ПОДГРЕВАЊЕ КРИВИЦЕ

РАЗМИШЉАЊА НАД СЛИКОМ СРБА У ОЧИМА ЗАПАДА (1)

Шта се то десило са Србима на крају 20. и почетком 21. века? Како се то историја окренула против њих? Зашто су некадашњи савезници постали противници? Зашто пламти антисрпска мржња у неким круговима региона, некадашњег „братства и јединства“, али и неким центрима на Западу? Како је „механизам историје“ на вишеструк начин разапео национално биће српског народа на крају другог миленијума?

У нову државу (1918) Срби су ушли као победничка и славом овенчана војска, а из те исте државе су изашли (1992) с политичком и медијском сликом као демони, зликовци, звери, абнормални, варвари! Како објаснити овај српски трагизам?
Велика је трагедија српског народа у ХХ веку, а посебно ова на његовом крају. Последњих тридесет година српске политичке и националне историје уоквирују појмови који су дефинисани на Западу, а потом преузети у региону (бивше републике СФРЈ) национализам, Слободан Милошевић, кривица, санкције, НАТО бомбардовање, Хашки трибунал, „сребренизација Срба“. Слика српског човека бојена је у западној јавности, политичким и војним центрима, старим и новим медијима и завршена (?) хашким суђењима и пресудама.
Погледајмо почетак српског распећа. Западни геополитичари су узели ствар у своје руке: у распадајућој СФРЈ сви ће добити што су тражили, а Срби ће изгубити. А затим на сцену ступа Хашки трибунал. Равно 25 година у канцеларијама овог суда се суди Србима за ратне злочине (и за геноцид) почињене на ратном простору СФРЈ. Поједини предмети се решавају по десет и петнаест година. То није случајно. Српску кривицу треба подгревати док се не намире регионални и геополитички западни интереси. У помоћ им прискачу резолунаши у непријатељским парламентима региона који синхроно с неким западним антисрпским центрима (није ваљда да не постоје?) већ четврт века, тајно и јавно, с два лица, уз осмех и мржњу, говоре о Србима. Није то новост. И у прошлости су постојали такви центри. Пођимо редом. Да погледамо конструисану западну и регионалну слику Срба на крају другог миленијума.

[restrict]

ПРЕЛОМНА 1985. ГОДИНА Српски национализам. Ова синтагма се ширила Западом све јаче и бруталније од 1985. године. Зашто од те године? Сетимо се јавне побуне Срба с Косова и Метохије због дискриминаторског положаја у Покрајини Републике Србије. Разни облици притисака од владајућих косовских Албанаца омогућени су уставним решењима из 1974. године, по којима су покрајине постале парарепублике. А када су српски комунисти покренули 1987. године питање неравноправног положаја Србије у југословенској федерацији, активиран је антисрпски национализам у СФРЈ. Заправо он је увек био активан, само прилагођен околностима. Национализам из Краљевине Југославије (Словенци, Хрвати) преселио се у социјалистичку Југославију у другим формама и с другим актерима и при томе умножен за три нове нације: муслиманска (нација од 1971), црногорска, македонска, и мањински албански народ на КиМ. Срби у Хрватској нису имали аутономију, а Срби у Војводини су добили аутономију. Албанци у Македонији нису имали аутономију, а добили су је на КиМ. Сви ови национализми су тежили ширењу својих колективних права, интереса и конструисаних идентитета, а када су Срби поставили питање неравноправности у СФРЈ, смишљена је одбрана националних сепаратизама: српски национализам угрожава све друге нације!
Тај вергл прихвата политички и медијски Запад. Од 1985. до 2000. године доминира у највећем делу западне јавности слика о српском национализму уз систематско пренебрегавање антисрпских национализама. Нешто је разблажена после 2000. године, али далеко од тога да је измењена. Црна Гора се одвојила 2006. од Србије, косовски Албанци су 2008. противправно прогласили независност.
Политички Запад и политички регион у хору су оптуживали српски национализам на начин поништавања српских националних права и слобода. Србима се ускраћују она колективна права која се подстичу и бране код других нација бивших република (и покрајине!). При томе, разумни српски национализам је тражио једнакоправне односе између нација у СФРЈ, а несрпски национализми су били сепаратистички.
Чињенице боду очи, али то није брига политичке воље и интересе геополитичких планера са Запада и његових регионалних помагача. Антисрпске страсти су управљале западним и регионалним политичким понашањима.

КО ЈЕ ПОКРЕНУО РАТОВЕ Избили су ратови у СФРЈ 1991. године. Неко их је покренуо. Ко? Српски националисти, говорио је хор западно-регионалних политичара и медија, изазвали су ратове на простору СФРЈ 1991. године. А шта кажу чињенице? Почели су Словенци, затим илегално наоружани Хрвати, па такође илегално наоружане „зелене беретке“ у БиХ, да би их наставили тајно наоружани косовски Албанци против државе Србије.
Вербални рат се ширио просторима социјалистичке Југославије од 1987. до 1991. године, у коме су, због бројности, српски политички говори предњачили. У 1990. години одржани су парламентарни избори у свим републикама. Наредне године у свим републикама, осим Србије и Црне Горе, парламенти доносе одлуке о отцепљењу и независности. Српски народ у Хрватској и БиХ одбија да легитимише акта о суверености. За све те године води се вербални рат између припадника свих народа, заправо политички активних делова народа, али још нема фактичког рата. Тај корак од вербалног рата према стварном нису учинили Срби него Словенци. Напад словеначких територијалаца на Војску СФРЈ, 27. јула 1991, био је фактички почетак рата у социјалистичкој Југославији.
Хрватска у то време ужурбано ради на уставној сецесији и тајно увози оружје. Оружани инциденти се шире на просторима на којима су вековима живели Срби, али главна мета напада је Војска СФРЈ. Распламсавање рата у јесен 1991. у српској Крајини, био је фактички наставак започетог рата хрватске (и словеначке) политике против уставног поретка једне међународно признате државе и њених бранилаца.
Трећи рат се припремао у БиХ југорепублици која није имала баш никакву државну меморију, нити политички консензус својих грађана. Алија Изетбеговић је Лорду Карингтону отворено рекао да ће ратовати против Срба, а јавно је изјавио да ће „жртвовати мир зарад целовите Босне“. (Ствар је политичке фантастике да шеф једне заједнице која броји мање од 50% у структури становништва републике БиХ показује претензију да влада политичком вољом друге две националне заједнице.) Доказе о покретачима рата у БиХ нуде сами босански муслимани. Прва паравојна муслиманска војна јединица формирана је у малом месту на обали Дрине, у Устиколини, 2. 8. 1990. године. У Тузли, на једној згради, Социјалдемократска партија Тузле је истакла плочу 18. 4. 1994. на којој пише да је међу њеним зидовима 21. априла 1992. донета одлука да се „устане против фашизма“. А фашисти су били одлазећи млади војници ЈНА, а њихова колона је подмукло масакрирана.

МИСИЈА ВИЛИЈАМА ВОКЕРА Косовски Албанци се у Покрајини Републике Србије тајно наоружавају и од 1997. до 1999. нападају институције српске државе и убијају цивиле. Блокирају путеве и пуцају на полицију и војску. Одакле им оружје? Из неких западних држава које су то морале да знају. Снаге безбедности успевају да их савладају, али на сцену ступају Рачак (16. 1. 1999) и Вилијам Вокер. „Мисија“ Вилија Вокера, шефа верификационе мисије на Косову и Метохији, остаће трајно забележена у историји политичког злочина странца против државе у којој се службено нашао. Такво понашање странца (Американца) белодано показује да уочи трећег миленијума водећа светска сила гази по тековини која је изграђивана вековима – да сваки народ живи по својим законима и да чува државу да би сачувао своју слободу. Такво ниподаштавање достојанства и правног поретка државе ретко се виђа.
Чињенице су неумољиве: у једној међународно признатој држави – СФРЈ, словеначка, хрватска, муслиманска и косовоалбанска политика се тајно наоружава и спрема за рат. Шта је у таквој ситуацији преостало српској страни? Политичка тела југословенске државе су запала у кризу функционисања. Војска је могла да изврши државни удар с пуним оправдањем „државног разлога“ (чињеница је, међутим, да је и ЈНА била вишенационалног састава). Српска политика је, како показују чињенице, одустала од улоге војске у наметању политичке воље Словенији и Хрватској, али није могла да учини оно што је налагао елементарни национални интерес. И да Срби нису пре само 40 година сатрти у геноциду хрватских и муслиманских усташа, политика која би показала нехај за делове свог народа у ситуацији распада државе по националним шавовима не би била достојна политичког посла. У овој ствари, наравно, питали су се и Срби из Крајине, а не само Београд.
Рат је, према томе, јасно као на длану, почео у Словенији и Хрватској 1991. године. Он се може легитимисати правом на политичку независност. По истом праву, Срби су морали да бране властита политичка права.
Дипломатске канцеларије Западне Европе и неких ваневропских држава нису будистички посматрале шта се збива у југословенској политичкој арени. Наоружавање Словеније и Хрватске текло је из више држава света, а нагомилано оружје није било спремано за сајам већ за сецесиони рат. То исто важи и за муслимане (Бошњаке) и Албанце на Косову и Метохији. О дипломатској подршци сепаратистичким тежњама у СФРЈ јасно сведоче дела. Евроамеричка политичка одлука је била да се ове две нације помогну у својим државотворним настојањима. Убрзо затим, 1992, њима је придодата и вишенационална таписерија Босна и Херцеговина. А касније, против свих међународних норми, и српска Покрајина с албанском већином.
Све ове чињенице ратних догађања на простору СФРЈ део западне политичке јавности (политичари, интелектуалци, медији) тумачио је у складу са својом вољом, страстима и интересима. То је она фаустовска култура о којој пише Шпенглер. Воља је главна сила која управља политичким стварима. По том западном волунтаристичком мишљењу о ратним сукобима, Срби су ратовали против несрба у СФРЈ. Нису ратовали да би одбранили своје националне интересе, већ да би друге освајали. (А ти други су ваљда били миротворци?) Тај стереотип је, разним средствима, пуштао корен на Западу. А у региону лаж је заменила чињеничку истину.

НЕКО МОРА БИТИ КРИВ ЗА РАТОВЕ У СФРЈ, А ТО СУ… У тим ратовима десило се немогуће: Срби су означени као кривци, а при томе су етнички очишћени из Хрватске (400 хиљада) и Косова и Метохије (300 хиљада).
У чему је српска кривица? Заиста, шта су Срби скривили? Али воља у средишту западног мишљења казивала је да неко мора бити крив за ратове у СФРЈ, а то су Срби. Они су били агресори, а други су били жртве. Овај стереотип је имао једну од најважнијих функција у западној и регионалној демонизацији Срба.
Најфреквентнија синтагма је била, без сумње, „српска агресија“. Рат у Хрватској и БиХ је у политичком језику представљен као „српска агресија“, чиме се прикривала, на далекосежан начин, права намера евроамеричке и регионалне политике. Подлост оваквог именовања је у томе што скрива чињеницу да Срби живе на просторима својих вековних предака у Крајини и Босни и Херцеговини. Ствар је политички провидно антисрпска. Западна Европа (и Америка) направила је нове државе које у тренутку стварања српски народ није хтео да призна на свом делу територије. Суочена с том можда неочекиваном реакцијом Срба, евроамеричка дипломатија (и региона) експлоатисала је тезу о „Србима агресорима“ и тиме заправо припремала своју јавност на протеривање српског народа из Хрватске (око 400.000). Оно што није успео да уради Павелић у Независној Држави Хрватској, легитимисала је евроамеричка демократија! Токови историје су доиста непредвидљиви.
„Српска агресија“ имала је широко језичко друштво: рецимо „оружана побуна против Хрватске“ носи поруку да су се Срби побунили против старе државе у Европи, а не да су ишли за својим политичким правима. Направљен је за ту прилику, с хрватско-германске стране, медијски маркетинг о хрватској демократији и српском комунизму, при чему је свако иоле обавештен морао да зна чињенице о хрватском национализму (шовинизму) у обе Југославије и о хрватским комунистичким господарима после 1945. године. Бошњаци (босански муслимани) српску „агресију“ пребацили су на терен геноцида. Српска кривица је што нису пристали на муслиманску Босну и Херцеговину, а можда су криви и због стварања Дејтонске Босне.
Склони измишљању догађаја, косовски Албанци су се сетили, у држави коју им прави Запад, да и они залепе етикету о „српској агресији“ на КиМ. Они који су узели оружје у српској Покрајини против Републике Србије.
Слика о српској кривици је производ политике Запада и регионалних сепаратизама. У сваком сукобу постоје две стране. Једна прва почиње. Чињенице су недвосмислене када је реч о почецима ратних сукоба на простору бивше СФРЈ. Али шта су чињенице у односу на вољни и медијски конструкт о српској кривици? Слика о „злим Србима“ и „српском национализму“ форсирана је у државама Запада и новоствореним у региону свим расположивим средствима. Чињенице су биле поражене. Тријумфовао је стереотип брижно негован у центрима западне геополитике.

Наставак у следећем броју

[/restrict]