Зечевизија – Прешернова клет(ва)

Како све брзо заборављамо… И како нам се све још горим враћа…

Док читам у прошлом „Печату“ о догађајима од пре тачно тридесет година у Словенији, где је почела да се болно растаче и распада друга Југославија, гледам овде, на филмској смотри на Палићу како трче за Словенцима и како се исти шепуре у фокусу овдашњег Еуропског филмског фестивала, иако им се кинематографија (као и пре три деценије!) састоји од два-три имена и неких хипотетичних младих који долазе. Али довољно је и то за фокус. И за посету бројне делегације, одушевљене, распирлитане, која чаврља на симпатичном српском и пуна је добре воље. Вечна Милена Зупанчич добитник је Лифкине награде итд. Неки чубурски Словенци их одушевљено тетоше. И све је опет добро. Ко може имати ишта против? Размишљам да ли да кварим ову идилу. Ипак се одлучујем да кажем барем две битне ствари.

[restrict]

НАЈГОРИ БАЛКАНСКИ РАСТАНАК Пре свега, чињеницу да овај фокус није одабран у најсрећнијем тренутку. Да заправо долази у најгорем могућем часу, који је могао одабрати само неко ко баш нема осећања за тзв. политички моментум. Каирос, иначе грчки даимон срећног тренутка, сигурно није особито наклоњен овом догађају јер пада тачно на тридесету годишњицу насилне и противправне сецесије Словеније од бивше заједничке државе, што смо онда и очекивали, али не уз толику провалу етничке и верске мржње, уз општу и готово плебисцитарну србофобију, која не јењава ни данас. Лоши дугогодишњи бракови се ружно завршавају, али нам још није јасно чиме смо заслужили баш толику омразу и одмазду, а живели смо у наивном уверењу да смо се бар с њима пристојно разумевали и у Александровој и у Титовој Југославији. Не. Растали смо се у најгорем смислу балкански, потуљено и простачки. У духу бискупа Грегорија Рожмана, бана Натлачена и „Србе на врбе!“. Шта им је то требало кад више нико у Београду није хтео да их задржава, не знам. Читајући сада хронологију и анамнезу Светлане Васовић Мекина, „Печатове“ новинарке које је цео век провела с њима, добро их упознала и прочитала, поново нам излазе пред очи те ужасне слике из дежеле, коју сам и сам добро познавао, можда и волео. Прегледајмо само пет-шест снимака из тог црног филма.

СНИМАК 1: Словенија 25. јуна 1991. заједно с Хрватском, нахушкана од канцелара Кола, министра Геншера и папе Војтиле, проглашава независност. „Једностраним отцепљењем од матице Словенија је (да не говоримо о још важећем уставу СФРЈ – Б. З.) прекршила међународно право и оглушила се о позиве европских земаља, Сједињених Америчких Држава и тадашњег КЕБС-а да не разбија Југославију. Међународно право, наиме, у начелу не допушта једнострано отцепљење (као што је, доцније, био случај са Каталонијом – Б. З.)… Војска је добила задатак да поврати надзор над државним границама. Војни врх је тај задатак извршио упутивши тек око две хиљаде већином голобрадих војника. У тренутку када су кренули да изврше задатак нису знали да је Председништво Словеније најавило да ће због ’агресије’ подићи оружје против припадника ЈНА и савезне полиције. У међувремену је савезна војска, док је у Љубљани све прштало од славља и пијанке, већ запосела већину граничних прелаза, али није била спремна на потоње опкољавање и изнуривање од стране словеначких снага“ које су припремиле „клопке одакле су нападале младе регруте ЈНА. Војска се тешко бранила јер није могла да пуца у ’живи штит’ састављен од цивила, често наоружаних, док су војници ЈНА убијани на свиреп начин.“
СНИМАК 2: Међународни прелаз Холмец, неколико дана касније. Словеначки територијалци опкољавају голобраде регруте, који су „подигли руке увис плус бели чаршав у знак предаје, али је словеначка страна одговорила жестоком ватром“. Аустријска телевизија снимила је тај масакр, али су то словеначке власти вешто заташкале, проглашавајући касније „дан напада на Холмец“ за – национални празник.
СНИМАК 3: Међународни прелаз Шкофије, исто време. „На граничном прелазу према Италији страдала су три југословенска војника послата по хлеб. Њих су хицима из непосредне близине ликвидирали словеначки полицајци. Један старешина је успео да побегне и сведок је догађаја.“ Слична прича с хлебом поновила се недалеко одатле, на граничном прелазу Рожна долина, такође према Италији. „Када је у касарну стигао хлеб, тројица старешина и два војника дошли су до камиона да прихвате гајбице са векнама хлеба. На њих су рафалну ватру отворили нељуди у униформама словеначке такозване територијалне војске.“

