Зечевизија – Прешернова клет(ва)

Како све брзо заборављамо… И како нам се све још горим враћа…

Док читам у прошлом „Печату“ о догађајима од пре тачно тридесет година у Словенији, где је почела да се болно растаче и распада друга Југославија, гледам овде, на филмској смотри на Палићу како трче за Словенцима и како се исти шепуре у фокусу овдашњег Еуропског филмског фестивала, иако им се кинематографија (као и пре три деценије!) састоји од два-три имена и неких хипотетичних младих који долазе. Али довољно је и то за фокус. И за посету бројне делегације, одушевљене, распирлитане, која чаврља на симпатичном српском и пуна је добре воље. Вечна Милена Зупанчич добитник је Лифкине награде итд. Неки чубурски Словенци их одушевљено тетоше. И све је опет добро. Ко може имати ишта против? Размишљам да ли да кварим ову идилу. Ипак се одлучујем да кажем барем две битне ствари.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Објашњење је добро: због “европског пута”!
    Шта ли ће Србија још глупо да (у)чини, или не учини – од онога што би морала – због најглупље бесмислене жудње за ЕУ? Толико уцена смо имали само на темељу жеље да се владајућа гарнитура политичара упише у историју као она која је Србији донела жељено чланство. Толико понижења, уступака, сагињања главе… а да, заузврат, баш ништа није добила, сем труле шаргарепе на предугачком штапу… Све и да је ишта добила, морала би да једном све стопира – ако се и даље сматра сувереном земљом, ако јој је до поноса , а да буде примљена – неће НИКАД; пре ће се ЕУ распасти; то су показале све ове године, почев од наивног очекивања да ће потећи само мед и млеко већ сутрадан после “револуционарног” преврата (сетимо се идиотског лупања у шерпе и лонце, пиштаљки, багера, рушења…). И – ништа! Па нису нас, ваљда, узалуд осиромашили, да би нас натоварили себи на врат, икад. Ако и учине неки корак у том правцу, то ће бити само у сврху нашег одвајања од Русије, не зато што су се они променили, или зато што смо ми заслужичи.
    А ја нећу престати да питам: Они који кукају за Европом – где се сад налазе? На Марсу? Ја сам, од рођења, у Европи! И питам се: а шта бисмо чланством па добили? Посустала Унија је у стању да решава само крајње неважне ствари. Да ли је ишта решила – на КиМ, у Хрватској, Словенији…? А за право и срећу да гајимо, нпр. само четвртасте лубенице или црвене краставце – не морамо, уопште да распродајемо национална блага, чак и оно бр. 1 – воду; да плаћамо страним “инвеститореима” како би се смиловали да дођу у Србију; да допуштамо уништитељима типа Пио Тинто и онима што сеју отрове са неба да нас трују – па још за сићу… У овом трнутку, како ја видим, нама не треба ЕУ, ми требамо – њој: за све мрачне планове који се не остварују жељеним темпом, оним, који би био у складу са вековним навикама “усрећитеља” других цивилизација – геноцидним отимачима свега што се може где отети.
    Ми смо имали романтичне представе о Словенцима -“помогли смо им”… Да ли је икад онај коме је неко помогао волео оног који му је, у тешком тренутку, пружио руку – према коме треба да осећа захвалност? Људи не воле да буду захвални. Да ли је преобраћеник у другу веру, икад, осећао према својим коренима ишта сем мржње? – паје тако муслиман постао већи Турчин од Турчина.
    Да ли су искусили казну за геноциде почињене широм планете они који нам сад измишљају законе о Сребреници? И на разне начине соле памет… Они чији се просперитет и богатства темеље на вековној суровој екплоатацији колонија?
    Да ли се Србија икад сетила да одговори реципроцитетом? Ћутати, због гласа за ЕУ која нам треба таман толико колико и некоме конопац око врата!
    Кад бисмо само били јединствени, сложни у смислу четири С на нашем грбу, нико нам не би могао ништа!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *