Политичка омча из Хага

Пресуда Станишићу и Симатовићу

Ад хок трибунал, односно његов „механички“ наследник, себи својственом праксом – да правила мења у ходу и у зависности од случаја до случаја – успео је да у последњем суђењу за ратне злочине Србију веже за њих, што ће се, већ према потреби, у будућности политички користити

Када је Хашки суд, тачније Механизам за кривичне судове у Хагу, прогласио пресуду некадашњим челницима српске Службе државне безбедности Јовици Станишићу и Френкију Симатовићу на по 12 година затвора „због њихове улоге у злочинима током босанског рата“, западни медији су је оценили као „последњу шансу“ да се званичници Србије вежу за злочине у БиХ и Хрватској.
Британски „Гардијан“ унапред је наговестио, боље рећи знао шта ће се десити 30. јуна у Хагу: да ће осуђујућа пресуда двојици српских званичника бити историјска; „лакмус тест“ којим се доказује „скривена улога Београда у босанском конфликту 1992–1995. године“, односно „београдска оркестрација етничког чишћења у Босни и Хрватској током раних 1990-их“. Амерички „Њујорк тајмс“ после обелодањивања пресуде закључује да се „суђења и пресуде Радовану Караџићу и Ратку Младићу, врховним политичким и војним вођама босанских Срба, сматрају ретким победама међународне правде, јер су осуђени за најтеже злочине којима се поменути суд бавио, укључујући геноцид у Сребреници, док су лидери Србије углавном избегли кривично гоњење“.
За ову пресуду западни експерти, попут професора Краљевског колеџа у Лондону Џејмса Гауа, кажу да се ради о веома важној судској одлуци, последњој у Хагу у вези с ратним злочинима почињеним на просторима бивше Југославије, те и о последњој шанси да се покаже умешаност и одговорност београдског руководства, од Слободана Милошевића па наниже.
Ако се вратимо самој пресуди и понашању суда у дводеценијском суђењу, не само Станишићу и Симатовићу (то је иначе најдужи поступак у историји суда у Хагу и једини у коме је суђење поновљено), биће много јаснија, поред наглашене наклоности Запада Муслиманима и Хрватима током рата деведесетих, и намера у којој су пресуде у Хагу један од главних инструмената за политику Запада и односа према Србији.
Станишић и Симатовић су проглашени кривим по свих пет тачака оптужнице као помагачи, али не и учесници удруженог злочиначког подухвата (УЗП). Они су, како је рекао судија Бартон Хол с Бахама, знали да су учесници у УЗП делили намеру да се с великих подручја у Хрватској и Босне и Херцеговине извршењем кривичних дела из оптужнице присилно и трајно уклони већина несрпског становништва.
„Сходно томе, веће је констатовало да су одговорни за помагање и подржавање кривичних дела у Босанском Шамцу – убиства, депортације, присилно премештање и прогоне, али да нису одговорни за планирање, наређивање, или помагање и подржавање било ког другог кривичног дела из оптужнице“, напоменуо је судија.

[restrict]

УПИТНА ТРУДНОЋА Дакле, овај ад хок суд је успео и сам себе да превазиђе, односно да не утврди њихово учешће у тако обилно коришћеном правном „институту“ у Хагу као што је УЗП, кога су се редовни енглески судови са индигнацијом одрекли, већ је утврдио оно што је у кривичном праву немогуће – „да девојка буде мало невина, а мало трудна“. Они су осуђени само зато што су знали да се неки злочини дешавају, што се тумачи као њихова помоћ у злочинима. Или, још страшније, њихова одговорност утврђена је у вези с једном локацијом, иако није утврђена њихова веза са злочинима. Фарса је нарочито наглашена јер се дешава у поновљеном поступку, пошто су ова два српска званичника у првој првостепеној пресуди ослобођени одговорности по свим тачкама оптужнице.
И тада и данас, нарочито у западним медијима, не пропушта се прилика како би се нагласило да су Станишић и Симатовић били кључни чланови режима Слободана Милошевића а нарочито се инсистира на наводном податку да је Станишић, како каже „Гардијан“, одиграо „двоструку утакмицу“ за шта треба да послужи оно што су бивши службеници ЦИА рекли за „Лос Анђелес тајмс“ још 2009. године (познато је да овима не би на крај памети пало да говоре за новине ако претходно нису добили одобрење за то са надлежног места – без обзира на то што су у пензији), тј. како им је Станишић давао детаље о унутрашњем деловању режима, локацији НАТО талаца и локацијама масовних гробница.
Елаборирано је то „поверљиво писање из Л. А.“ и код нас и закључено: када медији из чиста мира, без неког видљивог повода, крену да обрађују тајне тајних полиција и њихових шефова, то по правилу није плод само приљежног новинарског рада.
У сваком случају, у тексту се описују ноћни састанци шефа српске тајне полиције с агентима ЦИА, те набрајају примери Станишићеве сарадње с Американцима: откривао је детаље о унутрашњим приликама у Милошевићевом режиму; пружио је информације о локацији НАТО талаца, помогао оперативцима ЦИА у потрази за гробницама и помогао агенцији да успостави мрежу тајних база у Босни. (…) На једном од састанака с агентом ЦИА Вилијамом Лофгреном предао му је свежањ докумената, укључујући дијаграме склоништа и осталих структура које су српске компаније у Ираку изградиле за Садама Хусеина…
Сви ови примери сарадње, и још неколико других, нашли су се у писму које је ЦИА још 2004. године саставила за потребе Хашког трибунала, како би Јовица Станишић суђење чекао на слободи. Управо овај документ, са ознаком строго поверљиво, послужио је као основа за писање текста у „Ел-Еј тајмсу“. Новинар га, како наводи, није видео, али су му његов садржај препричали споменути агенти ЦИА Лофгрен и Смит. Лофгрен је, наводи Тајмс, „казао да је агенција саставила документ да би показала да је ова, наводно зла особа, учинила и пуно тога доброг“.

ПОЗИТИВНА СЕЛЕКЦИЈА Није тајна да се тужилаштво углавном ослањало на доказе из обавештајних служби западних земаља, из чега се намеће сумња да, с обзиром да су службе под контролом својих влада, постоји селекција достављених података, уподобљених интересима њихових држава.
Ту може добро да послужи пример из књиге „Злочини против хуманости“, познатог британског правника Џефрија Робертсона, у којој описује како је канадска правница Луиз Арбур, тада као тужилац, позвана у Лондон где јој је тадашњи британски министар иностраних послова Робин Кук предао доказе које је прикупила Џи-Ес-Ејч-Кју. Без икакве сумње, каже Робертсон, госпођа Арбур је била изузетно срећна јер је добила доказе које је одавно захтевала, али и прилично несмотрена и без довољно мудрости, будући да је искористила прилику да се фотографише с Робином Куком и ратоборним генералом Веслијем Кларком. Неколико дана касније против Милошевића је подигнута оптужница у којој је поменута његова командна одговорност. Чак је и Мадлен Олбрајт изразила љутњу јер о подизању оптужнице „није била на време консултована“.
Слични тајни извори су били и у случају двојице српских безбедњака. Иако се нигде имплицитно не наводи да је први човек српске тајне полиције у преломним годинама, заправо, био америчка кртица у нашим редовима, то сугерише текст у „Ел-Еј тајмсу“. Премда се и „Тајмс“ донекле ограђује, напомињући како Станишић није примао новац за своје услуге, учествовао у операцијама ЦИА, нити је „предузео кораке које би сматрао директном издајом свог шефа (мисли се на Милошевића)“.
И за америчку тајну службу (ЦИА) важи да ће учинити само оно што је у тренутном интересу САД, било онда или сад. Ако и има неке сарадње, она никада није довољна нити је гарант или заштита за онога на кога се односи.
Ако се занемаре све још тада изнете чињенице које му иду у прилог (бранили су га најближи сарадници подастирући за то низ чињеница) или су против њега, Јовица Станишић ухапшен је у „Сабљи“, после убиства премијера Зорана Ђинђића, иако се ни током истраге ни процеса који ће уследити нису појавили докази његове умешаности у овај злочин. То даје простора претпоставкама да је Станишић (заједно с Френкијем Симатовићем) на слободи доживљаван као велика претња по пољуљану ДОС-ову власт, с разлогом или без њега, или зато што су, као шефови Милошевићеве тајне полиције, знали превише о актуелним лидерима из периода мрачних деведесетих.
Њихова прва хашка „рунда“ окончана је ослобађањем 30. маја 2013. године, када је претресно веће искористило тада ретко коришћени термин „конкретна усмереност“ а већина претресних судија пресудила да тужилаштво није доказало (у буквалном преводу) „неопходну намеру за унапређење заједничке кривичне сврхе“, да би поновљено суђење било наложено 2015. када је жалбено веће пресудило да су претресне судије погрешно протумачиле законски праг за доказивање саучесништва.
Било је очекивано да ће оваква пресуда у Београду бити дочекана „на нож“, а оно што су изрекли многобројни адвокати, правни експерти и шира јавност могло би се сублимирати у речима председника Србије Александра Вучића – указао је на један врло важан парадокс Хашког суда који се односи на његова „ад хок“ правила што се доносе у ходу и у зависности од случаја до случаја. Вучић је навео промену правила и судске праксе у предметима „Готовина“ и „Маркач“, када је речено да мора да се види лични утицај у зони деловања поменутих лица, да мора да постоји акт или наређење у позиву на злочине, да би три године касније, када је по жалби поново суђено Станишићу и Симатовићу опет промењена пракса и вратило се на старо – да буду осуђени за злочине у Шамцу без заједничког злочиначког подухвата.
„Чуо сам да су неке хашке судије узеле огроман новац у Загребу за то“, рећи ће Вучић уз опаску да „не искључује могућност да неке земље покрену истрагу о том питању“.
Када је Хаг у питању, новац уопште није безначајна ставка. Суд је почео рад с више него скромним буџетом од 200.000 долара, да би убрзо отишло на више стотина милиона долара годишње, а по грубим проценама за непуне три деценије у његов рад је уложено између две и по и три милијарде долара, углавном од Американаца, с тим да месечна апанажа, као у случају тужиоца Брамерца, износи 40.000 евра. Тешко је замислити, рецимо судију Бартона Хила с Бахама, Мустафу ел Бажа из Алжира, Аминату Енгум из Гамбије, Елизабет Ибанда-Нахамију из Уганде или Сејмор Пентон с Јамајке, да се одрекну такве апанаже која је за њихове земље право богатство, или поступе супротно очекивањима оних који тај новац исплаћују.
Нигде се у таквој мери није могла применити максима о „рђавој примени лошег права“. И до Хага се дешавало да примат међународног права у односу на оно национално важи само у случајевима малих земаља, док велики обично за њега и не маре. Ето, баш у поменутом британском „Гардијану“, његов новинар Шејмс Милн пре десетак година је тврдио да је овај суд „чедо“ бившег америчког државног секретара Мадлен Олбрајт и упозорио да се у Хагу „свира по нотама које одређује Вашингтон“.
Прво је то био ад хок трибунал, односно Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ), који је пре извесног времена угашен. Његов је наследник (не би ли окончао преостале судске поступке) Резидуални механизам, или како је један колега овај живописни и бесмислени назив превео као преостали или заостали механизам, што само по себи о њему доста говори. Јер и сам појам ад хок је латински израз који значи „због овог“, „само у ту сврху“. Отуд се чини да се и одлуке овог суда могу тумачити у складу с изворним значењем тог појма – реч је о ад хок правди, оној с одређеном, циљаном намером. Тако и ова пресуда за циљ има политичку „омчу“ која ће се, по потреби, затезати или попуштати.

[/restrict]