НОВЕ ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ МОСКВЕ

Пише Ђуро Билбија

„Стратегија националне безбедности” – документ који је Владимир Путин потписао минуле недеље – упозорава да је „руски код“ главна мета западне меке моћи и да ће Русија, ако не успе да одбрани свој систем вредности и свој цивилизацији круг, бити у опасности да изгуби и државу. Стратегија је неке од досадашњих руских „црвених линија“ подебљала и повукла нове

Историјски процеси никад се не завршавају сасвим у некој тачки, па од ње почињу као нешто потпуно ново. Тако је и с догађајима чије последице мењају нешто у курсу озбиљних држава и у међународним пословима. Елементи робовласничког система дуго су постојали у феудализму. Сједињене Америчке Државе су доказ да је чисто робовласништво дубоко загазило и у капитализам.
Сви крупни потези с врха САД, Русије, ЕУ и Кине по правилу производе промене и последице које, у свом интересу, морају узимати у обзир и други. Зато су погледи из целог света били окренути према првој председничкој турнеји Џоа Бајдена, с успешним постројавањем НАТО–ЕУ савезника да поново признају америчко лидерство, као и према њеном наставку – сусрету с Владимиром Путином у Женеви.
Трампов „поспани Џо“ стигао је у Женеву са „свеже дисциплинованим колективним Западом“ и уверењем да има јачу позицију од оне с којом је „велики Доналд“ ишао на своје прве велике преговоре с руским лидером у Хелсинкију. Зато је себи дозволио – иако о томе у саопштењима из Женеве није било ни речи – да Путину предложи да се Русија постепено удаљи од Кине и пређе на страну САД и Запада. Да уради оно што је учинио Пекинг када је прихватио понуду Ричарда Никсона и Хенрија Кисинџера да Кину окрене од (и против) СССР-а у замену за западне инвестиције и технологије и отварање америчког тржишта за кинеску робу.
Путин је то одбио. Само Бајден, Ентони Блинкен и Сергеј Лавров знају – колико глатко.

[restrict]

ИЗВЛАЧЕЊЕ СВЕТА ИСПОД АМЕРИЧКЕ ХЕГЕМОНИЈЕ А сигурно је било глатко јер је само неколико дана по повратку из Женеве – а целих шест месеци пре него што му је истицао рок важења – оснажио и продужио на деценије руско-кинески споразум о посебном стратешком партнерству.
С оснаживањем односа који су шири и већи и од формалног војног пакта две земље јер укључују стратешку сарадњу и свеобухватну координацију у извлачењу света испод америчке хегемоније (будући, најновији светски поредак).
Путин је тако одбио понуду чије би прихватање имало планетарне последице и ставио свој председнички параф на документ који за године унапред отвара стратешки пасијанс који, у најмању руку, неће бити по вољи ни Вашингтону, ни Бриселу (Берлину, Паризу…), ни Лондону, ни Токију.
Један од најауторитативнијих руских спољнополитичких експерата – др Сергеј Караганов, који је почасни председник московског Савета за међународне односе – оценио је да је самит у Женеви смањио ниво непријатељства између Русије и САД и нагласио да је то, само по себи, добро јер су две војне суперсиле последњих година „стално биле близу ивице рата“.
Нагласио је да САД против Русије воде већ трећи хладни рат, а да су га за Трампове владавине објавиле и Кини. Имајући у виду свеже потписани руско-кинески стратешки споразум, навео је да је СССР током безмало све три последње деценије свог постојања имао иза леђа Кину „која је играла с америчке стране“, а да Путинова Русија има све моћнији Пекинг за стратешког савезника.
Караганов је уверен да Сједињене Државе већ кроз десет година више неће имати стратешки примат у свету јер га увелико губе, па су присиљене да већ пуних 30 година „измишљају непријатеље“ како би некако оправдавале постојање НАТО-а.
Караганов је, иначе, убеђен да је Путин у Женеви имао „и боље адуте и супериорнију позицију“. Он наглашава да су истина и историја на страни Русије. Па да се Американци и њихови савезници неће усуђивати да прелазе „црвене линије“ које је Путин у Женеви предочио Бајдену.
У овом контексту је указао да је Путин индиректно открио да је Москва за „враћање Крима“ почела да се спрема још 2004, након што је тадашњи председник Украјине Виктор Јушченко, којег су на власт довели Американци организујући прву обојену револуцију у Кијеву, почео да говори о увођењу земље у НАТО.
Караганов сматра да ће Запад ударити на „Путинове црвене линије“ само ако Русија почне да слаби. А он јој предвиђа даље јачање.

РУСКИ КОД – ГЛАВНА МЕТА ЗАПАДНЕ МЕКЕ МОЋИ Карика истог стратешко-историјског ланца је „Стратегија националне безбедности“, коју је Путин потписао минуле недеље. А почетна карика, која има глобалне последице све до данас, био је Путинов говор на Минхенској безбедносној конференцији у фебруару 2007.
Московски универзитетски професор и војни експерт организације „Официри Русије“ Александар Перенџијев указује да су главне измене, у односу на истоимени документ који је био на снази од 2015, курс на заштиту „традиционалних основа руског друштва“, на дедоларизацију руске економије и парирање западној агресији чије је главно оружје „све што је у арсеналима меке моћи“.
Стратегија, према његовим речима, полази од тога да је „руски код“ главна мета западне меке моћи и да ће Русија, ако не успе да одбрани свој систем вредности и свој цивилизацији круг, бити у опасности да изгуби и државу.
Перенџијев наводи да се у том документу прецизира да није нимало случајно што се на Западу и са Запада непрекидно оцрњују и Русија и руски народ, а руским спортистима забрањује и да певају националну химну на такмичењима, па да стога „борба за имиџ земље“ постаје и важан „фактор националне безбедности“.
Стратегија, наравно, посебно инсистира на јачању одбране и војне моћи Русије и задржавању лидерства у развоју и производњи напредног оружја. С потребним потенцијалом за нуклеарно одвраћање и спремношћу Оружаних снага РФ за рат и с најмоћнијим противником.
Стратегија садржи и опомену да војна моћ Русије не зависи само од наоружања већ и од снаге државних институција и тога да ли су њени грађани задовољни и спремни да се за њу жртвују.
Перенџијев открива: „Много је новина у одељку о научном и технолошком развоју. Све полазе од тога да ће Русија – буде ли заостајала на том плану – заостајати генерално и по свим показатељима, укључујући и степен одбрамбене способности земље.“
У Стратегији се спољно угрожавање Русије поставља овако: „Непријатељске земље покушавају да искористе социјално-економске проблеме који постоје у Руској Федерацији за уништавање њеног унутрашњег јединства, за подстицање и радикализацију протестног покрета, па чине све да подрже маргиналне групе и поделе руско друштво. Индиректне методе се све више користе за изазивање дугорочне нестабилности унутар Руске Федерације.“
„Зато су“ – наглашава се – „за Русију од животног значаја јачање суверенитета, независности, државног и територијалног интегритета, заштита традиционалних духовних и моралних основа руског друштва, одбрана и безбедност и спречавање мешања у унутрашње ствари Руске Федерације, као и повећање безбедности руског сегмента интернета. Само хармонична комбинација моћи и народног благостања обезбедиће формирање праведног друштва и просперитет Русије.“
У документу се напомиње да одређени број држава Русију назива „претњом, па чак и војним противником“, а да истовремено расте „опасност од оружаних сукоба који прерастају у локалне и регионалне ратове, уз учешће и нуклеарних сила“.
Поред тога, Стратегија опомиње и да информативно-психолошке саботаже и вестернизација културе повећавају ризик да Русија изгуби културни суверенитет, а да свемир и информациони простор постају „нове сфере вођења војних операција“.

ПРОЦЕНЕ ЈАКОВА КЕДМИЈА Стратегија је неке од досадашњих руских „црвених линија“ подебљала и повукла нове. Неке су окренуте према споља, а нека према унутра, с обавезивањем себе. Закономерно.
Државни врх у Москви је још пре Путиновог наступа у Минхену у своје деловање урачунао да Американци још од 1953. године континуирано и систематично раде на подривању и слабљењу Русије (СССР). И да је Франсоа Митеран добро знао шта говори кад је рекао да је он „последњи француски председник“, а да ће после њега у Паризу „владати глобалисти“.
Данас је више него јасно: не само у Паризу.
Познати израелски стручњак за безбедност и геополитику Јаков Кедми, који је руководио и националном обавештајном службом Натив, управо је проценио, имајући у виду сусрет Бајдена и Путина у Женеви и све што је потом уследило, да се неће изненадити ако Путин својим америчким и ЕУ партнерима врло брзо стави до знања: ако вам смета што Украјину сматрамо својим спољнополитичким проблемом, који би без вашег мешања био мањи, можемо је претворити у своје унутарполитичко питање…

[/restrict]