Проф. др Јовица Тркуља – ПОРУКЕ И ПОУКЕ ПРОГНАНИКА

Фотографије Иво Анђелић

Након бриљантне академске, научне и списатељске каријере, уместо да драгоцено време и енергију искористи да доврши и систематизује своје велико дело, Слободан Јовановић је у најтежем ратном и поратном времену ушао у политичку каљугу, међу разочаране политичаре, загрижене националисте, фрустриране књижевнике и професоре, сада политичке гладијаторе гладне власти и жедне освете

Књига сабраних текстова Слободана Јовановића Поруке и путокази (Catena mundi, Београд, 2020) била је повод за овај садржајан и по аналитичком разматрању важних чињеница наше новије историје и великог ауторског дела знаменитог националног мислиоца важан разговор с њеним приређивачем др Јовицом Тркуљом.

Слободан Јовановић је симбол епохе у развоју наше правне, социолошке, историографске мисли. Иако се трудио (и углавном успевао) да се издигне над свакодневицом политичког живота у Краљевини Србији и Југославији, он ипак није могао да остане равнодушан према судбини свог народа и државе. Зато, уочи Другог светског рата, с Драгишом Васићем оснива Српски културни клуб. С којим циљем и с каквим успехом?
Слободан Јовановић је битно утицао својим високим научним и моралним критеријумима на јавни живот у Србији и Краљевини Југославији. Он је ушао невољно у политику, као што су то од почетка XIX века до Другог светског рата учинили многи врхунски интелектуалци у Србији. Већина њих је то чинила са свешћу да у неразвијеним земљама интелектуалац мора да се стави у јавну службу, јер не може да гледа како ствари иду погрешним током, или пропадају. Стога он не може да се клони политике.
Руковођен тим принципима он је заједно с неколико угледних јавних личности основао Српски културни клуб 1937. и као председник четири године усмеравао његов рад. Успео је да окупи људе који се нису посебно истицали у партијско-политичком животу. СКК је имао 70 оснивача међу којима је било: 22 професора Универзитета, 6 министара, 8 челника асоцијација индустријалца и банкара, 7 судија и адвоката 2 представника војне елите. Тиме се хтело од почетка нагласити да ће се СКК бавити питањима националне културе без икакве партијско-политичке припадности. Насупрот политичким странкама заокупљеним парцијалним интересима и дневном политиком, СКК тежио је да буде допуна и коректив полтичког и културног живота Срба у југословенској држави.
Програмска опредељења СКК Јовановић је дефинисао у говору на првој јавној скупштини организације 4. фебруара 1937. у Београду. Циљ је био обезбеђивање сигурне будућности српском народу у нестабилном времену заоштрених политичких сукоба с могућим ратним исходом. Као метод рада прокламован је дух толеранције, размене, мисли, дијалога, сарадња и сучељавање различитих ставова. У првим годинама СКК се бавио превасходно питањима српске духовне и материјалне културе, али је после формирања Бановине Хрватске и почетка Другог светског рата целокупни ангажман задобио политичке садржаје.

[restrict]

Иако није имао такве намере, историјске околности су Јовановићу доделиле место председника Владе Краљевине Југославије у лондонском изгнанству. Како се умни старац снашао на том месту у вихору ратних збивања?
Јовановић се деценијама клонио политике. Није припадао ниједној странци и трудио се да не буде уплетен у дневну политику. Упркос томе, он је у позним годинама ушао у политику из осећања одговорности и дужности према народу и држави којима је припадао. У периоду 1941–1943. ангажовао се као потпредседник и председник Владе. После рата, као изгнаник у емиграцији, наставио је политички ангажман у Југословенском народном одбору. Последње деценије свога живота провео је остракизован, бавећи се политичким пословима који су му били наметнути и пишући текстове које није намеравао да напише, остављајући по страни започете и недовршене студије и пројекте.
Дакле, након бриљантне академске, научне и списатељске каријере, уместо да драгоцено време и енергију искористи да доврши и систематизује своје велико дело, он је у најтежем ратном и поратном времену ушао у политичку каљугу, међу разочаране политичаре, загрижене националисте, фрустриране књижевнике и професоре, сада политичке гладијаторе гладне власти и жедне освете. Додуше, он се ангажовао из осећања одговорности и дужности, с уверењем да ко није борац у часовима националне опасности, тај је бегунац, као војник што пред непријатељем окрене леђа.
Међутим, док је његов наставно-научни и списатељски рад неспоран, његов политички ангажман је под знаком питања. С уласком у политику напустио је своју уздржљивост и принципијелну позицију, коју је упорно заступао до 1941 – држећи се свог основног демократског и либералног опредељења одмерено, не ангажујући се до краја ни за један правац у науци и политици. Тога у његовом јавном ангажману у егзилу више није било.
Његови текстови настали у егзилу могу се узети као својеврстан обрачун с комунизмом и политичким режимом у Југославији, што делом одудара од његове научне објективности и вредносне неутралности. Уз то, он је учествовао у доношењу одлука, а неке је и потписао као потпредседник и председник владе, које су биле израз компромиса и непринципијених коалиција и које му не служе на част. Јер треба имати у виду да је Слободан Јовановић у Лондону седео прво у избегличкој влади с неискреним поборницима државног јединства Југославије који су држали једино до својих национално-верских интереса у „заједничкој“ држави и влади и који су (као и он сам) игнорисали усташка злодела у Другом светском рату. А као што је познато, игнорисати флагрантне злочине врло је блиско њиховом пасивном подржавању.
Из којих разлога Јовановић није могао водити владу како се од њега очекивало и како је он желео?
Један разлог је био сукоб с Хрватима. Реч је прво о неслагању у Влади поводом усташких покоља цивилног становништва. Влада није успела да осуди погроме Срба у Хрватској, јер су се томе супротставили хрватски министри, тврдећи да су вести о томе нетачне и претеране. Уз то, хрватски министри су заступали јачање самосталности и проширивање подручја Бановине Хрватске, с претензијом на границе НДХ. Јовановић је записао да је њихово држање било такво „да човек никада није знао да ли су за Југославију или за независну Хрватску“. Поред тога, Јовановић није успео да изађе на крај у односима с двором (краљем Петром и краљицом Маријом).
Поред ових проблема Јовановић се безуспешно носио с осионим и бескрупулозним политичким и војним лидерима најмоћнијих светских сила, који су водили рат и кројили политичку карту света искључиво у интересу својих влада и држава. Разуме се да је исход те борбе морао бити поражавајући и за Слободана Јовановића и за политичке снаге које је он заступао. Нажалост, у томе има и његове одговорности. Многи тврде да је, као последица његове неоперативности, Черчил дигао руке од покрета Михаиловића и потпуно се окренуо Титу. Помиње се да је „Черчилов папир“ с предлогом за консензус Михаиловић–Броз Јовановић две недеље држао у џепу и није га изнео пред Владу. Не дочекавши одговор, Черчил је одлучио да подржи Тита. Надајмо се да ће будућа истраживања унети светлост у ову тамну и трагичну страну Јовановићевог председниковања владом.
О томе је он сам у свом стилу изрекао свој суд. Један пророчки, уочи рата: „Српски културни клуб ће ми доћи главе.“ Други, резигниран и сумирајући, после рата: „Ја сам био најгори председник најгоре владе!“
Мој став је да је Јовановић пао на испиту као политичар и као државник. Као професор, научник и писац он је на политичка збивања гледао споља као теоретичар, без непосредног искуства у вођењу политичких игара и без елементарних знања о технологији власти и техници вођења државе, што је занат који се стиче праксом. Уз то, он је живео и деловао у тешким условима у којима није имао никакву подршку и ослонац. Његов најближи сарадник и рођак Коста Ст. Павловић је забележио да Слободан Јовановић „о односима у самој влади, има најгоре мишљење. Види све што се догађа, али нема на кога да се ослони, ни с ким да ради.“
Оставши без отаџбине, осуђен у одсуству од стране комунистичких власти, Јовановић није одустао ни од политике, ни од науке. Покренуо је, с осталим југословенски оријентисаним емигрантима, часопис „Порука“…
После Другог светског рата Јовановић је живео у Лондону и био један од најзначајнијих учесника у јавном животу југословенске емиграције. Августа 1945. године иницирао је оснивање Југословенског народног одбора са циљем да делује као главни орган југословенске емиграције. Пет година касније он је с неколико сарадника покренуо лист Порука, који је излазио у Лондону од 1950. до 1959. као гласило ЈНО. Аутори прилога у овом листу били су угледни политичари, правници, академици и професори универзитета из послератне југословенске емиграције.
Јовановић је био spiritus movens листа Порука. Његови најближи сарадници били су Радоје Кнежевић и Коста Ст. Павловић. Они су били духовни покретачи и зачетници идеја и тема за поједине бројеве листа. Поред њих у конципирању листа, писању и прикупљању прилога за часопис нарочиту улогу су имали: В. Вилдер, Б. Влајић, М. Гавриловић, П. Грисогоно, Б. Јевтић, М. Пурковић, М. Стајић, Ж. Топаловић, Ф. Цвјетиша и И. Шуменковић.
Редакција листа је тежила да као сараднике окупи истакнута имена југословенске емиграције и да им омогући да изложе своје ставове о неком важном друштвено-политичком питању или догађају. Они су заступали следеће идеје: борба против комунистичког режима; борба за демократију и владавину права; очување слободне и уједињене Југославије; организација Југославије на демократској и федеративној основи; одлука о уређењу Југославије биће донета након слободних избора на Уставотворној скупштини.
За непуну деценију излажења лист Порука је објавио 57 бројева. Он је историјски извор првога реда, драгоцено сведочанство о преокупацији и ангажману југословенске интелектуалне и политичке елите која се после Другог светског рата нашла у емиграцији и суочила са сломом Краљевине Југославије и успостављањем нове комунистичке државе на њеним развалинама.
Својевремено сте објавили фототипију овог часописа, а сада сте приредили и упутним предговором снабдели сабране Јовановићеве чланке из овог часописа…
Садржај листа Порука и својеврсна мисија коју је Јовановић вршио у југословенској емиграцији недовољно су познати савременим генерацијама. После гашења Поруке следиле су деценије игнорисања и заборава овог листа. Успео сам да као уредник у Службеном гласнику, захваљујући Десимиру Тошићу, дођем до комплета листа Порука породице Радоја Кнежевића и тај комплет је послужио за издавање репринт издања 2007. године.
Какво је место „Поруке“ у мисли наше емиграције, али и у Јовановићевом зрелом стваралаштву?
Јовановић се у својим текстовима у Поруци трудио и у великој мери успео да буде објективан. Он је као највећу врлину ценио џентлменску самодистанцираност, објективизам, самоконтролу, неемотивност. Његове текстове красе одмереност, критичност и висок идејнотеоријски ниво. Димитрије Ђорђевић је тачно запазио да су у његовој „критици дошли до изражаја логика правника и знање међународног и уставног права: она је била утолико јача што није одисала мржњом, већ иронијом“. Разуме се да то није било лако постићи, јер је Јовановић имао и много личних разлога да буде немилосрдан критичар југословенских комуниста, који су њему, његовој породици и пријатељима нанели доста зла. У његовим текстовима нема ни мржње, ни острашћености, ни заслепљености, ни осветољубивости, ни емигрантске горчине. То се не може рећи за прилоге већине осталих сарадника Поруке.
У овим текстовима је дошла до изражаја још једна Јовановићева особина: кураж мишљења, способност и спремност да јасно и одрешито изнесе свој суд, без обзира на официјелне ставове. При томе, он је испољио спремност да изриче теоријске судове и дијагнозе о ровитим и активним друштвено-политичким процесима. Он се није дао обескуражити својим политичким неуспесима и релативно скромним тиражом листа Порука.
По мишљењу Косте Ст. Павловића, оно чиме су се одликовале хиљаде и хиљаде страна које је Слободан Јовановић написао током свог изузетно дугог и изванредно плодног живота красило је и његове текстове у егзилу, а посебно студију О тоталитаризму: „јасност излагања, лепота стила, одбацивање свега спореднога, истицање главних одлика и, изнад свега, дубоко познавање предмета. Једино се по мудрости, која се осећала у свакој речи, која је извирала из сваке мисли, и по великом искуству, који се – и мудрост и искуство – само стичу дубоком старошћу, давало наслутити да је то написао човек који ће за коју недељу ући у своју деведесету годину“.
Помињете и одређене слабости у текстовима Слободана Јовановића и његових сарадника у листу „Порука“.
Сматрам да не треба затварати очи пред пристрасношћу, ограничењима, слабостима и манама бројних прилога у листу Порука, укључујући и текстове Слободана Јовановића. Очито је да постоји одговорност аутора и уредника овог листа за неке потезе које је повлачио и промовисао Југословенски народни одбор у првим деценијама после рата. С обзиром на то да су они често били у власти и при власти, њихови су потези често били контроверзни и доживљавали су критику. Текстови у Поруци, на пример, речито говоре о субјективизму, наивности и слабостима аутора прилога, о њиховим нереалистичним проценама о победи западне демократије и о ускоро предстојећем паду комунизма и сличним сомнамбулијама.
Тога има и у Јовановићевим текстовима. У њима је упадљива разлика у погледу форме и садржине, карактера и домашаја прилога, као и њихова очигледна тематска разноликост. Ови Јовановићеви текстови су оптерећени формалистичком и позитивистичком методологијом, јер се у опису појединих политичких, правних и привредних установа служио првенствено догматским методом. Када се користио социолошким и политиколошким методом, он се опет кретао у позитивистичком хоризонту. Није правио дистинкције између ауторитаризма и тоталитаризма, а појмове „нацифашизам“ и „комунизам“ или је изједначавао, или их је стављао под исти појам „тоталитаризам“. То је праћено неуједначеним типом анализе, нивоом аргументације, наивним објашњењима и нереалистичним очекивањима о слому комунизма и промени политике Запада према Југославији.
У овим прилозима превише је ауторових идеалних жеља и надања. У њима се Јовановић јавља више као политички активиста и аналитичар, а мање као научник и истраживач. Запажамо, такође, његову суздржаност у анализи политике савезника, посебно Велике Британије, према Југославији за време рата (нема нпр. ниједног критичког текста о злочиначком бомбардовању српских градова од стране савезника и сличним аномалијама). Оспоравање погрешне политике савезника и британске владе према комунистичкој Југославији дато је узгред, често између редова. Вероватно су обзири према домаћину који му је дао уточиште и гостопримство ублажили његову критику и иронију.
Јовановић је само узгред и овлаш критиковао „погрешке у британској политици према Југославији“ и „велике грешке Черчила и британске политике према Југославији“. Недовољно је уважавао енглески прагматизам и начело којег су се они увек држали: повлачили су потезе (неретко лицемерне и непринципијелне), али који су увек били у корист искључиво англосаксонског интереса. То је легитимна политика, јер свака влада треба бескрупулозно и доследно да делује у корист своје нације и државе.
Најзад, за разлику од ранијих Јовановићевих написа, који су пример стилско-језичке перфекције и представљају највиши домет елеганције, јасноће и лепоте београдског стила, ови прилози имају језичке и правописне непрецизности и омашке, које остарели професор Јовановић и малобројни стручни сарадници листа Порука, нажалост, нису отклонили. Уз то, изворност, непосредност и аутентични карактер текстова, поред добрих, има и низ лоших страна. Они на себи носе све белеге времена и тешког емигрантског живота у којем су састављани.
Међутим, на основу тога не би смео да се изведе закључак како су они мање вредни. Уосталом, њихову вредност не би требало просуђивати упоређивањем с његовим претходним радовима. Они чине вредност за себе и представљају солидан домет у свом жанру. У њима се открива аутор научник који је писао публицистички. Јер у његовим публицистичким текстовима има одсјаја његов прецизан и јасан научни дух. Напослетку, лист Порука је био намењен ширем кругу читалаца, а не првенствено уском кругу интелектуалаца-политичара или научника.
Аналитичке способности Јовановићеве нису дошле у питање ни кад су се околности у Југославији промениле, и кад је Тито с комунистима дошао на власт. Како је он оцењивао унутрашњу и спољашњу политику комуниста, од њиховог савеза са Стаљином до окретања Западу?
Јовановић је своја размишљања и коментаре усмерио на суштинска питања демократске реконструкције и реинтеграције југословенског друштва и државе после Другог светског рата. Тежиште његове анализе је на (не)могућностима конституисања на простору комунистичке Југославије демократске правне државе и владавине права, као и на опасностима од јачања тоталитарних снага у друштву, које ће Србију и Југославију одвести на руб пропасти.
У оптици његових посматрања и анализа нашле су се различите области живота и релевантни друштвено-политички догађаји у послератној Југославији. Он је пажљиво и систематски пратио и критички коментарисао актуелна догађања у Југославији.
Највише ових написа настало је као поглед на тада актуелна друштвена и политичка питања и њихово одговарајуће разјашњење. У тим прилозима он је доследно заступао гледиште западне демократије и њених либералних вредности: парламентаризма, вишестраначког система, приватне својине, правне државе, слободног појединца као субјекта општељудских права и слобода.

Како објашњавате чињеницу да је Слободан Јовановић упркос политичком поразу, тешком емигрантском животу и дубокој старости смогао снаге да редовно пише у „Поруци“ и објави три студије?
Треба имати у виду да је Јовановић писао те текстове у деветој деценији свога живота, дубоко повређен и разочаран због издаје савезника, с горким укусом пораза покрета Југословенске војске у отаџбини и политичке опције на чијем челу се једно време налазио. Уз то, Јовановић је доживео и страшан ударац од комунистичког режима у домовини. Наиме, на судском процесу Дражи Михаиловићу у Београду јула 1946. осуђен је као издајник и ратни злочинац на драконску казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, на губитак политичких и појединих грађанских права, на конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства. Било му је јасно да се никада неће вратити у отаџбину и да ће остати до краја живота емигрант у туђини.
Разуме се да му је све то морало тешко пасти. Било је то превише за човека тананог сензибилитета, за осамдесетогодишњака иза којег је стајао тегобан животни пут сеоба, изгона и страдања у два светска рата, издаја, осуда, понижења и одбацивања. Доживљавао је и преживљавао драматичне ударе судбине и сурови остракизам. Мало је људи који могу да се достојанствено носе с таквим животним недаћама и да тако стоички подносе ударце судбине како је то чинио Слободан Јовановић. Само изузетно умни, природно обдарени, карактерни и духовно богати људи могу мирно с пуним достојанством у свом болу да приме оно што је неминовно, без очајавања и резигнације, да се боре пркосним радом и да стварају велика дела.
То је Слободану Јовановићу полазило за руком како за време Великог рата и Албанске голготе, тако и за време Другог светског рата. То му је пошло за руком и у послератним годинама, када је у скромном собичку хотела „Тјудор Корт“ у Лондону успео да, свему упркос, прикупи снагу, да не клоне духом и да нађе прибежиште у активностима којима се монашки посвећено бавио целог живота. Он се у то време вратио читању класичне литературе, размишљању о судбини српског народа и његове државе, о југословенском питању и оштроумној критици послератног југословенског развоја. Поред тога, Јовановић је имао кључну улогу у оснивању Удружења српских писаца и уметника у изгнанству 1951. године.
Јовановићево југословенство било је реалистично – сматрао га је оптималним решењем за Србе у датим светскоисторијским околностима. Ипак, он је знао каква је замка титоистичко југословенство без истинске демократије. Каква је решења нудио за будуће преуређење јужнословенске државе?
Познато је да је Јовановић био Србин по осећању, да се у међуратном периоду и у Српском културном клубу залагао за Југославију, да се као председник владе у Лондону држао југословенства, и то у тренутку када је изгледало да је југословенска идеја сахрањена усташким геноцидом над Србима. Јовановићеви сарадници у СКК у годинама у егзилу сведоче о разлозима његовог југословенства. Наоружан својим широким искуством и дубоким знањем, он је по сведочењу његовог блиског сарадника Радоја Кнежевића: „иако већ у дубокој старости, примио се тешке дужности да, као добар Србин, брани Југославију, не као националну већ као државну тековину, и то у најбоље схваћеном интересу свеколиког Српства.“
Генерација којој је он припадао покушавала је да дође до споразума између Срба и Хрвата и, да није било Другог светског рата, она се налазила на прагу да у Југославији укорени либералну демократију и правну државу чији присталица је био Јовановић. При томе он је имао у виду дугорочан интерес српског народа да се Југославија одржи. Федерализам је за њега био она формула која може дати слободу сваком од југословенских народа а у исто време сачувати целину југословенске државности.
На тој црти он је јавно деловао и писао од СКК (1937–1941) до текстова у листу Порука. И то је углавном познато. Међутим, пажљиво читање његових текстова у егзилу указује на одређене промене и (само)критичке судове о томе. Мање је познато да је он у једном тексту изнео и своје другачије становиште. Реч је о изузетно занимљивом „једном писму“ из рукописа и преписке које је Слободан Јовановић оставио и тестаментом поверио Радоју Кнежевићу. Реч је о писму без датума и ознаке, које је упућено и садржи одговор неком пријатељу Србину који је, изгледа посумњао у корисност даљег опстанка Југославије. Редакција је одлучила да ово писмо објави, јер оно има принципијелни значај за разумевање односа Јовановића према Југославији.
То писмо указује да је он при крају свог живота, изгледа, умногоме променио свој ранији став. На питање: „Да ли је требало 1919. ударити плот?“ – односно да ли је требало да Срби пре уласка у заједничку државу повуку границе с Хрватима – Јовановић је одговорио: „Мислим да је требало то учинити. Без сумње тиме се не би спречило отварање српско-хрватског питања, јер се људи, ако им је до тога, могу и преко плота свађати – али би Срби могли за своје стране плота уредити своје ствари много боље него што су то могли без плота учинити.“
Слободана Јовановића многи су сматрали великим учитељем. У књизи сте објавили и читав низ текстова његових поштовалаца који га портретишу из разних углова. Које су основне тезе људи што су га сматрали узорним интелектуалцем?
Непосредно после смрти Слободана Јовановића 12. децембра 1958. године, објављени су бр. 52/1958. и бр. 53–54/1959. који су посвећени успомени на Слободана Јовановића. Ту је забележено шта су о њему рекли и написали његови сарадници и пријатељи, као и извештаји с многобројних комеморација широм света поводом његове смрти.
То није било тек пуко и пригодно обележавање нестанка једне велике личности већ су на страницама овог листа објављени написи који на изузетно деликатан, нимало глорификаторски, префињен и топао начин дају слику Слободана Јовановића као човека оданог пре свега свом научном и литерарном делу. Они су показали да је Јовановић од својих првих корака на јавној сцени Србије па до краја живота деловао с уверењем о патриотској дужности коју ваља остваривати, најпре, у културној сфери. У њиховим прилозима је такође изложен и преглед темељних политичких идеја и демократских вредности о којима је писао и којих се и сам придржавао, непрестано покушавајући да их унесе и угради у наш политички живот.
Поред тога, ови текстови садрже драгоцене податке о томе како је Слободан Јовановић живео и радио последњих година у Лондону. Посебно су подробно описани његова краткотрајна болест и последњи дани у хотелу „Тјудор корт“.
На основу сведочења и истраживања поменутих аутора, као и на основу увида у Јовановићеве текстове настале у егзилу можемо закључити да је он у јесен свог живота ревносно сарађивао, у разним листовима, објављујући прилоге из броја у број, као што је то радио шест деценија раније објављујући своје младићке радове у листовима Србија, Видело, Ред, Српски преглед, Зора, Босанска вила, Нова искра и другим. На тај начин списатељски круг једног од највећих српских писаца, започет на београдској осматрачници крајем XIX века, затворио се на лондонској осматрачници средином ХХ века.

[/restrict]