Словенија је 30. годишњицу „осамостаљења“ прославила демонстрацијама својих незадовољних грађана
Из грма је искочио голобради војник, словеначки територијалац: „Стој! Враћај се! Назад! Не може напред!“ – Шишка, љубљанско насеље које је раскрсница путева према приморју и Италији (Копар, Постојна, Трст), северу Словеније и Аустрији (Крањ, аеродром Брник, Љубељ, Марибор) и југоистоку (Загреб), изгледала је одсечена од света. Нервозни територијалац је неколико секунди размишљао над прес-картицом, а потом прогунђао: „На вашу одговорност!“ Довикује другима да пазе да не ометам њихове акције и гура ме у импровизовани заклон. Чекају, кажу, на десант и тенкове ЈНА из правца аеродрома Брник. Из украсног грмља поред пута вири још пет-шест глава са новим словеначким војним обележјима. Наоружани су „калашњиковима“. Свако има двоструки рам бојевих метака. Саплела сам се о „армбруст“, ручни бацач; један од територијалаца га брзо диже на раме и трчи према барикади. На тлу леже празне флаше словеначких вина. Послужиле су за „подизање морала“…Овако сам пре 30 година у Љубљани искусила један од кључних догађаја који је водио до краткотрајних сукоба на тлу Словеније, а потом у распад СФРЈ и нове ратове. Словенија и Хрватска су судбоносног 25. јуна 1991, свака за себе, прогласиле независност. Словенија је преузела контролу над спољним границама до тада заједничке државе, док је Хрватска независност прогласила само формално, као почетак „процеса“. Били су то преломни догађаји који су означили почетак краја друге Југославије и увод у крвави грађански рат који је трајао наредне четири године.
[restrict]
СЛОВЕНАЧКО ОТЦЕПЉЕЊЕ Словенија јесте постала независна држава, али не 25. јуна 1991, јер се „стицање државности“ никада не догађа преко ноћи. Једностраним отцепљењем од матице Словенија је прекршила међународно право и оглушила се о позиве европских земаља, Сједињених Америчких Држава и тадашњег КЕБС-а да не разбија Југославију.
Међународно право, наиме, у начелу не допушта једнострано отцепљење када се оно догоди „ван колонијалног контекста“, изузев уколико има благослов „матице“ јер само њено признање чини једнострано отцепљење легитимним. А Словенија је, осим што је у Европи једностраним отцепљењем померила међе СФРЈ за 160 километара ка југу, преузела и царине у своју надлежност, чиме је заврнула славину главног извора прихода савезне државе и војске.
Стога није била неочекивана реакција савезне владе (тадашњег СИВ-а), иако окаснела и млака. Војска је добила задатак да поврати надзор над спољном границом државе ка Италији и Аустрији, и спречи стварање „унутрашњих граница“ на тлу СФРЈ. Војни врх је тај задатак извршио упутивши тек 1.990, већином голобрадих војника, уз неколико стотина савезних полицајаца да поново преузму контролу на граничним караулама. У тренутку када су кренули да изврше задатак нису знали да је председништво Словеније најавило да ће због „агресије“ подићи оружје против припадника ЈНА и савезне полиције. У међувремену је савезна војска, док је у Љубљани све прштало од славља и пијанке, већ запосела већину граничних прелаза и караула на међама Југославије, али није била спремна на потоње опкољавање и изнуривање од стране словеначких снага.
Словеначки територијалци и полицајци су се брзо прегруписали и припремили барикаде употребом камиона и тешке грађевинске механизације, као и клопке одакле су нападали младе регруте ЈНА који су захваљујући „маршевским колонама“ у којима су се налазили били лака мета. Војска се тешко бранила јер није могла да пуца у „живи штит“ састављен од цивила, често наоружаних, док су војници ЈНА убијани на свиреп начин.
ХОЛМЕЦ И ШКОФИЈЕ Током борби које су уследиле последњих дана јуна и почетком јула било је и злочина који до дана данашњег нису расветљени. На међународном граничном прелазу Холмец територијалци су опколили групу војника ЈНА. Регрути су подигли увис руке плус бели чаршав у знак предаје, али је словеначка страна одговорила жестоком ватром. Неколико година касније је захваљујући аустријској телевизији, која је снимила тај инцидент, избила афера Вич–Холмец, али су је словеначке власти вешто заташкале, при чему им је помогла чак и претходна српска власт, јер је некадашњи министар одбране у влади Србије и Црне Горе Зоран Станковић изнебуха потврдио да на Холмецу није био нико убијен, иако се на снимку лепо видело како регрути ЈНА падају као покошени и на поприште јури возило санитета…
Оћутало се на чињеницу да је било рањених војника ЈНА, што је исто тако злочин, али све то је гурнуто под тепих још нарочито откако је словеначка полиција тај дан – „напада на Холмец“ – прогласила за свој празник. Словеначко тужилаштво се тим поводом није мешало у свој посао, па је тако остао нерасветљен и „случај Шкофије“. На граничном прелазу Шкофије према Италији страдала су три југословенска војника, послата по хлеб. Њих су хицима из непосредне близине ликвидирали словеначки полицајци. Један старешина је, међутим, успео да утекне погибељи и сведок је догађаја. Поприште је потом инсценирано према званичној верзији словеначке стране, а та је да су се „полицајци бранили“ јер су их наводно из „пинзгауера напали паљбом из аутомата војници ЈНА“.
КРШЕЊЕ РАТНОГ ПРАВА Тако је све заташкано и виновници остали некажњени, иако је тадашњи начелник службе за информисање ЈНА Радислав Т. Ристић у својим белешкама о рату у Словенији описао и друге примере некажњених злочина над припадницима савезне војске: „Сведочење цариника Микија Богдановића са граничног прелаза Рожна долина, недалеко од Нове Горице, такође указује на варварске поступке словеначких територијалаца. После хапшења успео је да побегне из затвора и у време прекида ватре склони у оближњу касарну ЈНА. Када је у касарну стигао хлеб, тројица старешина и два војника дошли су до камиона да прихвате гајбице са векнама хлеба. На њих су рафалну ватру, с леђа, отворили нељуди у униформи словеначке такозване територијалне војске… Низу нечовештва придружује се и пример Наде Сворцан и Љубице Саше, грађанских лица на служби у ЈНА, које је у њиховом приватном аутомобилу зауставила група словеначких припадника љубљанског МУП-а. Не дозвољавајући им да наставе пут према касарни у Шентвиду где су биле запослене, наређено им је да се врате кући. Али оне су биле упорне у инсистирању да им се омогући несметан одлазак на посао. ’Ако већ морате на посао, онда изволите, идите’, одбрусио им је један од словеначких полицајаца и упутио их у правцу пута где су биле посејане противоклопне мине. Експлозија је разнела аутомобил, наневши тешке повреде Нади и Љубици. У Универзитетском клиничком центру у Љубљани није им пружена благовремена помоћ. Поред тешких телесних повреда, Љубица Саша је остала без једне ноге.“
Надлежна словеначка тужилаштва игнорисала су све те примере; истрага никада није покренута нити су домаћи извршиоци злочина изведени пред лице правде. Од 71 примера кршења ратног права током ратних сукоба у Словенији, њих 70 су приписали ЈНА.
С друге стране, уложили су огроман напор да се за кршење ратног права и злочине процесуирају тадашњи командни састав ЈНА. Подигнуте су оптужнице против генерала Милана Аксентијевића, пуковника Берислава Попова, капетана прве класе Драгомира Грујовића… Сви они били су лица са потерница; суђено им је у одсуству – с изузетком генерала Аксентијевића – и сви су, после вишегодишњег повлачења по судовима и стигматизације на насловницама словеначких медија, на крају од стране поступајућих словеначких судија ослобођени сваке кривице. То је бацило у дерт превасходно радикалне десне словеначке партије са Словеначком демократском странком (СДС) на челу, а коју већ три деценије води актуелни словеначки премијер Јанез Јанша.
УТЕХА У САМОСТАНУ С друге стране, ни после 30 година од спорних догађаја није суђено никоме од Словенаца. Словеначко тужилаштво је допустило увид у своје архиве некадашњем територијалцу а потом студенту љубљанског Факултета друштвених наука Марку Прешерну који је 2009. сакупљао материјал за дипломски рад о ратним злочинима ЈНА у Словенији. Иако је словеначко тужилаштво те списе држало далеко од очију јавности, репутација „ветерана рата за Словенију“ отворила је Прешерну врата драгоцене архивске грађе, чиме је стекао увид у све спорне догађаје. Шокиран чињеницом да у материјалима није пронашао доказе за злочине ЈНА, али јесте за оне које је починила страна на којој се и сам борио, Прешерн је чак упитао тужиоце зашто нису покренули тужбе против домаћих починилаца злочина, али је одговор, који је добио, најчешће гласио „не можемо да оптужимо своје“. Јер то би упрљало безгрешност словеначког осамостаљења.
То спознање је дубоко верног Марка Прешерна на крају одвело у католички самостан, где се повукао ради преиспитивања сопствене улоге у том прљавом рату који је крајем јуна 1991. диктирала словеначка страна…
Никакву утеху никоме није пружила ни некадашња хашка тужитељка Карла дел Понте, која је на упит словеначког огранка Хелсиншког монитора одговорила писмом у коме се изјаснила да је рат у Словенији сувише кратко трајао да би могли да се десе ратни злочини, стога се њено тужилаштво, а ни суд у Хагу тиме неће бавити.
Ни српско правосуђе се није латило „словеначке епизоде“ због злочина који су се десили после „кратког рата“ у Словенији у другим деловима бивше земље, а томе је од успостављања дипломатских односа између две државе у децембру 2000. године допринела и чињеница да Србија зависи и од добре воље Словеније „на свом путу у Европску унију“. И тако је „тамна страна рата за осамостаљење Словеније“ остала дубоко закопана.
Образ словеначког правосуђа спасли су, донекле, словеначки судови који су одредили да Словенија мора да плати одштету бугарским, турским и другим страним држављанима, возачима камиона чија су возила словеначки територијалци на брду Медведјек на путу од Загреба ка Љубљани искористили за барикаде, при чему су несрећницима одузели кључеве и нису их упозорили на опасност којој су изложени, већ су им допустили да остану поред својих шлепера иако су их претворили у легитиман циљ авијације ЈНА…
ПРЕПРОДАЈА И КОРУПЦИЈА Словеначке власти се, међутим, нерадо сећају тих мрачних секвенци своје борбе за независност. Стога од почетка 2021. обележавају и прослављају, безмало свакодневно, догађаје везане за тзв. десетодневни рат, иако се савезна војска у року од три месеца по склапању примирја сама повукла из Словеније, а рат се, захваљујући сличним једностраним актима попут првог, словеначког, разбуктао у Хрватској и Босни.
Виђеније вође словеначког осамостаљења, попут Игора Бавчара, министра полиције 1991, и Јанеза Јанше, тадашњег министра одбране, нису одговарали ни за шверц оружја у време ембарга УН почетком 1990-их, нити за издашне провизије од препродаје истог тог оружја противницима Срба – Хрватима и муслиманским снагама Алије Изетбеговића у Босни, али су ипак искусили како изгледа затворска ћелија изнутра, јер су годинама касније долијали што због тајкунских пљачки предузећа на чијем челу су се потом нашли (Бавчар је потопио некада парадни „Истрабенз“), што због корупционашких афера, на пример приликом куповине финских осмоточкаша „патрија“ за Словеначку војску под Јаншином владом 2008. године.
Иако би се очекивало да је Словенија, некада најнапреднија југословенска република у сваком погледу, до данас искорачила из старих стереотипа, последњи догађаји откривају да то није тако, те зато и није чудно да словеначке друштвене мреже врве од коментара огорчених грађана којима је доста вечног евоцирања догађаја из ближе прошлости уз преувеличавање „херојске улоге првака осамостаљења“ у настанку словеначке државе. Многи парафразирају овогодишњи слоган словеначког премијера, „Дигли се (на устанак) и опстали“ уз циничну игру речима – да се Словенија „заглавила“ у 1991. години.
ТРИДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ Зато Словенија протеклих дана неодољиво подсећа на ратнохушкачке дане 1991. „Први дан независне државе Словеније протекао је мирно, без очекиваних потеза Армије. Улице словеначких градова су пуне Бавчаревих полицајаца, а Радио и Телевизија Словенија окружени су елитним јединицама Јаншине војске. Прослава је одржана према свим тачкама дневног реда, упркос повременом, веома ниском прелетању ’мигова 21’ над крововима Љубљане“, записала сам јуна 1991.
Три деценије касније, на дан државне прославе 30. годишњице од проглашења независности, словеначку престоницу су поново преплавили полицајци и специјалне јединице, али сада уперени против сопственог народа који већ годину дана протестује и тражи оставке премијера и комплетне владе због корупционашких и других афера. Политичка елита на власти, иста као 1991, окружила се уочи државне прославе металним оградама, све како би се одбранила од „руље“ – сопствених бирача који се осећају изигранима, јер је изостао сан о меду и млеку.
Тачно је да је Словенија најбоље прошла од свих држава које су настале на згаришту некадашње СФРЈ. Прва је ушла у ЕУ (такође и у НАТО), али није све текло по плану: словеначки Статистички завод је поводом 30. годишњице објавио колико су скочиле плате и колико је лакше купити ауто или литар млека, али није остала прећутана ни суморна чињеница да напредак економије није свима донео бољитак већ су дивље приватизације прерасподелу друштвеног богатства претегнуле на страну све богатијег слоја, док 40 одсто становништва данас живи бедније него у некадашњој заједничкој држави. Није весео ни податак да међу младићима, рођеним 1991, највећи проценат њих зарађује хлеб насушни за воланом камиона или виљушкара, док је за највећи проценат девојака, рођених исте године, врх каријере запослење – продавачице.
МАРШАЛ ТВИТО Опште стање најбоље описује следећи запис са словеначког твитера: „Никада нећемо бити највећа, ни најјача, али можемо постати најскандалознија чланица ЕУ.“ Јед је оправдан – иако је прослава округле годишњице од проглашења независности срећно пала у исто време када и словеначко преузимање председавања ЕУ, последњих месеци нижу се скандали на европском паркету, а заједнички именилац свих је словеначки премијер којег западни медији у извештавању поспрдно називају Маршал Твито, с јасном алузијом на некадашњег доживотног југословенског председника и Јаншину склоност ка неуморном свађалачком твитовању упереном против највиших европских званичника, због чега се бројни словеначки интелектуалци, попут Арјана Прегла, сликара, осећају дужни да шаљу у Брисел – извињења: „Драга ЕУ, велика већина Словенаца НЕ подржава нашу владу а још мање људи подржава премијера. Хвала вам на разумевању.“
Словенци су давне 1991. стрепели од „спољног непријатеља“ оличеног у „Београду“, односно савезној војсци и полицији; прва словеначка влада осветила се „јужњацима“ тако што је „избрисала“ преко 25.000 њих, а данас се окреће против властитог народа тако што поставља металне ограде око парламента и владе како би се заштитила од демонстраната, док полиција служи за застрашивање непослушних грађана. Тако је Словенија у суморном расположењу дочекала прославу своје независности, разједињена и дубоко подељена. На небу више нема „мигова“, јер их ни Словеначка војска више нема. Словеначко небо сада чувају мађарски и италијански бомбардери, док словеначки пилоти уче летење на „пилатусима“ с пропелерима.
Нема више ни савезне армије, али се на Прешерновом тргу у центру Љубљане најмање једном седмично окупља армија незадовољних грађана, који су и Дан независности обележили масовним демонстрацијама против садашње владе. Око 70 посто људи не подржава власт Јанеза Јанше, а његови разочарани некадашњи саборци коначно су се осмелили да јавно сведоче о томе како се током ратова 1990-их добро окористио трговином оружјем завађеној „браћи са југа“. Његову власт сматрају диктаторском.
Јаншу виде као „малог Трампа“ и вазала Виктора Орбана. То није далеко од истине, јер се Јаншина владавина одржава помоћу убризгавања значајних финансијских инјекција из Мађарске, као и „купљених“ гласова посланика партија које су се одметнуле од својих бирача.
Економски, Словенија, чланица ОЕЦД и Шенгенског споразума, данас бележи, статистички, неколико пута виши стандард од оног из 1991, али многи подсећају да је своју срећу градила на несрећи других, пре свега народа из јужних република некадашње СФРЈ. Чини се да „Гарбо национализам“ и себичлук које је Словенији у време отцепљења приписивао последњи амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман, и фраза „отето – проклето“, тек сада добијају на значењу.
Отужном свеопштем утиску доприноси и чињеница да је и у пандемији Словенија прошла лоше: по броју умрлих од ковида 19 и неуспеху при набавци вакцина запамћена је као једна од најгорих у Европи. Уз све то, премијер Јанша, који је тек у овом мандату открио своју приврженост Католичкој цркви али и оца домобрана, својим јетким коментарима скоро свакодневно сеје нове скандале по Европи. Што је довело до тога да чак и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен приликом последњег сусрета у Бриселу није хтела да га дотакне, што је на друштвеним мрежама прокоментарисано да „није хтела да се рукује са фашистом“.
Отуда је и претходни словеначки председник Данило Тирк одбио да присуствује Јаншиној државној прослави, док је пензионер Милан Кучан, који је пре 30 година прогласио самосталност државе реченицом „данас су дозвољени снови“, а после неколико дана мобилисао домаћу и светску јавност лажима да „ЈНА намерава да окупира Словенију“, овог пута на истом месту седео у – публици. Није му било дозвољено ни реч да прозбори, јер су светковину као и интерпретације прошлости у потпуности преузели Јанша и његови трабанти, који су окупирали све полуге власти и сада исписују странице „нове историје“ у којима су главни јунаци управо они, док су свим некадашњим сапутницима (укључујући и Кучана!) доделили ролу „издајника“. При свему томе се пренебрегава чињеница која није тајна у страној литератури – да је словеначка независност 1991. била проглашена противно међународном праву и да је Словенија имала велику срећу да се није нашла у положају Каталоније или Косова само захваљујући чињеници да се због последица тог једностраног отцепљења и рата који је уследио – распала и матична држава. Распад земље омогућио је другим државама да почетком 1992. признају „ново стање“ и тако је Словенија релативно брзо постала независна, а сви злочини на том путу – заборављени.
[/restrict]