У Матици српској о Његошевој Србији

У целости преносимо беседу др Александра Раковића у Матици српској (9. јула 2021)

Драге даме и господо, председниче Матице српске, часни оци, захваљујем Тесла глобал форуму на признању Бела голубица, које ми је уручено у овом величанственом здању наше најстарије научне институције Матице српске. Учинили сте ми велику част.

Историјски простор српског народа омеђују Трст на западу, Сентандреја на северу, Темишвар на истоку и Хиландар на југу. У средишту тог четвороугла је Србија, а појам Србије је државни, етнички, духовни, национални, политички и културни. Схваћен у овим или оним видовима: прошлим, садашњим и будућим. А Његошева Србија некако највише пријања срцу, његова визија „све Србије од Дунава до мора сињега“ – некад од Сентандреје до дуже обале Јадранског мора, а данас од Апатина до Бара.
Сузио се мало простор Његошеве Србије, историјске околности сабиле су наш народ, али је Србија и даље велика. Србија је небеска, највећа, највиша, најдивнија. У Његошевој Србији су данас и Република Србија и Република Српска и Црна Гора – три сестре, ћерке јединственог и недељивог српског народа.
Наш главни град Београд није само престоница Србије и свих Срба. Београд је једна од културних престоница Европе и света. Град Сајма књига, Битефа, Феста, Бемуса. Наша престоница је тако важна и због тога у њој куца велико српско срце. Без српства Београд би, колико год велик бројем становника, био само мала варош на југоистоку Европе, глава без тела, без живота, без крвотока. Као што је то Цетиње данас. Видите, дакле, како је прошла некадашња српска престоница Црне Горе када се одрекла српства. Цетиње је остало без крвотока, без живота, без душе.
А наш крвоток почиње с једне стране на западу, рекама Уном, Врбасом и Саном, које Сава носи ка Дунаву, с југа Таром, Пивом и Дрином, које опет Сава носи ка Дунаву, на северу рекама Дравом, Тисом и Тамишем опет ка Дунаву, с југоистока Тимоком ка Дунаву, Ибром и Нишавом ка двема Моравама а даље Моравом ка Дунаву. А Дунав, Сава, Босна, Дрина и Морава су артерије.
У том нашем крвотоку одјекују звона: Раванице, Манасије, Жиче и Студенице у Шумадији и Поморављу, Ђурђевих ступова и Сопоћана у Старом Расу, Прохора Пчињског на путу ка Хиландару, Грачанице на Косову, Пећке патријаршије и Високих Дечана у Метохији, Мораче у Брдима, Цетињског манастира у Црној Гори, Савине у Херцег Новом, Тврдоша у Херцеговини, Крке у Книнској Крајини, фрушкогорских манастира и Храма Светог Саве у Београду.
У нашем крвотоку чује се жагор српског светосавског народа у Београду, Новом Саду, Бањалуци, Подгорици, Нишу, Крагујевцу, Косовској Митровици, Книну, Вуковару, Никшићу, Призрену, Сарајеву, Будви, Брчком, Суботици, Требињу, Ужицу, Приједору, Смедереву, Бијељини и свим осталим нашим тврдим градовима, насељима и селима.
А наше обале од Бара до Боке запљускује српско море. „Вјенчавам те српско море са слободом Црне Горе“, ускликнуше на свадби пред кумовима Румијом и Ловћеном. А добар глас чуле су у сватовима и друге наше горде динарске планине: Дурмитор, Голија, Динара, Козара, Озрен, Романија, Цер, Златибор, Копаоник. Прочуло се све до Скопске Црне Горе, Старе планине и Ртња, па су лепе вести о венчању стигле и до Вршачких планина с којих пуца поглед на српску Војводину.
Колико је простран наш српски свет! Видите ли ту Небеску Србију?! Чујете ли Косовски завет генерација наших предака?! Сигуран сам да видите и чујете – и Небеску Србију и Косовски завет!
А који је стога наш пут? Наш пут – једино праведно решење – је да се Србија, Српска и Црна Гора уједине, да створе јединствену државу, да уједињено српство буде стуб и тврђава православља!
Живело уједињење! Живео српски народ! Живела наша мајка Србија!