ЗЛОЧИН О КОЈЕМ СЕ МОРА ЋУТАТИ

ПОКОЉ СРБА У ПОДРИЊУ

Зашто је злочин над Бошњацима у Сребреници догма о којој се не сме расправљати и која се сваке године обележава у присуству највиших политичких достојанственика, док се о злочинима почињеним у истом региону над Србима не сме причати, јер се то онда аутоматски проглашава за „национализам“ и „релативизацију геноцида“?

У Хашком трибуналу су се, током суђења бившем председнику Србије и СР Југославије Слободану Милошевићу, у време док је ваш аутор извештавао оданде, могла чути разна сумњива сведочења. У њих спада и сведочење једног Бошњака што је преживео покољ у неком подрињском селу који су у лето 1992. године починиле српске снаге. По сећању, које је у ових скоро двадесет година доста избледело, сведок је испричао како је 45 минута лежао у потоку правећи се мртав с једном ноздрвом и једним уветом изнад воде (како би могао да дише и како би могао да чује шта се око њега збива). У том положају, рањен, он је чуо српског војника како ликвидира његовог комшију уз речи: „Нећеш ти мени преживети геноцид, па да сведочиш пред судом.“
Не желећи да сумњамо у то да је сведок заиста доживео и преживео ужасну трагедију, морамо приметити да је у његовом исказу постојала велика количина епске надоградње, толико својствена житељима наших простора, утолико пре што је те 1992. године једном обичном српском војнику, колико год он био „обузет демонским злом“ и „жељом да створи етнички чисту Велику Србију“, тешко могло да падне на памет да помиње некакав „геноцид“, а још мање потенцијално сведочење пред судом који је основан тек годину дана касније, Резолуцијом 827 од 25. маја 1993.
Сличну епику садржи и сведочење које у свом тексту о покољу Срба у Подрињу преноси перјаница аутошовинистичког новинарства Томислав Марковић: „Један дечак се спуштао до града и доносио овакве вести: ’Престрављен, слушао сам како је убијен извјесни Идриз, човјек кога сам познавао као возача мог школског аутобуса: српски војници су га прислонили уза зид и аутобусом ударали све док није издахнуо’.“ Можете ли да замислите ову сцену? И како је она уопште могућа? Како су, ако су се већ одлучили на овако егзотичан метод убијања, српски војници који су држали несрећног Идриза избегли да и њих аутобус не повреди приликом закуцавања у зид?

[restrict]

БИЧ АЛАХОВ Додатни зачин свему овоме даје чињеница да је ово и још неколико сведочења о голготи босанских муслимана у Сребреници Марковић без икакве ограде преузео из књиге „Разгледница из гроба“ садашњег директора меморијалног центра у Поточарима Емира Суљагића, човека толико бесрамног да је и свог оца Суља Суљагића, погинулог 24. децембра 1992. године у борбама против српских снага у Вољевици код Братунца, уврстио међу жртве „геноцида“ у Сребреници, што је сада доказано ван сваке разумне сумње, пошто је у јавност испливао извод из Матичне књиге умрлих. Још лепшу арому целој причи даје чињеница да је Марковићев текст, под срамотним насловом „Српским патриотама никада доста мртвих Срба“, објавила катарска мрежа Ал Џазира на чијим су се таласима могле чути и изјаве попут оне из јануара 2009. из уста исламског проповедника Јусуфа ел Карадвија: „Током историје, Алах је јеврејски народ кажњавао због њихове искварености. Последњу казну извршио је Хитлер.“ По тој логици Марковићевих послодаваца, вероватно је Алах кажњавао и Србе, па би се могло рећи да је претпоследњу казну извршио Анте Павелић, а последњу, између осталих, Насер Орић, задужен да буде „бич Алахов“ у Подрињу. Можда је ту, негде између њих, улогу „Алаховог осветника“ играо и Јосип Броз, али нећемо сада о томе.
„Зашто се манипулише српским жртвама у региону Сребренице“, пита се и велики борац за помирење, слободоумни Срђан Пухало; он, попут Марковића, има неку везу с вехабијама и екстремном исламистичком идеологијом која је носилац и злочиначке Исламске државе. Овај човек се, наиме, дуже време дружио с овим људима и, пошто је пажљиво одслушао поруке њиховог хоџе у Маглају, закључио: „То су универзалне поруке које би сваки пристојан човек требало да прихвати.“ Може се претпоставити да би нас „србијански Вили Брант“ Веран Матић могао оптужити за „ширење мржње“ и за цртање мете на челу ове двојице „угледних интелектуалаца“ јер их доводимо у везу с исламским екстремистима, али истина је да то нисмо учинили ми, него су се они сами својим деловањем довели у ту везу.
Обојица у својим текстовима тврде (на исти начин и готово истим аргументима, што нас наводи на сумњу да, ако нису писали држећи се за руку, или је један плагирао другог, или је извориште њихових идеја једно те исто) да Срби помињањем 3.267 својих сународника (најчешће брутално) убијених у околини демилитаризоване и заштићене зоне Сребреница покушавају да „релативизују“ свој злочин, односно такозвани геноцид у Сребреници.

ИМА ЛИ ОВДЕ РЕЛАТИВИЗАЦИЈЕ? Тако када неко са српске стране помене злочине које су над Србима у Подрињу починиле снаге под командом Насера Орића, то није ништа друго него релативизација, односно „патриотска некрофилија“, тврди Марковић. Па пише: „Најсвежији пример овакве релативизације потекао је из ума и уста српске премијерке Ане Брнабић која је за годишњицу геноцида овако зборила – ’Ми нити величамо ратне злочине, нити прибегавамо ревизионизму, ми апсолутно осуђујемо све злочине и можда смо једина земља у региону која је сарађивала и испоручила све људе који су требали да одговарају, казнила све за злочине. И не бих – само, молим вас, да се ово што сада кажем не узме као релативизација, али у том Подрињу је побијено 3.267 грађана и српске националности за које нико није одговарао, за које никоме није жао. Дакле, ја бих пре гледала на ту страну, ко је тај ко негира злочине’.“ Значи, не дај Боже да поменете српске жртве, јер је то поново злочин који треба осудити и којег се треба гнушати. Односно, Срби треба да се стиде и због својих, и због туђих жртава, само да погну главу, ћуте и трпе.
„Патриотском некрофилијом“ (какав грозан израз) не може се сматрати када се у Поточарима сваке године сахрањују нове „жртве“, односно фалсификати попут Суља Суљагића, Рагиба Алића погинулог у борбама у власеничком селу Маћеси 1993. године (сахрањен на мезарју исте године кад и Суљагић), Реџа Турковића погинулог у нападу на Кравицу на Божић 7. јануара 1993, Јуса Сиручића погинулог 16. јануара 1993. у нападу на Скелане, Елвира Алића из Брезовице погинулог у нападу на Лозничку Ријеку код Братунца у којем је убијено 109 Срба…
Релативизација, међутим, никако није ако Иницијатива младих за људска права, ти бескомпромисни борци за наше боље колонијално сутра, напише: „Тачно је да су, услед лоше хуманитарне ситуације у енклави, одреди на чијем је челу био Насер Орић, популарно названи торбари, вршили упаде у српска села на велике празнике, јер је тада традиционално највише хране у кућама, чинивши притом злочине над Србима“ („Заборави да сам те икад убио лудо!“, Ђорђе Бојовић, 22. јул 2015). Другим речима, они су, сироти, упадали код својих српских комшија који су се гостили обиљем хране коју су имали, док су Бошњаци цркавали од глади. Из перспективе вехабија, масакрирање тих Срба је било „Алахова казна“, а из перспективе Иницијативе Срби били су колатерална штета, јер су се изгладнелим Бошњацима нашли на путу до топлог оброка. У оба случаја сами су то тражили, па их и не треба жалити. Ко им је крив? Такође, јесу ли и усташе гладовале током Другог светског рата, па су за најмонструозније покоље Срба бирали управо најзначајније верске празнике, јер су они тада уживали у обиљу хране, или се, можда, ради о некаквом перверзном ритуалном клању?

А ШТА СЕ ЗАПРАВО ДЕСИЛО? Канадски генерал Луис Мекензи, први командант мировних снага УН у Босни, посведочио је јула 2005. да су муслиманске снаге излазиле из Сребренице, упркос томе што је она била проглашена заштићеном зоном и под заштитом УН, палиле српска села и убијале цивиле, да су ти напади достигли врхунац 1994. и наставили се све до јула 1995. године и уласка српских снага у ту енклаву. Срби су, по његовом сведочењу, клани ножевима и секирама, закивани за дрвеће, дављени жицом, печени на ражњу, деца су убијана наочиглед својих мајки… У ком уму подсећање на овако нешто може представљати „релативизацију“ и у каквом уму тако нешто не изазива бол него осуду?
Бићемо мало конкретнији, те навести прецизне, документоване примере. Помен српским жртвама у Подрињу одржава се традиционално на Петровдан, 12. јула, јер су тог дана 1992. године муслиманске снаге предвођене Насером Орићем убиле 69 српских цивила и војника у сребреничким селима Залазје и Сасе, те братуначким Биљача и Загони. Орићеве снаге су у Доњим Магашићима, осам дана касније, 20. јула, убиле 12 Срба, међу којима шест жена. Села Јежештица и Шиљковићи нападнута су 8. августа 1992, када је убијено деветоро мештана, међу њима и Савка Младеновић с двојицом синова од којих су једном одсекли главу и однели у Сребреницу, где су њом играли фудбал. У то време зверски је убијен и Слободан Стојановић, стар 11 година, а који се био вратио по свог пса заборављеног у кући из које је с родитељима морао у збег. Њега су у селу Доња Каменица заробили Орићеви борци, а крвави пир предводила је Албанка с Косова Елфета Весели. Када је Слободаново тело пронађено после готово годину дана, установљено је да му је избијено шест зуба из горње вилице, да му је трбух био разрезан у облику крста, да су му обе руке одсечене до лаката и да је на крају убијен ватреним оружјем. Колико је познато, он није носио никакву храну, те се његово убиство никако не може објаснити глађу, осим ако је у питању канибализам.
Приликом напада на српско село Кравица на Божић, 7. јануара 1993. године, убијено је 75 Срба, међу којима и Владимир Гајић, стар само четири године, и Новица Богићевић, стар 14. Најстарија жртва овог покоља била је непокретна старица Мара Божић, стара 89 година, која је мучена и жива спаљена. У славу овог догађаја сребренички Бошњаци спевали су и песму „Ко на Божић у Кравицу дође“ коју певају чак и неке звезде музичког ријалитија у власништву „Јунајтед групе“. Девет дана после напада на Кравице, 16. јануара 1993, Орићеве снаге напале су и Скелане (у којима се у то време налазио и значајан број Срба протераних из Сребренице) и убиле 69 Срба, међу којима и 34 жене и петоро деце, док је током читавог сукоба у Скеланима убијено укупно 24 деце.
Ово су само неки злочини над Србима које су током рата починиле Орићеве снаге делујући из зоне која је наводно била демилитаризована. О карактеру тих злочина најбоље говори сведочење бившег војника Орићеве 28. дивизије Армије БиХ Самира Авдића, који је, као заштићени сведок KW-12, о дешавањима око Сребренице говорио на суђењима Насеру Орићу и Радовану Караџићу (у овом случају као сведок одбране). Авдић је, између осталог, испричао како је у нападу на Заложје, 12. јула 1992, заробљено осам Срба, од којих је Орић једног заклао претходно му извадивши очи ножем. „Ево, видели сте шта је са њим урађено. Овако треба да прође сваки Србин“, рекао је тада Орић по сведочењу. Човек којег је тада убио био је судија из Сребренице Слободан Илић. Навео је и да је Орић трудници у Лозничкој Ријеци хтео да отме златну наруквицу, али пошто никако није успела одмах да је скине, одсекао јој је руку, а затим је зверски искасапио и оставио да умре. У таквом стању је остала, а да нико није пуцао у њу да би јој скратио муке.

[/restrict]

2 коментара

  1. Kada bi Srbi imali promil muslimanskog i hrvatskog mentaliteta, plakali bi svakih 15 dana za mučene i ubijene Srbe na području bivše Jugoslavije. Počinioci su ti muslimani i hrvati, koji danas kukakaju i plaču za “svojima”, što stvarno ubijenim što izmišljenim. Za njih je važno da se Srbi satanizuju (po zahtevi nalogodavaca), a za objektivnost oni mnogo ne mare. Ne interesuje ih. Ne interesuju ih ni pobijena Srpska deca, a kamoli pobijene žene i muškarci. Pokušavam maksimalno da se suzdržim, pišući ovo, ali sam (potpuno opravdano) na ivici želje da se zlotvori nad Srpskim narodom osećaju isto onako kako se oseća i Srpski narod. Gluposti tipa „oprostiti moramo, zaboraviti nećemo“, trebalo bi za svagda zakopati duboko. Srpski narod bi morao uvek ponavljati „oprostiti nećemo, zaboraviti nećemo“ i celom svetu kroz filmove, knjige, TV emisije i sl. prikazivati stradanja Srpskog naroda. Nikako njima, dželatima, prepuštati inicijativu.

  2. Tоплица

    И сад се поставља питање; да није ”Печата” и неколико великих људи, окупљених око њега, да ли бисмо ми, онако колективно и овога пута прећутали све што нам се у том наметнутом рату догађало ? Да ли бисмо опет, здушно и сложно нашли нову ”љубичицу белу” и моментално заборавили све што нам се догађа. А ако би се међу нама појавио свесни појединац, да га сместа стаптамо у земљу да од њега мокро место не остане. Јер тако смо поступили и осамнаесте и четрдесетпете, а можда и још понекад јер ту се већ назире сумашедшая закономерност. Како је само Јован Рашковић био у праву ! Али није му било тешко, само да се присети како је млађани Карађорђевић, након истинског геноцида који је ономад уздрмао наш генофонд, ради веће круне на својих 49 кг, појурио да граби Љубљану уместо да тада, и једино тада среди прилике на исконски своме Косову. Па ево шта нам је уследило након тако дугог лудовања ! Благо нашим непријатељима са нама оваквима. Само још да се не превратимо сви у Чеде, Чанке, Бисерке. . . Ни моћ незахвалне Америке није вечна !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *