Oj, свијетла мајска дуго

Црна Гора и ЛГБТ+ идеологија

У јеку спасавања текуће туристичке сезоне, из страха да не прође као претходна, те (не)решавања наслеђених, нагомиланих и нових проблема у црногорској држави и друштву, нове црногорске власти су направиле велики искорак у побољшавању опште ситуације ни мање ни више него решавањем једног проблема од приоритетног и првокласног значаја – статуса ЛГБТ+ заједнице у овој земљи

Изрека „сит гладном не верује“ ових дана је у Црној Гори добила одговарајући, модерни пандан – стрејт геју не верује. Како другачије објаснити ситуацију да се неко сада буни поводом најављених побољшавања статуса ЛГБТ+ заједнице у нама суседној држави? Јер заиста, само онај ко не зна каква је актуелна ситуација у Црној Гори и само онај ко је злонамеран не може с одушевљењем поздравити решавање овог горућег, приоритетног питања од првокласног државног и друштвеног значаја. Ову одлуку су најтоплије и најсрдачније поздравиле десетине хиљада незапослених, новоотпуштених, оних који живе на ивици материјалне егзистенције, сви они обесправљени, „понижени и увређени“, те су се добровољно одрекли тога да држава решава њихове проблеме у корист ових много више обесправљених и маргинализованих – ЛГБТ+ особа. Јер заиста, како се не сажалити на горку судбину тих јадних и незаштићених ЛГБТ+ персона, када знамо да су уз њих само највеће светске корпорације, најутицајнији светски медији, владе најмоћнијих земаља на свету, НАТО, многи „селебрити“, већина НВO, милиони активиста и стотине милиона „корисних идиота“ широм планете. Заистa, не постоји привилегованија група људи на свету која више за себе (и за коју се више) говори да је угрожена, обесправљена итд. Шта би дале милијарде заиста заборављених и обесправљених људи широм света да су „дискриминисани“ и „потлачени“ као горепоменуте особе. Али у целој причи нису битни они као такви, већ оно за шта се њихова идеологија и положај искоришћава. А ту су у питању много шири и озбиљнији циљеви.

Глобални контекст

Ово што се дешава у Црној Гори је, наравно, само део „шире приче“. ЛГБТ+ идеологија је тек једно од чеда америчких 1960-их година, које су обележиле антиратни покрет, сексуална револуција, нови талас афроамеричког ослобођења (Мартин Лутер Кинг, Малколм Екс, Црни пантери…) и уопштено оно што се збирним именом подразумева под „Новом левицом“ у Америци. У склопу тог новог „ослобођења“ западног човека од традиционалних норми, хијерархија и поретка, дошла је и експлозија сексуалних слобода, којој је од онда фокус нормативизовање и озакоњавање тих „новина“.
Почело је с хомосексуалцима, који су били (и остали) својеврсни тројански коњ за продор ових идеја у главни ток сваке државе и друштва, неко ко је предводник колоне у којој марширају особе разних сексуалних преференција и родних/полних идентитета. Уједињује их првенствено жеља за изменом традиционалних поредака спрам њихових афинитета и не либе се да се у тој „праведној“ борби за законско (и свако друго) „изједначавање“ служе свим средствима. И нису усамљени у тој борби, напротив.
За сублимацију ових тенденција и њених домета могли бисмо искористити изјаву бившег америчког председника Барака Обаме из 2011. године да су права и третирање ЛГБТ особа (у другим земљама) амерички спољнополитички приоритет. Даље је речено да су САД посвећене, као глобални промотор ових заједница, даљем унапређивању и заштити ових права и особа на које се односе, те да су „дубоко забринути“ због насиља и дискриминације над тим особама у разним земљама. Индикативно је, међутим, то што се ова права користе као лакмус папир свеопште америчке спољнополитичке праксе, и то на три начина. Прво, жмури се на оба ока и окреће се глава тамо где се ЛГБТ особе малтретирају, муче, убијају и на сваки други начин дискриминишу од стране америчких савезника (попут заливских петромонархија и разних азијских аутократија). Затим, ЛГБТ права се користе као мерило за „степен напретка и развијености“ одређене државе која жели да се прикључи америчком (западном) кругу „најмоћнијих и најразвијенијих“ земаља на свету (попут некадашњих чланица Источног блока, кандидата за ЕУ и НАТО…), где се тражи апсолутна компатибилност са западном праксом у овим питањима. На крају, државе са списка неподобних и „отпадничких“ (rogue states) додатно се медијски нападају и на сваки други начин ниподаштавају због свог третмана ЛГБТ особа (нпр. Русија, Кина, Иран….), што представља јасно лицемерје и јасан је показатељ колико је Америци и свима другима из „клуба најбогатијих и најразвијенијих“ земаља заправо стало до ЛГБТ права а колико их само користе за остваривање неких других циљева.
У том смислу, ЛГБТ права представљају даљу прогресију (регресију?) на пољу људских права, која су општепознато коришћена (злоупотребљавана) током Хладног рата за обрачун са Совјетским Савезом, његовим испоставама и сателитима, те било где друго где је постојала опасност да снаге ненаклоњене западном блоку дођу на власт, невезано за степен њихове „црвености“ и симпатија које гаје ка комунизму.
И као што су некада коришћена људска права по тачкама – на пример толерисање латиноамеричких диктатура и њихових евидентних кршења људских права зарад „вишег циља“ – борбе против даљег продора комунизма, затим одлучивања која од новоослобођених азијских и афричких земаља, некадашњих западних колонија, може добити колико западне помоћи, и напослетку критиковања Источног блока и свих сличних режима за њихова кршења у склопу свеопште борбе против њих – тако су ЛГБТ права постала „људска права за 21. век“, пошто се подразумева да су „општа“ људска права одавно већ остварена, те се може даље наставити с прогресијом на пољу даљег ширења „друштвене правде“ на оне који су у претходном периоду остали ускраћени за њу.

Црногорски случај

У складу с тим су и прошлонедељне новости о ситуацији у Црној Гори, где је ступио на снагу закон о истополним заједницама (формално Закон о животном партнерству лица истог пола). Овај закон је усвојен 1. јула прошле године, што ће рећи још за време старе власти. У то доба, док је туристичка сезона била катастрофално лоша, борба с епидемијом не много боља, а друштвене страсти на врхунцу због настављања литија започетих након доношења спорног Закона о слободи вероисповести, те најављених августовских избора, Мило Ђукановић је одлучио да друштвену ситуацију релаксира и смањи тензије у држави и друштву тако што је, кришом и полутајно, на „задња врата“, прогурао раније помињани закон о истополним заједницама.
Идући његовим стопама у овом питању (као, нажалост, и у бројним другим), нова власт годину дана касније чини малтене исто. У тренутку (благо речено) велике кризе у црногорској држави и друштву, напредак се чини, рекло би се, искључиво на пољу решавања статуса и положаја ЛГБТ заједнице. Циници би рекли да је Црна Гора достигла стандард и уређеност скандинавских земаља па може себи да допусти тај „луксуз“ да јој ово питање буде приоритет. Заправо је посреди нешто много битније и озбиљније. Као што је Ђукановић испрва и донео овај закон претходне године у тренутку када му је власт била озбиљно уздрмана, играјући на карту изазивања симпатија код Запада који је тада у њега имао пољуљано поверење (и може се рећи већ га отписао), исто тако на одређени начин нове власти продубљују ову праксу желећи да изазову позитивне реакције код својих западних партнера и добију даљу подршку за неки нови кредит-задуживање, да испросе неку другу помоћ итд. узев у обзир прокламовани (и често само декларативни) значај који ово питање има за „западне партнере“.
Тако је 15. јула овај закон ступио на снагу, али ће његово примењивање у пракси морати још мало да сачека, док се не прикупи неопходна документација, упишу склопљена партнерства, измени 26 закона који су тренутно супротни овом „истополном“ и све друго томе слично. Поред тога, закон уређује и имовинско-правна питања ових „бракова“ и све друго као код традиционалних бракова. Закон је, као што је речено, изгласан прошле године помоћу већине коју су имали ДПС и његови коалициони партнери, а усвајању закона се супротставио Демократски фронт, који чини већину у актуелној владајућој коалицији и из чијих редова долази посланик Јован Вучуровић, председник скупштинског Одбора за људска права и слободе, који је за закон још прошле године рекао да је „антиправославан“ и супротан традиционалним хришћанским вредностима, те да је јак „про-геј“ лоби унутар ДПС-а „излобирао“ доношење овог закона, како би се наставило с подилажењем Бриселу. Узев у обзир и чињеницу да је парламент у блокади од 17. јуна, када је смењен министар правде и људских и мањинских права Владимир Лепосавић, те донета спорна резолуција о Сребреници, остаје да се види када ће (и да ли ће) ове измене неопходне за почетак имплементирања овог закона уопште бити изгласане. Уколико буде довољно „добре воље“ потпомогнуте сугестијама „са стране“, то не би требало да буде проблем.
Многима „најспорнији“ део у целом процесу „изједначавања“ ЛГБТ особа са „свима другима“ јесте питање могућности да они усвајају децу. Да се и на ово мислило у склопу свеопштег пакета бриге о овој заједници, потврдио је министар финансија и социјалног старања Милојко Спајић, који је ових дана у својој земљи најпознатији по наводној куповини аута у вредности већој од 100.000 евра, што је предмет бројних критика и препирки с разним незадовољницима који му овај „луксуз“ замерају. Министар Спајић је „обрадовао“ јавност новостима рекавши да ће у склопу измена Закона о социјалној и дечјој заштити бити омогућено истополним партнерима да уживају и остварују сва права из домена социјалне и дечје заштите, што наравно подразумева и могућност да они усвајају децу. У склопу планетарне промоције јуна као „месеца поноса“, где је читав месец посвећен ЛГБТ пропаганди и виртуелним (те сваким другим) терорисањем људи заставама дугиних боја и пратећом идеологијом, Спајићево министарство је честитало овај „празник“ свима који славе и најавило ове законске измене, усклађујући се и синхронизујући с евроатлантским партнерима.
И као што је усред нагомиланих приоритета у Србији министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог, под командом „стрељане“ Гордане Чомић, нашло снаге и времена за друштвени инжењеринг и језички тоталитаризам доношењем Закона о родној равноправности и Закона о забрани дискриминације, те најавом доношења Закона о истополним заједницама, исто тако је нова власт у Црној Гори, услед краткотрајног предаха од непрестане борбе против наслеђа бивше власти у свим њеним појавним облицима, те непрестаних напора усмерених ка побољшању стандарда и живота својих грађана, смогло снаге и воље да настави с даљом имплементацијом раније донесеног закона о истополним заједницама. Могло би се рећи да можемо учити једни од других; они у Црној Гори од нас како се језик може ставити у функцију плишаног, „либералног“ тоталитаризма људских права (чим одлуче којим језиком говоре), а ми од њих како напредак на том пољу не треба да стане већ да се настави доношењем Закона о истополним заједницама у скупштини у Београду, као што је то учињено у Подгорици још прошле године. Ето сјајне прилике да наше две братске земље поново блиско сарађују на сличним основама. Када већ позивања на заједничку прошлост и наслеђе не дају очекиване резултате, можда бисмо могли да се нађемо на „пола пута“ и уједињени у питању истополних бракова и трансродне идеологије кренемо у нову заједничку будућност, коју ће крунисати и овековечити матичари из Брисела и Вашингтона.


4 коментара

  1. Наравно, кад год се нешто глупо намеће разним државама, иза тога стоји – Америка са својим опскурним плановима! Невоља је у томе што поводљиви сматрају да је све што долази отуда, “напредно” и у духу “демократских вредности” којих, уистину, има све мање, ако их је икад и било, почев од старе Атине па на даље.
    Црној Гори, трунчици међу трунчицама, само је ЛГБТ легитимација о истополним заједницама (читај: браковима) фалила па да реши све своје вишеслојне кризе, једнако као што је Србији недостајао Закон о језику и родној равноправности – рекла бих: таман колико и некоме конопац око врата или чир на задњем делу тела.. док прави проблеми остају по страни.
    Одмах, и не први пут, постављам питање “паметним и напредним” структурама које су већ донеле накарадни закон о истополним браковима, као и онима који се спремју да га донесу – упркос већинском традиционалном народу и Цркви – коју, тј. чију ће децу они усвајати? Хоће ли отимати децу од природних родитеља, под разним изговорима, “легално”? да би се намирили они који их, јер је Природа саздана тако, не могу имати ни за сав новац овог света.
    Ко ту популацију угрожава у правима која имају сви, да би се, у својим “поносним” шетњама, позивали на дискриминацију? Овде сигурно ама баш нико! Можда у Саудијској Арабији? Па нека мало тамо иду да “таласају”!
    Србијо, бави се виталним интересима целе нације, посебно оних стварно угрожених: без посла, хлеба, без крова над главом, као и оним и од националне важности! Ово су само интереси мале групе људи која хоће хлеба преко погаче, дискриминишући и тероришући већину.
    А Црна Гора? Желим јој да добије много више од пуког тапшања по леђима…

    3
    1
  2. Свети Писмо

    Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога нити му захвалише, него залудјеше у својијем мислима, и потамње неразумно срце њихово.
    Кад се грађаху мудри, полудјеше,
    И претворише славу вјечнога Бога у обличје смртнога човјека и птица и четвороножнијех животиња и гадова.
    Зато их предаде Бог у жељама њиховијех срца у нечистоту, да се погане тјелеса њихова међу њима самима;
    Који претворише истину Божију у лаж, и већма поштоваше и послужише твар него творца, који је благословен вавијек. Амин.
    Зато их предаде Бог у срамне сласти; јер жене њихове претворише путно употребљавање у беспутно.
    Тако и људи оставивши путно употребљавање женскога рода, распалише се жељом својом један на другога, и људи с људима чињаху срам, и плату која требаше за пријевару њихову примаху на себи.
    И као што не мараху да познаду Бога, зато их Бог предаде у покварен ум да чине што не ваља,
    Да буду напуњени сваке неправде, курварства, злоће, лакомства, пакости; пуни зависти, убиства, свађе лукавства, злоћудности;
    Шаптачи, опадачи, богомрсци, силеџије, хвалише, поносити, измишљачи зала, непокорни родитељима,
    Неразумни, невјере, нељубавни, непримирљиви, немилостиви.
    А неки правду Божију познавши да који то чине заслужују смрт, не само то чине, него пристају на то и онима који чине.

    2
    1
  3. Један писмен за разлику

    Шта ти сметају две лезбејке које живе заједно и од којих једна затрудни како год (невољним али прихваћеним односом с мушкарцем или вештачком оплодњом) и оне се региструју и заједно подижу дете? Чему хомофобија?

  4. Наравно, кад лезбејка роди дете – на један једини природно могућ начин, (или вештачком оплодњом) – то је њено дете, па нека га гаји, ко брани, ако заиста мисли да ће том њеном детету пријати да буде “црна овца” па да има две маме, а тате – нигде – за разлику од оне која би чекала да јој држава поклони отето туђе дете. А живи били, и то ћемо видети, недуго после усвајања поменутог закона (треба видети шта се чини, нпр. у Норвешкој а против природне породице, под којим све изговорима).
    Шта тек рећи о “двојици тата”? О моралној страни лажи и преваре, одн. “невољног, али прихваћеног” односа са мушкарцем? Отвориће се бројна питања, на шта наше друштво није спремно, ако икад буде. Можда треба ПОЈАЧАТИ ПРОПАГАНДУ ПЕДЕРАСТИЈЕ, од обданишта па кроз читаву школу и све поре друштва? Какав терор мањине над већином! Свакако, ни најмање Богу угодно!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *