti Paveliću“ – tako je 27. aprila 1941. godine zagrebački list „Nedjelja“ spojio sve ono što spada zajedno.
Hrvatska kao Carstvo Božije i Marijino, to je, naravno, značilo uništenje srpskih „krivovernika“. „U nezavisnoj Hrvatskoj nema Srba niti takozvane srpsko-pravoslavne crkve“, javljao je 29. jula Radio Zagreb. „U Hrvatskoj ne može biti nikakvih Srba i nikakvog pravoslavlja, Hrvati će se za to postarati što je moguće skorije.“ Sasvim otvoreno je list biskupije nadbiskupa sarajevskog Šarića proklamovao da propoveda katolicizam „uz pomoć topova, mitraljeza, tenkova i bombi“. Svakodnevna pojava bili su sveštenici koji propovedaju: „Braćo moja, dosad smo za katoličku veru radili molitvenikom i krstom, a sad je došlo vreme da radimo puškom i revolverom.“ Ili: „Više nije greh ubiti ni malo dete od 7 godina, ako se ogrešilo o ustaško zakonodavstvo. Iako nosim svešteničko odelo, ja često moram da uzmem mitraljez u ruke.“
Zločinci u službi Vatikana
Ivo Guberina, sveštenik i vođa Katoličke akcije, kapetan Pavelićeve telesne straže, hteo je da vidi Hrvatsku očišćenu od „sveg otrova i na svaki mogući način“, „takođe mačem“; „takođe i preventivno, a da se ne čeka trenutak napada“. I nazvao je „dužnošću katolika da čini sve kako bi postao oruđe savršenog otkrovenja onoga što je u ustaškom pokretu bitno i pozitivno… Crkva će biti zadovoljnija ako se njeni vernici svesno budu borili u ustaškim redovima.“
Sveštenik Božidar Bralo, pokrovitelj zloglasne „Crne legije“ Jure Francetića, takođe glavni saučesnik nadbiskupa-ubice Šarića, imenovan za poglavnikovog poverenika putovao je s mašinkom kroz zemlju, stalno urlajući: „Dole Srbi!“ Učestvovao je u masakru nad 180 Srba u Alipašinom Mostu i sa ustašama je zaigrao kolo radosti oko ubijenih. Jezuita Dragutin Kamber, koji je sredinom avgusta nazvao Hitlerovu soldatesku borcima za „političku i socijalnu pravdu“, graditeljima „fundamenata srećnog sveta za buduće generacije“, bio je sreski ustaški poverenik za Doboj u Bosni i sam odgovoran za smrt na stotine pravoslavnih Srba. Druge pokolje podstakao je duhovnik Nikola Bilogrivić iz Banjaluke.
U klanju 559 srpskih muškaraca, žena i dece u Prebilovcima i Šurmancima (Hercegovina) sudelovali su katolički sveštenici Ilija Tomas i Marko Zovko. Branimir Župančić, župnik u Bosanskoj Gradiški, organizovao je pokolj u Rogolju, gde je stradalo 400 ljudi. U Travniku je, još prvih dana režima, odstreljen neki fratar, koji je, s raspećem u ruci, podbadao svoju bandu ubica. Slično su radili jezuiti Lipovac i Cvitan, franjevci Josip Vukelić, Zvonimir Brekalo, Justin Medić, Hinko Prlić; oni su predvodili ustaške krstaške pohode u Bosni, pljačkali, palili i ubijali zatvorenike.
Naročite „zasluge“ u istrebljivanju pravoslavnih stekli su, prema nadbiskupu Stepincu, sinovi sv. Franje Asiškog. A nisu li za to bili i predodređeni? Jer, „ko god da im dođe, prijatelj ili neprijatelj, lopov ili razbojnik, treba da bude lepo primljen“, kako to već lepo stoji u Drugom pravilu franjevačkog reda. „Zlonamernima ne treba da pružaju otpor (Mt. 5, 39), nego ko ih udari po obrazu, valja da mu i drugi okrenu; ko im plašt uzme, ne treba da mu uskrate ni kaput.“
U stvarnosti, franjevački samostani su odavno služili ustašama kao skladišta oružja. Franjevci su fungirali kao savetnici u Pavelićevoj okolini, kao ustaški organizator fratar Radoslav Glavaš, koji je svakodnevno imao pristup do Pavelića i koji je 1945. godine, od ratnog suda osuđen na smrt. Franjevci su bili ustaški civilni guverneri, kao pater Šimić, koji je 21. maja 1941. godine, u Kninu, na pitanje italijanskog komandanta divizije „Sasari“ o pravcima ustaške politike, objasnio: „Pobiti sve Srbe, za što je moguće kraće vreme.” I kako general nije poverovao svojim ušima i zamolio je da mu se to ponovi, pater je smesta ponovio: „Pobiti sve Srbe za što je moguće kraće vreme. To je naš program.“
Nije slučajno slovački katolički list „Gardist“ – organ Hlinkine garde (v. str. 18), čiji klerikalni profil ju je činio naročito srodnom sa ustašama – hvalio franjevce kao „prvoborce za nezavisnost“. S druge strane, ni sami Italijani se nisu zavaravali. Tako je septembra 1941. godine pisao, u listu Resto del Carlino, pod naslovom „Gli uccelini di Graciae“ (Ptičice od Gracije), predsednik Italijanskog geografskog društva, Korado Coli: „Onaj prvi franjevac iz Asizija zvao je Ptičice svojom braćom i sestrama, dok ovi njegovi učenici i duhovni potomci koji žive u NDH, ispunjeni mržnjom ubijaju nevine ljude, svoju braću u nebeskom Ocu, istog jezika, iste krvi, istog zavičaja…; ubijaju ih, sahranjuju ih žive, bacaju mrtve u reke, u more ili u jame…“
Stvarno su čak i fašisti bili „naklonjeni Srbima, a strogi prema katolicima“, kako se tužio mostarski biskup svome primasu. „Italijani su se vratili i preuzeli građansku i vojnu vlast. Namah su šizmatičke crkve ponovo oživele, pravoslavni sveštenici izronili iz njihovih skrovišta.“ A sam nadbiskup Stepinac primetio je „stalno opadanje(!) verskog života u hrvatskim oblastima priključenim Italiji, te takođe izvesnu tendenciju ka prelaženju iz katolicizma u šizmu“. Jer, sloboda religije za nekatolike bila je za hrvatskog nadbiskupa – u potpunom saglasju s najlepšim načelima druge braće u Gospodu – prava grozota. Samo ako nju samu progone, catholica viče: Sloboda! – stvarno častan običaj još od antičkog doba.
Nastavak u sledećem broju
