Zečevizija – Prešernova klet(va)

Kako sve brzo zaboravljamo… I kako nam se sve još gorim vraća…

Dok čitam u prošlom „Pečatu“ o događajima od pre tačno trideset godina u Sloveniji, gde je počela da se bolno rastače i raspada druga Jugoslavija, gledam ovde, na filmskoj smotri na Paliću kako trče za Slovencima i kako se isti šepure u fokusu ovdašnjeg Europskog filmskog festivala, iako im se kinematografija (kao i pre tri decenije!) sastoji od dva-tri imena i nekih hipotetičnih mladih koji dolaze. Ali dovoljno je i to za fokus. I za posetu brojne delegacije, oduševljene, raspirlitane, koja čavrlja na simpatičnom srpskom i puna je dobre volje. Večna Milena Zupančič dobitnik je Lifkine nagrade itd. Neki čuburski Slovenci ih oduševljeno tetoše. I sve je opet dobro. Ko može imati išta protiv? Razmišljam da li da kvarim ovu idilu. Ipak se odlučujem da kažem barem dve bitne stvari. [restrict]

NAJGORI BALKANSKI RASTANAK Pre svega, činjenicu da ovaj fokus nije odabran u najsrećnijem trenutku. Da zapravo dolazi u najgorem mogućem času, koji je mogao odabrati samo neko ko baš nema osećanja za tzv. politički momentum. Kairos, inače grčki daimon srećnog trenutka, sigurno nije osobito naklonjen ovom događaju jer pada tačno na tridesetu godišnjicu nasilne i protivpravne secesije Slovenije od bivše zajedničke države, što smo onda i očekivali, ali ne uz toliku provalu etničke i verske mržnje, uz opštu i gotovo plebiscitarnu srbofobiju, koja ne jenjava ni danas. Loši dugogodišnji brakovi se ružno završavaju, ali nam još nije jasno čime smo zaslužili baš toliku omrazu i odmazdu, a živeli smo u naivnom uverenju da smo se bar s njima pristojno razumevali i u Aleksandrovoj i u Titovoj Jugoslaviji. Ne. Rastali smo se u najgorem smislu balkanski, potuljeno i prostački. U duhu biskupa Gregorija Rožmana, bana Natlačena i „Srbe na vrbe!“. Šta im je to trebalo kad više niko u Beogradu nije hteo da ih zadržava, ne znam. Čitajući sada hronologiju i anamnezu Svetlane Vasović Mekina, „Pečatove“ novinarke koje je ceo vek provela s njima, dobro ih upoznala i pročitala, ponovo nam izlaze pred oči te užasne slike iz dežele, koju sam i sam dobro poznavao, možda i voleo. Pregledajmo samo pet-šest snimaka iz tog crnog filma.

SNIMAK 1: Slovenija 25. juna 1991. zajedno s Hrvatskom, nahuškana od kancelara Kola, ministra Genšera i pape Vojtile, proglašava nezavisnost. „Jednostranim otcepljenjem od matice Slovenija je (da ne govorimo o još važećem ustavu SFRJ – B. Z.) prekršila međunarodno pravo i oglušila se o pozive evropskih zemalja, Sjedinjenih Američkih Država i tadašnjeg KEBS-a da ne razbija Jugoslaviju. Međunarodno pravo, naime, u načelu ne dopušta jednostrano otcepljenje (kao što je, docnije, bio slučaj sa Katalonijom – B. Z.)… Vojska je dobila zadatak da povrati nadzor nad državnim granicama. Vojni vrh je taj zadatak izvršio uputivši tek oko dve hiljade većinom golobradih vojnika. U trenutku kada su krenuli da izvrše zadatak nisu znali da je Predsedništvo Slovenije najavilo da će zbog ’agresije’ podići oružje protiv pripadnika JNA i savezne policije. U međuvremenu je savezna vojska, dok je u Ljubljani sve prštalo od slavlja i pijanke, već zaposela većinu graničnih prelaza, ali nije bila spremna na potonje opkoljavanje i iznurivanje od strane slovenačkih snaga“ koje su pripremile „klopke odakle su napadale mlade regrute JNA. Vojska se teško branila jer nije mogla da puca u ’živi štit’ sastavljen od civila, često naoružanih, dok su vojnici JNA ubijani na svirep način.“
SNIMAK 2: Međunarodni prelaz Holmec, nekoliko dana kasnije. Slovenački teritorijalci opkoljavaju golobrade regrute, koji su „podigli ruke uvis plus beli čaršav u znak predaje, ali je slovenačka strana odgovorila žestokom vatrom“. Austrijska televizija snimila je taj masakr, ali su to slovenačke vlasti vešto zataškale, proglašavajući kasnije „dan napada na Holmec“ za – nacionalni praznik.
SNIMAK 3: Međunarodni prelaz Škofije, isto vreme. „Na graničnom prelazu prema Italiji stradala su tri jugoslovenska vojnika poslata po hleb. Njih su hicima iz neposredne blizine likvidirali slovenački policajci. Jedan starešina je uspeo da pobegne i svedok je događaja.“ Slična priča s hlebom ponovila se nedaleko odatle, na graničnom prelazu Rožna dolina, takođe prema Italiji. „Kada je u kasarnu stigao hleb, trojica starešina i dva vojnika došli su do kamiona da prihvate gajbice sa veknama hleba. Na njih su rafalnu vatru otvorili neljudi u uniformama slovenačke takozvane teritorijalne vojske.“

GRANICA POTPUKOVNIKA ŠVABIĆA Sve se to događalo nedaleko od mesta gde je srpski kraljevski potpukovnik Švabić, vraćajući se iz švapskog zarobljeništva 1918. bez jedne ruke, s nekoliko srpskih vojnika, naložio nastupajućim Italijanima da ne kroče ni korak dalje. Tako je nacrtana slovenačko-italijanska granica. Šta bi bilo da hrabri srpski oficir nije prihvatio usrdnu molbu Narodnog veća iz Ljubljane i isprečio se Italijanima u ime srpskog kralja (saveznika!) kod Postojne, ostaje da se nagađa, ali bi istog dana sigurno pala Ljubljana, a granica postavljena ko zna gde, da je crtaju i ispravljaju neke buduće mirovne misije. Mislite li da potpukovnik Švabić ne bi pucao? Varate se. To je dobro znala cela divizija Cacciatori delle Alpi kad je poslušno stala i ukopala se na Švabićevo upozorenje. Tako je Slovenija dobila svoju međunarodnu granicu, na kojoj je 1991. ubijala Švabićeve unuke u redu za hleb.
SNIMAK 4: Posle dece došle su na red žene. Slovenačke „oružane snage“ zaustavile su privatni automobil Nade Svorcan i Ljubice Saša, zaposlenih u kasarni na Šentvidu, koje su išle na posao. „Ako već morate na posao onda izvolite, idite, odbrusio im je jedan od slovenačkih policajaca i uputio ih u pravcu puta gde su bile posejane protivoklopne mine. Eksplozija je raznela automobil, nanevši teške povrede Nadi i Ljubici. U Univerzitetskom kliničkom centru u Ljubljani nije im pružena blagovremena pomoć. Pored teških telesnih povreda, Ljubica Saša je ostala bez jedne noge.“ Itd. Lista ratnih zločina je poduža. Najveća podlost je, međutim, što je nova slovenačka država, za ratne zločine optužila svoju – žrtvu, JNA. Pa je procesuirala neke generale i pukovnike JNA, koje je posle njihov neki sud morao da oslobađa svake odgovornosti (što je, docnije, u mirnodopskoj tišini, obavljeno podvijenog repa).
UZNEMIRENA SAVEST SNIMAK 5: „30 godina od spornih događaja nije suđeno nikom od Slovenaca. Slovenačko tužilaštvo je dopustilo uvid u svoje arhive nekadašnjem teritorijalcu, a potom studentu ljubljanskog Fakulteta društvenih nauka Marku Prešernu, koji je 2009. sakupljao materijal za diplomski rad o ratnim zločinima JNA u Sloveniji. Šokiran činjenicom da u materijalima nije pronašao dokaze za zločine JNA, ali jeste za one koje je počinila strana na kojoj se i sam borio, Prešeren je čak upitao tužioce zašto nisu pokrenuli tužbe protiv domaćih počinilaca zločina, ali je odgovor koji je dobio najčešće glasio ’ne možemo da optužimo svoje’. To spoznanje je duboko vernog Marka Prešerna na kraju odvelo u katolički samostan, gde se povukao radi preispitivanja sopstvene uloge u tom prljavom ratu, koji je krajem juna 1991. diktirala slovenačka strana.“ Prešernova pitanja, međutim, stoje i dan-danas.
Tako je mali, prljavi rat od deset dana obeležio naš rastanak sa Slovencima. U Ljubljani su još na vlasti isti oni koji su ga vodili. Ne samo što nisu učinili ništa da poprave ove utiske nego i danas ponavljaju ono što su govorili 1991. i, još gore, uživaju u svojoj ulozi nekakvih evropskih arbitara, koji nam se mešaju u izbore, traže Kosovo i Metohiju i neprestano nam sole pamet. Daleko smo od poštovanja i razumevanja. Ništa nije i neće biti dobro dok se ovo ne promeni, a ne vidim da hoće. Uprkos hokus-fokusima i paravanima prijateljstva kojih smo se nagledali. Toliko da se više gledati ne mogu.

BEZ RECIPROCITETA Druga, ne manje važna stvar, mogla bi se nazvati kulturnom, možda i čisto filmskom, ali i dalje političkom. Već najmanje pet godina se u Beogradu, o trošku srpske države, prikazuju „Dani slovenačkog filma“ u organizaciji Društva Slovenaca „Sava“ u Beogradu i Ambasade Slovenije. Za tih pet godina u Sloveniji nije prikazan nijedan srpski film. U saradnji dve države reciprocitet je nepoznat pojam. Postavlja se pitanje kakvog interesa ima Srbija da kontinuirano i celovito promoviše slovenački film na svom tlu, plus okrugli stolovi, izložbe, izdanja i video-nastupi prononsiranog međunarodnog srbofoba Slavoja Žižeka usred Beograda, u promociji slovenačkih i europskih vrednosti.
Postoji, međutim, nešto još mnogo gore.
Društvo Slovenaca „Sava“ – to su oni čuburski Slovenci od malopre, koji se sada izjašnjavaju kao slovenačka nacionalna manjina u Srbiji (ima ih navodno nekoliko hiljada i navodno svi imaju slovenačke pasoše), pozivaju se na svoja prava i traže i dobijaju sve što im padne na pamet. Dotle Srbi u Sloveniji, kojih ima preko 150.000, nemaju status nacionalne manjine, niti ikakva posebna prava i bore se za goli opstanak. Čelnici Saveza srpske dijaspore u Sloveniji Saša Gajić, David Tepić i Igor Mitić kažu da Slovenija godinama sprovodi diskriminaciju u odnosu na Srbe. Naglašavaju da su Srbi u ovoj zemlji najbrojnija manjinska zajednica, ali za razliku od Italijana, Mađara i Roma, kojih je znatno manje, nisu priznati kao nacionalna manjina. „Neshvatljivo je da Slovenci u Srbiji, čija je zajednica stotinu puta manja od naše u Sloveniji, imaju status nacionalne manjine i sva prava koja iz toga proističu, a mi smo ovde za sve to uskraćeni“, smatra David Tepić, „jer se Slovenija drži stava da priznaje status nacionalne manjine isključivo narodima iz susedstva i stoga ignoriše zahteve Srba.“ „Tim činom povređena su sva ljudska prava i slobode što su potvrdile najviše slovenačke i evropske sudske institucije“, ističe pravnik Nikola Todorović, sekretar Nacionalnog saveta Srba Slovenije. Dakle, opet isto. Opet mržnja, diskriminacija, dvostruki aršini, jedna pravila za njih – druga za naše. I dalje nema obrazovanja i kulture na srpskom, nema srpskog kulturnog identiteta, a tek filmskih revija i lanjskih snegova – ni od korova.
Uz sve to, filmski festivali kao što je palićki, koje sve do jednog finansira srpska država i u njima ostvaruje odlučujući uticaj, stavljaju slovenački interes u najuži godišnji fokus iako ta kinematografija ne ostvaruje bogznakakav umetnički uspeh. Zašto se to čini u momentu kad ni prošlost ni sadašnjost ne daju nikakvog povoda za promociju? (Naprotiv, kinematografije kao što su, recimo, kiparska ili španska, čine nam se danas mnogo bližim!) „To je zato“, kao da zaključuje Svetlana Vasović Mekina, „što Srbija zavisi i od dobre volje Slovenije na svom putu u Evropsku uniju.“ Aha… onda tako kažite. Samo da znamo da iza svega ne stoje ni kulturni, ni umetnički, ni humanitarni ni festivalski razlozi, nego najobičniji politički reket (kurziv moj – B .Z.).

[/restrict]