Зечевизија – Хрвати чувају Високе Дечане

О чему све говори и на шта нас подсећа извесност коју нам, у име међународне заједнице, обећавају НАТО и генсек Јенс Столтенберг: Одсада ће српску светињу Високе Дечане чувати хрватска војска!?

Није много прошло од изјаве министра Горана Радмана у Приштини о повећању броја хрватских војника у саставу КФОР-а на КиМ а ова мисија је спроведена у дело званичним саопштењем регионалне команде КФОР-а од 21. јуна, у коме се потврђује да су се хрватски војници већ придружили саставу „кинетичког батаљона који ће патролирати на западу Косова и Метохије и обезбеђивати надзирање манастира Високи Дечани“. Е благо нама! – хорски су завапили београдски таблоиди међу неколико знакова званичног мргођења (али не и отвореног негодовања према НАТО-у, у чијем саставу се и догађа ова „попуна“, којом се тешко остварују принципи партнерства за мир, нарочито ако се узме у обзир више претећа него пратећа „изјава министра Радмана дата у Приштини: ’Операција Кфор има посебан значај за Републику Хрватску јер се налази у нашем непосредном сусједству што може имати посебне импликације на стабилност цијеле регије’(!)“ НАТО није певачко друштво да му је био недокучив смисао Радмановог провидног ратног еуфемизма. Напротив, убрзано спровођење ове агресивне стратегије у дело сведочи о високом степену сагласности између главне команде Алијансе и њених подручних чета с хрватског тла, а летећа посета генсека Столтенберга Приштини, два дана касније, само је учврстила овај договор (уз нимало суздржано „радимо вредно на придруживању НАТО-у“ Вљоре Османи на њеном твитеру). Како било, Хрвати сада чувају једну од највећих српских националних светиња и то не само уз благослов него и по наређењу НATO-а, што додатно објашњава генезу и смисао ове операције. При свему томе, Столтенбергу је била више него позната улога хрватске војске у чувању српских светиња у ратном континуитету од осамдесет и кусур застрашујућих година, у светском разарању и свим оним регионалним које смо једва преживели. Упркос таквом искуству – јединственом по својој тежини у историји света! – Столтенберг нас убеђује да су ове кинетичке постројбе и даље „посвећене миру и стабилности на Балкану“.
Живи били па видели.

[restrict]

ТОТАЛНИ ДУХОВНИ ГЕНОЦИД НИКАДА НИЈЕ ПРЕСТАЈАО Стравичан инвентар хрватских злочина против целокупног нашег духовног наслеђа, које је сакупио и на свет издао један од највећих српских интелектуалаца др Слободан Милеуснић, директор Музеја Српске православне цркве у Београду („Духовни геноцид“, Музеј СПЦ, 1997), садржи обиље материјала о рушењу српских цркава у Хрватској у верском и етничком рату од 1991. до 1995. године, дакле за време садашње, међународно признате Републике Хрватске, оберучке примане у Европску унију и НАТО током вршења ових злочина. Хрватска регуларна војска и државно руководство одговорни су и данас за овај злочиначки континуум, који се одвијао у присуству северноатлантских заштитника, али без икаквих правних и етичких последица. „Уништавање српског црквено-уметничког и историјског блага скоро да од 1941. године није ни престајало“, пише др Милеуснић. „Током Другог светског рата, поред преко милион српских жртава, уништено је и преко 400 српско-православних храмова. Само на подручју Горњокарловачке епархије од 203 цркве и капеле током прошлог рата уништено је 116, а тешко оштећено 39. У Славонској епархији порушена су 54 храма, а тешко је оштећен 21.“
Милеуснић даље бележи да је девастација српских цркава и манастира у Хрватској настављена и у време комунизма, и наводи случај манастира Ораховице, једног од највреднијих споменика српског, и не само српског народа на просторима старе Славоније, чија је манастирска црква подигнута 1592. године а 1594. фреско-живописана. „За време НДХ усташе су опљачкале манастирску ризницу и пренеле је у Загреб, а вратили оно што је од ње остало тек 1985. године. Манастирске конаке запалили су 19. августа 1942. године хрватски комунисти по наређењу Јанкеса Грге и Карла Мразовића Гашпара. После рата није учињено ништа да се овај духовни и културни центар Срба у Славонији заштити и обнови. Из комунизма се прешло у још горе стање“, бележи др Милеуснић. „Дошли смо у стање тоталног духовног геноцида. Рат, који је 1991–1995. године наметнут српском народу довео је Српску православну цркву и њен верујући народ на тим просторима скоро до уништења и нестанка.“
Музеј којим је руководио др Слободан Милеуснић учинио је све што је могао да спасе литургијске и друге црквено-уметничке предмете, да попише и унесе нове жртве хрватских црквенорушитеља. Он пише да је од десет српских православних седишта на територији Хрватске и Босне и Херцеговине, седам владичанских резиденција било уништено, гранатирано или демолирано, да су порушени саборни храмови у Пакрацу и Карловцу. „Стара Епископска књижница у Пакрацу, једна од највреднијих српских библиотека, опљачкана је а стародревне књиге се растурају и продају широм бивше Југославије, па и Европе. Ову стару библиотеку основао је још патријарх Арсеније III Чарнојевић, а сваки пакрачки, односно славонски епископ остављао је своју библиотеку овој централној епархијској књигохранилници. У фондовима ове библиотеке, поред старих рукописа, било је 112 србуља“ (рукописне и штампане књиге српске редакције старословенског језика, односно старосрпског језика и ћириличког писма од почетка српске писмености до прве половине XVIII века, прим. Б. З.) „највише чуваних и сачуваних у једној српској библиотеци. Иста судбина задесила је и епархијске библиотеке у Загребу и Карловцу“, наводи др Милеуснић.

САМО ВЕРСКА И ЕТНИЧКА МРЖЊА Било је покушаја „објективних хроничара“ да ово уништавање материјалне и духовне културне баштине Срба „објасне“ стихијном природом самог рата, тј. рушилачким карактером ратних дејстава. Слободан Милеуснић је показао да ни то није тачно и да је у питању била само „верска и етничка мржња“. „Велики проценат српских светиња страдао је ван ратних дејстава. Уништени су или демолирани српски храмови који су удаљени и преко сто километара од првих борбених линија. Посебно је за осуду смишљено уништавање изузетног споменичког наслеђа које, због своје архитектуре и уметничке вредности, припада највишој категорији. Хрватска војска спалила је два јединствена споменика српског архитектонског наслеђа, цркве брвнаре у Растовцу и Доњој Рашеници. Цркве више не постоје, чак ни њихови темељи.“
Рушити до темеља све што је српско и православно био је задатак нове, Туђманове Хрватске, која је тада постајала мезимица и апсолутни фаворит Европске уније, Северноатлантског пакта и, од самог почетка, Ватикана. Низ очигледних чињеница није могла више да крије ни сама хрватска католичка црква, те је морала да се, бар делимично, милосрдно посипа пепелом зарад своје еванђеоске мисије. Њена монументална монографија „Рањена црква – уништавање сакралних објеката у Хрватској 1991–1995“ (Загреб,1996) садржи поглавље „Страдали сакрални објекти Српске православне цркве у Републици Хрватској“ (стр. 416–426), где је наведено свега 28 порушених и оштећених српских цркава и манастира. Ту се, међутим, не спомиње да је Музеј Српске православне цркве, односно Резиденција митрополита загребачко-љубљанског у самом центру Загреба (Дежелићева 4) минирана још 11. априла 1992. у 22.45 час. Десетине килограма експлозива разнело је црквено-уметничке и друге историјске предмете који су сведочили о духовном, културном и стваралачком бићу Срба на подручју старе Марчанске епархије основане у XVI веку. Исто тако миниране су 1991–1995, а неке од њих и уништене до темеља српске цркве у Винковцима, Славонском Броду, Ступовачи, Сирачу и Кућанцима (у којој је крштен покојни патријарх српски Павле). „Уместо закључка, подсећамо на дојучерашње (септембар–октобар 1996) догађаје: минирана и до темеља уништена Црква Свете недеље у Карину; демолирана је српска црква у Обровцу; на саборни храм у Дубровнику бачена је бомба; порушени су остаци Цркве Часног крста у Великим Зденцима, опљачкан је манастир Ораховица… Где је томе крај и ко су починитељи? Да ли је рат, када су у питању српске православне цркве, манастири и друга црквена здања уопште завршен?“, пита се на крају др Милеуснић. Ово питање упућено је светској јавности, па и господину генералном секретару Столтенбергу, с обзиром на то да је Милеуснићева књига још 1999. издата и на енглеском. Још нема одговора. То јест има: тој истој војсци Републике Хрватске НАТО поверава заштиту управо једне од највећих српских светиња на Косову и Метохији.

БОЖЕ, ИМА ЛИ КРАЈА? Да је љутом шакалу поверио бригу о пилади, боље би учинио. О томе сведочи нови стравични инвентар духовног геноцида у Републици Хрватској, који је после „Олује“ и „Бљеска“ сачинио бивши директор Музеја Книнске крајине у Книну, археолог и музејски саветник Милојко Будимир. Боже, има ли краја?, пита се свако коме је до руке дошла његова књига „Споменичка баштина Срба са подручја данашње Републике Хрватске“ (Београд, 2013) у којој се, између осталог, каже: „Нажалост, број од 89 уништених и 195 тешко оштећених српских цркава у Хрватској од 1991. до 1995. није коначан, јер су разарања настављена и после рата. Осим непокретних културних добара уништене су читаве галерије икона и иконостаса, дела најпознатијих уметника. Процењује се да је нестало више од 7.000 икона. То представља уметнички и духовни геноцид који би тешко поднео и неки јачи и бројнији народ“, пише Будимир. Следи подужи списак уништења и разарања, међу којима се налазе и овакви примери: „Православну цркву у Малој Попини, посвећену Светој Тројици, усташе су срушиле на почетку Другог светског рата, а седамдесетих расељени Срби послали су из Америке новац, те су је мештани обновили. Још једном без крова и звона остала је у ’Олуји’ пре 22 године, када је нова хрватска војска запалила српски храм, али су упорни исељеници поново сакупили паре, јер желе да га по ко зна који пут усправе, на службу Богу и свом роду. ’Ко зна да ли ћемо ми то дочекати. Хрватска је прогласила закон по коме сви руинирани објекти поред путева морају бити уклоњени. Под објашњењем да стварају ружну слику која штети њиховом туризму. Према том закону и остаци зидова ове богомоље, поред магистралног друма Загреб–Сплит, чекају дан кад ће доћи багер’“ – каже за „Политику“ (14. марта 2019) Милојко Будимир, сада у својству генералног секретара Удружења Срба из Хрватске.

ПРЕД ОЧИМА СТРАНИХ ПОСМАТРАЧА „Уништитељи белега и православних цркава посебно су се размахали почетком ове године у Епархији далматинској, а сада се то преноси на Горњокарловачку. Ово дивљаштво вређа част православних, а још више забрињава што рушиоци, по правилу, остају непознати. На основу тога може се закључити да хрватска полиција не жели да их открије. Чемерна судбина стигла је и православну цркву у Госпићу саграђену 1785–1790. Личка светиња није могла да преживи НДХ, па су и њу усташе спалиле 1941, остављајући је у рушевинама. Подигнута је и поново освећена 1964, али јој не беше дуга века, јер је већ 1991. претворена у прах и пепео. Мештани су затим црквиште претворили у паркинг, православци га 2006. оградили да би спречили остављање аутомобила, али савремени Госпићани то свето место и данас користе за паркирање“, вели Будимир.
„После акција ’Бљесак’ и ’Олуја’ у којима је побијен и прогнан српски народ из зона које су наводно штитиле Уједињене нације, пред очима страних посматрача одигравало се систематско уништавање српске баштине. Иста међународна заједница која је лицемерно тврдила да ће штитити Србе и њихово културно благо у Крајини, сада гарантује да ће заштитити српску баштину на Космету“, горко констатује Милојко Будимир. То даје сасвим другачији смисао и нови контекст изјавама попут Столтенбергове, које би требало поново да нас увере да је баш ово „најбољи начин да се настави са проналажењем праве равнотеже како би се избегле ситуације које би могле ослабити напоре за проналажење решења“, којег нема већ више од две деценије од када међународна заједница с муком настоји да сачува Високе Дечане. Одсада ће ову српску светињу, у име исте те међународне заједнице, чувати хрватска војска, коју смо на дугогодишњем (не)делу видели у њеној матичној држави.

[/restrict]