ГРАНИЦА ПОТПУКОВНИКА ШВАБИЋА Све се то догађало недалеко од места где је српски краљевски потпуковник Швабић, враћајући се из швапског заробљеништва 1918. без једне руке, с неколико српских војника, наложио наступајућим Италијанима да не кроче ни корак даље. Тако је нацртана словеначко-италијанска граница. Шта би било да храбри српски официр није прихватио усрдну молбу Народног већа из Љубљане и испречио се Италијанима у име српског краља (савезника!) код Постојне, остаје да се нагађа, али би истог дана сигурно пала Љубљана, а граница постављена ко зна где, да је цртају и исправљају неке будуће мировне мисије. Мислите ли да потпуковник Швабић не би пуцао? Варате се. То је добро знала цела дивизија Cacciatori delle Alpi кад је послушно стала и укопала се на Швабићево упозорење. Тако је Словенија добила своју међународну границу, на којој је 1991. убијала Швабићеве унуке у реду за хлеб.
СНИМАК 4: После деце дошле су на ред жене. Словеначке „оружане снаге“ зауставиле су приватни аутомобил Наде Сворцан и Љубице Саша, запослених у касарни на Шентвиду, које су ишле на посао. „Ако већ морате на посао онда изволите, идите, одбрусио им је један од словеначких полицајаца и упутио их у правцу пута где су биле посејане противоклопне мине. Експлозија је разнела аутомобил, наневши тешке повреде Нади и Љубици. У Универзитетском клиничком центру у Љубљани није им пружена благовремена помоћ. Поред тешких телесних повреда, Љубица Саша је остала без једне ноге.“ Итд. Листа ратних злочина је подужа. Највећа подлост је, међутим, што је нова словеначка држава, за ратне злочине оптужила своју – жртву, ЈНА. Па је процесуирала неке генерале и пуковнике ЈНА, које је после њихов неки суд морао да ослобађа сваке одговорности (што је, доцније, у мирнодопској тишини, обављено подвијеног репа).
УЗНЕМИРЕНА САВЕСТ СНИМАК 5: „30 година од спорних догађаја није суђено ником од Словенаца. Словеначко тужилаштво је допустило увид у своје архиве некадашњем територијалцу, а потом студенту љубљанског Факултета друштвених наука Марку Прешерну, који је 2009. сакупљао материјал за дипломски рад о ратним злочинима ЈНА у Словенији. Шокиран чињеницом да у материјалима није пронашао доказе за злочине ЈНА, али јесте за оне које је починила страна на којој се и сам борио, Прешерен је чак упитао тужиоце зашто нису покренули тужбе против домаћих починилаца злочина, али је одговор који је добио најчешће гласио ’не можемо да оптужимо своје’. То спознање је дубоко верног Марка Прешерна на крају одвело у католички самостан, где се повукао ради преиспитивања сопствене улоге у том прљавом рату, који је крајем јуна 1991. диктирала словеначка страна.“ Прешернова питања, међутим, стоје и дан-данас.
Тако је мали, прљави рат од десет дана обележио наш растанак са Словенцима. У Љубљани су још на власти исти они који су га водили. Не само што нису учинили ништа да поправе ове утиске него и данас понављају оно што су говорили 1991. и, још горе, уживају у својој улози некаквих европских арбитара, који нам се мешају у изборе, траже Косово и Метохију и непрестано нам соле памет. Далеко смо од поштовања и разумевања. Ништа није и неће бити добро док се ово не промени, а не видим да хоће. Упркос хокус-фокусима и параванима пријатељства којих смо се нагледали. Толико да се више гледати не могу.

БЕЗ РЕЦИПРОЦИТЕТА Друга, не мање важна ствар, могла би се назвати културном, можда и чисто филмском, али и даље политичком. Већ најмање пет година се у Београду, о трошку српске државе, приказују „Дани словеначког филма“ у организацији Друштва Словенаца „Сава“ у Београду и Амбасаде Словеније. За тих пет година у Словенији није приказан ниједан српски филм. У сарадњи две државе реципроцитет је непознат појам. Поставља се питање каквог интереса има Србија да континуирано и целовито промовише словеначки филм на свом тлу, плус округли столови, изложбе, издања и видео-наступи прононсираног међународног србофоба Славоја Жижека усред Београда, у промоцији словеначких и еуропских вредности.
Постоји, међутим, нешто још много горе.
Друштво Словенаца „Сава“ – то су они чубурски Словенци од малопре, који се сада изјашњавају као словеначка национална мањина у Србији (има их наводно неколико хиљада и наводно сви имају словеначке пасоше), позивају се на своја права и траже и добијају све што им падне на памет. Дотле Срби у Словенији, којих има преко 150.000, немају статус националне мањине, нити икаква посебна права и боре се за голи опстанак. Челници Савеза српске дијаспоре у Словенији Саша Гајић, Давид Тепић и Игор Митић кажу да Словенија годинама спроводи дискриминацију у односу на Србе. Наглашавају да су Срби у овој земљи најбројнија мањинска заједница, али за разлику од Италијана, Мађара и Рома, којих је знатно мање, нису признати као национална мањина. „Несхватљиво је да Словенци у Србији, чија је заједница стотину пута мања од наше у Словенији, имају статус националне мањине и сва права која из тога проистичу, а ми смо овде за све то ускраћени“, сматра Давид Тепић, „јер се Словенија држи става да признаје статус националне мањине искључиво народима из суседства и стога игнорише захтеве Срба.“ „Тим чином повређена су сва људска права и слободе што су потврдиле највише словеначке и европске судске институције“, истиче правник Никола Тодоровић, секретар Националног савета Срба Словеније. Дакле, опет исто. Опет мржња, дискриминација, двоструки аршини, једна правила за њих – друга за наше. И даље нема образовања и културе на српском, нема српског културног идентитета, а тек филмских ревија и лањских снегова – ни од корова.
Уз све то, филмски фестивали као што је палићки, које све до једног финансира српска држава и у њима остварује одлучујући утицај, стављају словеначки интерес у најужи годишњи фокус иако та кинематографија не остварује богзнакакав уметнички успех. Зашто се то чини у моменту кад ни прошлост ни садашњост не дају никаквог повода за промоцију? (Напротив, кинематографије као што су, рецимо, кипарска или шпанска, чине нам се данас много ближим!) „То је зато“, као да закључује Светлана Васовић Мекина, „што Србија зависи и од добре воље Словеније на свом путу у Европску унију.“ Аха… онда тако кажите. Само да знамо да иза свега не стоје ни културни, ни уметнички, ни хуманитарни ни фестивалски разлози, него најобичнији политички рекет (курзив мој – Б .З.).

[/restrict]