ROBLJE SAD, KINE ILI VIRUSA?

Oni koji iz straha od eventualnog kineskog ropstva dragovoljno prihvataju američko ropstvo (prema klasičnom modusu kojim je prihvatano atlantističko ropstvo pre 1989. iz straha od sovjetskog ropstva), čine grešku nad greškama: prihvataju lance u kojima su okovani zbog straha da će, ako ih se oslobode, nositi još teže okove. Platonski, oni ostaju u dnu pećine, jer se plaše da je izlazak ekvivalentan odlasku u još goru pećinu

Mnogi ljudi ovako rezonuju: bolje je biti rob SAD nego Kine. Govore bez oklevanja o ropstvu, ali o tome koje je poželjnije od drugog. Zaista, mora se reći da idealna situacija kojoj treba težiti treba biti sloboda, koja je na političkom nivou data pre svega kao ekonomski i vojni suverenitet.
Rekavši to, a zanemarujući raspravu da li je bolji komunistički režim s prekomernom moći države ili liberalni režim s prekomernom snagom privatnog sektora, ne znam da li možemo – ne isključujem to – postati robovi Kine, koja ne napada ljude vojno već ekonomski. Možemo pogledati, kao primer, šta se dešava u Africi, sferi kineske ekonomske kolonizacije. Ali jedno je svakako sigurno: danas smo robovi Vašingtona, a ne Pekinga.

KLOPKA DRAGOVOLJNOG PRIHVATANJA Sto deset vojnih baza koje zauzimaju našu teritoriju imaju zastavu zvezda i pruga, a ne crvenu zvezdanu. Oni koji iz straha od eventualnog kineskog ropstva dragovoljno prihvataju američko ropstvo (prema klasičnom modusu kojim je prihvatano atlantističko ropstvo pre 1989. iz straha od sovjetskog ropstva), čine grešku nad greškama: prihvataju lance u kojima su okovani zbog straha da će, ako ih se oslobode, nositi još teže okove. Platonski, oni ostaju u dnu pećine, jer se plaše da je izlazak ekvivalentan odlasku u još goru pećinu.
Ne osećam simpatije prema kineskom modelu, niti – još manje, zaista – prema američkom toliko podmuklom da se predstavlja kao carstvo slobode. Ako ništa drugo, kineski model je bar predmet otvorene kritike. Ali kazaću sledeće, očekujući veoma oštre reakcije, pošto znam da će to mnogi teško razumeti, jer većina reaguje stomakom i osećanjima, pomerajući osu diskusije negde drugde (i, prema tome, oni neće zaslužiti odgovor, već samo mlaki prezir): Makijaveli je znao da čovek ne može biti slobodan i suveren ako nema vojsku i svoju monetu.
Vojsku ne dozvoljava Vašington (ne Peking), a nacionalnu monetu ukida Brisel (ne Peking). Sada je jasno da glavni neprijatelj ne može biti Peking iz gorepomenutih vrlo jasnih razloga. Zapravo, ako povratite monetarni i vojni suverenitet, moći ćete da se oduprete pokušajima ekonomske agresije iz drugih zemalja, uključujući i Kinu, služeći se pri tome ekonomskim suverenitetom kao načinom da izbegnete nadmetanje sa samom Kinom, jer nadmetanje s njom znači pad u bezdan bez povratka, odnosno pad u ekonomsku podređenost. Kako to učiniti? Štiteći svoju proizvodnju, štiteći svoje radnike.
Da biste to učinili, neophodno je povratiti suverenitet, odnosno osloboditi se jarma Vašingtona i Brisela. Ako se ovo ne razume, nema svrhe raspravljati se. I ostaće samo površni i možda emotivni govor onih koji kažu „bolje SAD nego Kina“, „bolje robovi Vašingtona nego Pekinga“. Ko ne želi da bude bilo čiji rob, zna da je prvi korak za to da se reši realnih gospodara, umesto da ih prihvati iz straha od bilo kakvih budućih gospodara.
Ergo, vratimo vojni i ekonomski suverenitet i na osnovu toga branimo nacionalni interes, štiteći svoju kulturu, rad i proizvode.

Potčinjavanje virusu?

Postoji još jedan rezon koji mi, iskreno govoreći, ne daje mira otkako je epidemiološka vanredna situacija, 2020. godine, preokrenula naše živote, preoblikujući ih u potpunosti, u ime socijalnog udaljavanja i njegovih satelitskih funkcija: možda postajemo, a da to nismo shvatili, previše slični virusu protiv kojeg se borimo i s kojim „ratujemo“, kako već ponavljamo koristeći ratnu leksiku?
Italijanski filozof Đorđo Agamben napisao je: „Rascepili smo jedinstvo svog vitalnog iskustva, koje je uvek nerazdvojno i telesno i duhovno, podelili smo ga na čisto biološki entitet s jedne strane i emocionalni i kulturni život s druge strane.“ Agambenovim rečima, život je „sveden na čisto biološko stanje i izgubio je sve dimenzije, ne samo socijalne i političke već čak i ljudske i afektivne“. Da bismo odbranili život kao zoe (biološki, naturalizovano određen život, živo biće, kreće se, cirkuliše, ima nekakav metabolizam – prim. prev.), kao puko preživljavanje, žrtvovali smo život kao bios (društveno, politički promišljen život koji upućuje na društveno biće koje ima jezik, koje oblikuje političku zajednicu i koje ne živi puki život u smislu preživljavanja, već smislen, dostojanstven i dobar život u društvenoj zajednici – prim. prev.), kao „kvalifikovani život“, sastavljen od veza i aktivnosti, slobode i susreta.
S drugačijom kategoričnom strukturom u poređenju s Agambenom, južnokorejski filozof Bjung-Čul Han je u svojoj knjizi Premoreno društvo napisao da se s pandemijskom biopolitikom „život ukoči, postajući puko preživljavanje“, potpuno analogan – ovo je poenta – životu virusa protiv kojeg se borimo. Tehnički, virusi, kao mali deo organizovane materije, nalaze se na granici između živih i neživih oblika. Prema tome, oni po definiciji osciliraju između života i smrti: tačno govoreći, oni nisu ni živi, ni mrtvi, to su živi mrtvaci. Njihov život je preživljavanje, regulisano impulsom za umnožavanjem. Život virusa je, dakle, život u najnižem stepenu, kao bezglavi sistem za samoreprodukciju. Pa, nije li naš život, na koji nas zarazni kapitalizam osuđuje, sve sličniji životu virusa? Razmislite o tome: naš život je više od godinu dana propadao da bi opstao sve do puke želje da sačuvamo svoje biološko jedinstvo. U ime imunološke logike spremni smo da se odreknemo svake kvalifikacije života, kako bismo obezbedili opstanak.
Život se despiritualizuje i svodi na puki biološki proces koji zahteva optimizaciju. Lišava se bilo kog narativa koji izvire iz smisla i svodi se na rang merljivog i kvantifikabilnog tela s posledicom da se diskurs o smislu zamenjuje iznošenjem podataka i brojeva.
Ego propada do samokvantifikovanog ranga, podeljen u podatke i bačen u prazninu bez značenja. Ljudi tako postaju merljive, kvantifikabilne i kontrolisane stvari. I možda je u ovom svetlu moguće tumačenje skrivanja lica što novi virusni kapitalizam postiže upotrebom maski. U skladu s tehnokapitalističkim razvojnim procesima, ljudska ličnost je svedena na gomilu podataka koji generišu biznis za one koji njima upravljaju, prikupljaju ih i kontrolišu.
Pojavio se i novi paradoks na koji je dobro skrenuti pažnju: u ime socijalnog udaljavanja ne možemo se dodirivati do te mere da su zabranjeni zagrljaji, poljupci i rukovanja koji bi, kako je rekao dr Fauči, Eskulap novog terapijskog poretka, mogli postati „sećanje“. U isto vreme, vlast sve više traži da može da dodiruje naša tela svojim uređajima za kontrolu i praćenje, nadzor i prikupljanje biološkog materijala.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović