Поглед иза кулиса велеграда

Два чиниоца – одјек културног рата против пробуђене деснице и наслеђе српске међуратне књижевности – чине најнепосреднији савремени и традицијски контекст новог романа Слободана Владушића Омама. Скопчан с традицијом, али и актуелан истовремено, текст овог романа пружа многе рукавце разумевања који могу задовољити очекивања различитих слојева публике

Продуктивне културе, каква је западноевропска, изазове које им историја подастире дочекују као прилику. Један од таквих изазова био је успон десне идеје у Европи и на Западу у целини, који је био одговор те исте културе, или макар њеног занемареног дела, на масиван прилив миграната с Блиског истока и из Африке. Дакле, с успоном десне идеје, у Западној Европи се појавила велика тема Вајмарске Немачке. Фасцинација овом темом, као и целокупним међуратним периодом као да је врхунила у серији „Вавилон Берлин“, а онда је некако пресахнула. Миграната више нема и као да нема потребе зарањати поново у историју јер више ни десне идеје у налету – нема. Но како би било да се ствари сагледају из другачије перспективе? Шта ако Вајмарска Немачка није била либерално-опијумски рај различитости, каквом је представљају, већ само предворје, лепо нашминкано, тоталитаризма?
Овим путем, показао је то Слободан Владушић у књизи Црњански, Мегалополис, пошао је Милош Црњански, пишући своје путописе из Берлина. Доцније, као дописник Централног пресбироа и члан наше дипломатске мисије у немачкој престоници, Црњански је, видело се из његових Дипломатских извештаја 1936–1941, додатно изоштрио своју перспективу, премда вероватно није било никога да је разуме и уважи иако је Хитлер већ био на власти.
Ова два чиниоца – одјек културног рата против пробуђене деснице и наслеђе српске међуратне књижевности – чине најнепосреднији савремени и традицијски контекст новог романа Слободана Владушића Омама. Скопчан с традицијом, али и актуелан истовремено, текст овог романа пружа многе рукавце разумевања који могу задовољити очекивања различитих слојева публике.
Да би то успео, Владушић је морао, као и у претходним својим делима, да сложено значење уткива у жанровску мустру – овога пута детективског романа. И на том плану, ово дело омаж је Црњанском. Писцу Сеоба писање жанровске прозе (под псеудонимом) није било страно, а на Црњанског читаоца упућује и препознатљив стил. Скупа с фрагментарним обликом поглавља, ови поступци усмеравају пажњу колико на сам ток радње, толико и на детаље који су веома важни да би се разумела срж овог дела.
Јер уколико макар и накратко рекапитулирамо радњу Омаме, видећемо да су у њој акценти вешто померени на оно што се крије иза берлинског колорита и детективске динамике. Црњански, аташе за културу, и Милош Веруловић, војни саветник у амбасади Краљевине СХС, крећу у потрагу за изгубљеним радником из Груже Милутином Топаловићем. Трагајући за њим, доспевају до необичног доктора за сиромашне Берлинце Макса де Грота и његове сестре Луси, преко којих доспевају и до самог врха високе немачке класе. Потрага за радником тако добија два рукавца који се неретко укрштају: на једном полу она води ка непознатим моћницима с врха пирамиде који раднике одводе на полуропски рад у рудницима (одакле се многи не врате), а на другом полу у опасну близину полуокултистичких, полуконспиролошких дружина у чијој перспективи је човек претворен у резервоар енергије и органа за одржање оних, да парафразирамо једног од споредних ликова, који заслужују да опстану.
На првом месту се поставља питање зашто је наше посланство, а не полиција, повела истрагу о несталом раднику? Нема непосредних одговора, премда има тумачења која се тичу личности Црњанског, али о важности нестанка Милутина Топаловића пресудила је интуиција аташеа за културу. На овом месту Владушић као да активира, у форми романа, оне квалитете које су разни тумачи препознали у есејима и депешама Милоша Црњанског – непогрешиво историјско осећање. Другим речима, осећање за историјске токове, које је водило писца Стражилова да у међуратној Европи чује такт надолазећег рата, у Омами се претвара у способност јунака да проникне у дубине механизма Мегалополиса, система у коме је све могуће, само аутентичан човек није могућ.
Тај пут ка аутентичности карактеристичан је за Милоша Веруловића, саборца Црњанског у истрази. Он је ратни ветеран испражњен од смисла, с крњим сећањима, али непогрешиво сигуран да је у рату знао шта треба да ради, док у Берлину не зна. Док лута убрзаним булеварима, неретко мењајући омамљујући сјај барова и буржоаских будоара криминалним миљеом улице, кроз Веруловићеву свест пролазе крхотине личне историје – Кајмакчалан, повратак кући, губитак свега и бесмисао новог живота.
Међутим, истражитељски двојац нема против себе само отуђене коридоре моћи, берлинску полицију која не сме превише да посумња, већ и Његову екселенцију Живојина Балугџића. На трагу Балугџићевог портета који је дао Црњански у Ембахадама, и Владушић нам представља једног човека на заласку каријере који не излази из дискурса, изван идеологије епохе. Упркос знацима који су распростри по берлинском „ваздуху“, представник новостворене државе непрекидно понавља да је „садашња“ Немачка „демократска, социјалистичка и пацифистичка“, пропуштајући, или не желећи да види шта се иза дириговане појавности крије. Као на пример у маршу нове, вајмарске војске.
Тек Црњански, као што види целе личности код оних који су на овај или онај начин жртве механизма, тако и слути, и том слутњом и води истрагу, да се иза свега овога крије старо зло, преобучено и реорганизовано, али с истом намером. Шта Црњанског води? Осећање праведности и непогрешива интуиција, која тек на моменте добија детективски обрис. Дакле, Владушићев Црњански није класичан детектив који објашњава свој поступак већ просто прати своју интуицију, која се пре или касније испостави тачном. Но његова интуиција га не води ка разрешењу злочина јер би се тиме у симболичком смислу реинтегрисао поредак – иако у овом свету неправде буде, онда се ипак на неки начин исправља. Међутим, у Омами се не исправља. Јер ништа није онако како изгледа, и читав свет романа је само један укрштај крњих перспектива које скривају нешто више јер више нико не може обухватити целину.
Но ипак је ово и детективски роман, што значи да на врху пирамиде има некога. Ко су они? Богови, како се (метафорички?) називају челници корпорације ИГ Фарбен, за коју је и историјски потврђено да је повезивала амерички крупни капитал и нацистичку партију. Да ли у таквом свету нешто може променити било какав завршетак потраге за несталим шумадијским гастарбајтером? Шта уопште овакви детективи могу пронаћи?
Уместо криваца, конкретних места и доказа злочина, они, готово и несвесно, проналазе механизам мегалополиса. Пред њиховим очима указују се паралелни коридори моћи, скривени иза маске толерантног, хедонистичког и отвореног града. Повезаност еугенике, либералне раскалашности, капиталистичког израбљивања и појавне толерантности и бенигности непогрешиво указује на то да Вајмарска Немачка не само што није демократска, социјалистичка и пацифистичка већ је овај појмовни трио нека врста анестетика који онемогућава суочавање с најдубљим страхом који би људи попут Балугџића могли осетити. Да ли је он у спознаји да све оне жртве Великог рата, сва патња српског народа просто нису били довољни и да зло није побеђено? Или, можда, да никада и не може бити побеђено већ да етос Кајмакчалана треба да добије своје уобличење и ван ровова а да за то нема(мо) снаге?
Омама је роман после којег остају питања. Али питања чији домет превазилази оквире уметничког дела и досеже у нуклеус Владушићевог укупног прегнућа – у суочавање с Мегалополисом, као системом који човека претвара у квантитативну, мерљиву јединицу материје коју треба, попут еколошки проблематичне сировине, што ефикасније искористити. Црњански у улози детектива неће задовољити осећање правде, али ће, ономе ко овај роман буде читао на прави начин, отворити перспективу да сагледа размере тоталитарног зла – како онда, тако и данас.