Светионик – Laudator temporis acti?

Земљо моја, вербална инсталација, фото: Н.М.

Човјек се, хтио то или не, временом претвара у љубитеља времена за њим, ако ни због чега, а оно зато што памти младост, када је вода била питка, и парадајз укуснији

Laudator temporis acti је онај ко је хвалилац прошлих времена, како се на латинском кратко каже за све који су рођени у своје very own доба, а актуелној би генерацији и даље да соле памет причама о златном времену што је неповратно за нама.
И сад: да ли су у праву дефлаторни нараштаји све старијих Срба који листом одмахују руком на превазиђене савјете дједова и родитеља, или су у праву стари Латини који су на вријеме наслутили како ће по статистичкој природи ствари просјечан читалац Печата прије или касније постати хвалилац прошлих времена?
Јер да није неминовно с временске дистанце позитивно гледати на краља Петра Ослободиоца, маршала Тита, Слободана Милошевића… не би било ни пословице.
Човјек се, хтио то или не, временом претвара у љубитеља времена за њим, ако ни због чега, а оно зато што памти младост, када је вода била питка, и парадајз укуснији.
Али мени, право говорећи, иду на живце ти хвалиоци, будући да од носталгије нема леба.
Србија и Црна Гора су разједињене, политички неталентоване, скрајнуте географије, с људима који их јашу не мислећи им добро.
Шта је прво што можемо учинити да бисмо једног дана били цјеловити, да не кажем јединствени? Прво: одбацити помисао да је речена идеја о јединствености плод хваљења прошлих времена, јер није. Србија и Црна Гора с Републиком Српском, намјерно тим редом, стратешки је циљ природне Србије и Црне Горе. Када ће до уједињења доћи? Никад, ако одмах не престанемо да чинимо што и људи који једу зачињене отпатке месне индустрије у нади да ће их заобићи канцер дебелог цријева.
Ако и у стратешком смислу будемо наставили да једемо говна, појешће нас геополитички рак.
Заиста не могу са симпатијама да гледам генерално драге, махом успјешне људе који се преда мном надају како ће им се дјеца запатити на Западу. Обавезно их питам да ли се унапријед радују тренуцима када ће их, као старе, дјеца обићи за ферије? Не занима ме одговор. На многе очи, наша се дјеца шаљу на страну, не би ли им тамо било боље. За то вријеме, Земљу су нам запосјела дјеца лоших политичара, издајници и колаборационисти, скоро идеални да буду украс по бандерама – да само нисмо хришћанска географија у којој не ваља ружно мислити чак ни о злу домаћему.
Љубити земљу, ваља.
Нигдје и ником ми не припадамо као овдје, јер да припадамо, било би удешено да смо тамније пути, или косооки, или какви год.
Ако глобални трендови јесу да се човјечанство мијеша, да је у непрестаном номадском кретању, да путује туризма ради, посла или невоље, нисам ли онда хвалилац прошлих времена тиме што уринирам уз вјетар казујући да је најнормалнија ствар остати тамо гдје си никао?
Јер биће да се то није догодило без разлога.
Не може Србин – а нису сви Николе Тесле – да промијени свијет тиме што ће се дислоцирати. На крају, Бог зна како би и чиме Никола Тесла допринио да је остао на своме, и имао киту дјеце.
До прекјуче сам трубио када би неки Црногорац испред мене избацио ђубре кроз прозор од кола. До јуче сам се нервирао када бих видио да обална касирка без зазора наплаћује и дјетету ставља у кесу цигарете и алкохол. Данас интензивно писмом исправљам криве Дрине, премда не искључујем могућност да ћу колико сутра заћутати, и само собом, живим, доказивати да човјек може бити слободан чак и иза решетака.
Јер системи у којима живимо више немају никаквог смисла.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *