ПОЗЛАТА НА СРЕБРЕНИЦИ

У којој вези су Сребреница и убиство два предсједника држава Руанда и Бурунди почињена у прољеће 1994?

Ништа знаковитије није говорило о суштини српске кривице, којој је традиционално у Босни посвећен јул, од чињенице да на гробљу у Поточарима тема страдалих Сребреничана заправо није ни била у првом плану. Ријеч је ишла о једној седмици у јулу 1995. године, као да се тих седам дана само сручило с неба, као да и они, обиљежени злочином и несрећом, нису тек један исјечак из четворогодишњег ужаса рата у којем су страдали и Срби, такође Сребреничари. Отргнута од контекста рата у БиХ, митска Сребреница је одбацила као реметилачки врисак мртве Сарајлије, Мостарце, Маглајлије, Добојлије и Жепчаке, Крајишнике и Херцеговце, све оне непобројане Србе, Хрвате или Бошњаке чија је једина кривица била што су се затекли на простору друге доминантне етничке групе, њених националних странака и њихових паравојних јединица.

[restrict]

ПОВРАТАК НА БАЛКАН Рат у Босни и Херцеговини, након покренутих ратова у Словенији и Хрватској, још у вријеме док су Предсједништвом заједничке државе СФРЈ управљали Хрват Стипе Месић и Словенац Јанез Дрновшек а на челу Владе (Савезног извршног вијећа СФРЈ) био Хрват Анте Марковић – био је неминовност.
Распад Варшавског пакта а затим и Јељциново разбијање Совјетског Савеза пустило је духа из боце. Уследило је уједињење два Берлина и двије Њемачке, при чему је једна Њемачка прогутала ону другу, да би се затим силовито и закрвављених очију вратила на Балкан, тамо одакле ју је историја изгурала неколико деценија раније. И овај пут се вратила с оружјем и бијесом, како би уз помоћ Француске разбила Југославију. Кога занима шира слика? Као и злочиначки продор Америке на Блиски исток, који је почео нападом на Ирак, те продор у незаштићену Африку – Обалу Слоноваче, Судан, Мали, Чад, Нигерију, Руанду и Бурунди. Док је у БиХ трајао рат, а прије јулских догађаја у Сребреници, Американци су у прољеће 1994. с Британцима, Французима, Белгијанцима и Холанђанима организовали убиство два предсједника држава Руанда и Бурунди, који су заједно, авионом, летели у Кигали. То убиство два Хуту предсједника покренуло је ланац освете према Тутсима. За четрнаест дана убијено је више од 800.000 невиних људи, жена и дјеце, сравњено са земљом 17 градова, уништено стотине насељених мјеста.
Тај злочин је требало замаскирати, учинити мање видљивим, сакрити га иза планираног и организованог страдања Бошњака Сребренице у јулу 1995. године.
Ако премијерка Шкотске, министар иностраних послова Велике Британије, Серж Брамерц, Метју Палмер и Валентин Инцко кажу, и на томе инсистирају посебно у данима јула, да је злочин у Сребреници највећи злочин послије Другог свјетског рата у свијету – негирају ли тиме геноцид над Тутсима у Руанди, којих је побијено сто пута више? И јесу ли босански муслимани пристали на то да буду инструмент и алиби НАТО земљама, Америци, Британији, Њемачкој и Француској, за дивљачко убијање муслимана у Авганистану (милион), у Ираку (милион), у Сирији (500.000 убијених и осам милина протјераних), у Либији (400.000 масакрираних и пола становништва расељено)…

ПОЛИТИЧКА АГЕНДА Алија је био упознат са свим овим чињеницама. И амбициозан у намери да у специфичном политичком процесу, кроз два комплементарна програма (Исламска декларација, коју је написао, и Програм СДА, странке коју је он утемељио) обликује и радикализује свијест нације а босанске муслимане од европске етничке групе „претопи“ у вјерску заједницу, неисторијског типа, исламску по одређењу и снажно конфронтирану с властитом културом и цивилизацијом. Пројекат чији успех је зависио од рата. Наследник идеје Бакир, данас је највећи проблем Босне и Херцеговине, изградње њених институција, поштовања уставних права, обавеза и „Европског пута“. Политичка биографија сина Алије Изетбеговића, пуна корупције, организованог криминала, политичких убистава и ратних злочина, свједочи о држави, о Бошњацима и времену у коме живе, те о потпуном, моралном паду и политичком бесмислу исламистичке политике на путу ка ЕУ. Од 1991. до ове 2021, пуних тридесет година, БиХ су најважнији центар свјетског тероризма. У другом мјесецу 1996. најважнија Ал Каидина војна формација на планети – одред Ел Муџахедин бројао је 1.774 војника, и не само војника него и проповједника. Послије рата у БиХ, плански и уз подршку западних обавјештајних служби, некажњени након злочина, раширили су се по Балкану и Европи, али и по цијелом свијету, чинећи терористичке акције у Дахрану, Најробију, Дар ес Саламу, Њујорку, Мадриду, Лондону, Паризу, Бриселу, Ници… Истовремено захваљујући деструктивној бошњачкој квазиинтелигенцији у Сарајеву, лажне оптужбе и фалсификати националног страдалништва у протеклом рату постали су део политичке агенде.
Дебата о томе никада није вођена у народу, јер су о дилемама поимања властитог идентитета и плановима реализације колективних циљева одлучивали недоучени комесари Странке демократске акције и вјерска улема. На крају крајева: онаква каква је ушла у рат, бошњачка нација је из рата и изашла. Заједница која себе тражи у крилу радикалне интерпретације ислама, али и у тероризму, као коначној дефиницији исламског активизма и борбе муслимана за измишљена права.

[/restrict]