„Mudrost traume“ ili kako izlečiti ranjenu dušu?

Trauma je nevidljiva sila koja ne samo da utiče na naše živote i zdravlje već nam formira čitav život. Trauma oblikuje naš način života, način na koji volimo i kako shvatamo ovaj svet. Ona je u korenu naših najtežih rana – kaže slavni kanadski doktor Gabor Mate u dokumentarcu „Mudrost traume“, koji je nedavno izazvao pažnju medija i publike širom sveta

U američkom dokumentarnom filmu iz nezavisne produkcije „Mudrost traume“ glavna zvezda nije priča koja objašnjava kontroverzni njen naslov već je to izvesni vremešni lekar, kanadski Jevrejin mađarskog porekla Gabor Mate. Za one koji poznaju njegov višedecenijski rad, najpre tamo na severnoameričkom kontinentu, on je svakako superstar svake priče koja se bavi stanjem ljudskog duha vremena današnjeg i posledicama tog stanja ljudskog duha na – ljudski duh. I sveta. Zapadnog najpre. Nije potrebno biti čak ni površno obavešten, a kamoli se kao lekar tako dugo kao Mate baviti ovom problematikom, da biste znali da je stanje duha prosečnog uživaoca blagodeti koje mu pruža razvijeni zapadni kapitalizam – užasno! Pa su takve i posledice.

Kolateralne štete „naprednog“ kapitalizma

Evo i brojeva koje nudi ovaj film. „Mudrost traume“ kaže da svaki peti Amerikanac svake godine oboleva od neke mentalne bolesti. Svaki peti! To je oko šezdeset miliona ljudi koji su se obratili za pomoć lekarima i koji su dobili neku dijagnozu. Koliko je onih koji se nisu obreli kod lekara, a imaju slične probleme – nije poznato. Ako ova statistika nije dovoljno jeziva, svakako je to ona koja pokazuje dramatični porast samoubistava u Sjedinjenim Državama i to, što je najstrašnije, među mladom populacijom. Kažu da se godišnje u „najbogatijoj i najrazvijenijoj kapitalističkoj demokratiji“ na svetu, ima onih koji će ponosno reći i u istoriji, ubije skoro pedeset hiljada Amerikanaca uzrasta između 15 i 24 godine! Svake godine Amerika izgubi, recimo, gradić veličine našeg Vršca. Grad mladih. A kad mladost diže ruke od života odustajući da bude deo ovog sveta, šta onda u njemu da traže ostali. Ništa bolja nije slika i u ostalom delu sveta. Godišnje se širom naše planete ubije preko osamsto hiljada ljudi! Pola Beograda! Ali od te se jezive, neizlečive i nezaustavljive pandemije niko ne zaključava. Nema ni vakcina. Niko tu pandemiju čak i ne pominje. Te samoubice su kolateralna šteta „naprednog“ kapitalizma koji stalno napreduje unazad, u regresiju, u destrukciju.
Pomenuti doktor Mate u „Mudrosti traume“ ne osuđuje kapitalizam ni tako napredne tekovine neoliberalnog sveta koji uživa u njegovim blagodetima sveopšte izopačenosti, lažne jednakosti i čovekoljublja. On smatra da je trauma uzrok svim nesrećama i posledično svim mentalnim i njima prouzrokovanim fizičkim bolestima savremenog čoveka. Nije on stao na stranu zapadnih vrednosti, odnosno nije bilo potrebno da ih otvoreno napadne. Jer slušajući o tipičnim uzrocima trauma kod većine ljudi koje navodi ovaj lekar iz svoje višedecenijske prakse, ne možete da ih ne povežete upravo sa žrvnjem kapitalizma koji melje ljudske resurse u atmosferi konstantnog straha, stresa, nepravde, pritiska da se neprestano zgrće, otima i grabi i da se bude prvi u trci života. To je ta trauma. Ona uzima danak razarajući fundamentalne porodične odnose, koji su zbog svega pomenutog do te mere degradirani da porodice ne samo da su odavno prestale da budu utočište od svih spoljnih nedaća i nesreća već su postale njihov izvor. Frustrirani i traumatizovani izdanci takvih porodica postaju ona zastrašujuća statistika s početka teksta. A ako se ne ubiju, onda su na statističkoj listi kao žrtve raznih bolesti zavisnosti. Narkomani i alkoholičari se odavno ne broje u stotinama hiljada već u desetinama miliona.

Psihopatološki eskapizam

Zapravo, po Mateu, traumatizovane duše većine ljudi koji žive pod šapom neoliberalnog kapitalizma pate od neke vrste zavisnosti. U stvari, beže u nju kao jedini spas od stvarnosti koju više ne mogu da podnesu. A skoro sve može da se pretvori u patološku zavisnost. Od droga i lekova, preko alkohola, do besomučne kupovine svega i svačega (takvi su najdraži kapitalizmu), manijakalnog konzumiranja televizijskih sadržaja ili interneta, kao i bezumnog seksa, a to znači i razaranja normalnih i još koliko-toliko funkcionalnih porodičnih veza, sve je postalo pogodno za psihopatološki eskapizam u čeljusti zavisnosti. Onda opet strašna statistika: predoziranje godišnje samo u Sjedinjenim Državama uzme živote preko osamdeset hiljada narkomana. Na svetskom nivou reč je o stotinama hiljada. U filmu „Mudrost traume“ doktor Mate opisuje svoje jezivo iskustvo tokom rada na terenu, u najstrašnijoj narkomanskoj četvrti u Torontu na čijim je ulicama proveo trinaest godina. Ljudi pretvoreni doslovno u olupine, u spodobe, odbačeni od svih, zaboravljeni od društva i porodice, u večitoj borbi za novu dozu otrova uz pomoć koga su jedino u stanju da doguraju do novog dana u kome se ovaj pakao ponavlja iz početka. Trauma. Za njih, za one kojima su nekada pripadali. Za društvo koje ih smatra otpadom i manje-više se tako prema njima i ponaša. Vredni su jedino basnoslovno unosnoj industriji lekova i droga koje konzumiraju. Slična slika beznadnog ljudskog škarta koje je zapadna demokratija brižno posakrivala po četvrtima velikih gradova u koje niko ne zalazi svakodnevno se gomila i u populaciji sve brojnijih beskućnika kojima su otete kuće i imovina zbog lihvarskih dugova. Zvezda dokumentarca „Mudrost traume“, koji se bavi ovim ljudima kao opipljivoj i krajnje potresnoj posledici traume, ovenčan svim mogućim nagradama koje doktor može da dobije u Kanadi, doktor Mate ipak tvrdi da su svi ti nesrećnici, ali i desetine miliona drugih koji svake godine obole od neke autoimune bolesti žrtve trauma bilo iz prošlosti, porodičnih, iz detinjstva, bilo onih koje su ih sustizale tokom života. Teška oboljenja, osim pomenutih, kao što su karcinomi, čija je pandemija u nezaustavljivoj uzlaznoj liniji već godinama, takođe po ovom doktoru dolaze kao najdirektnija posledica traume. Pred kamerama ovog dokumentarca doktor Mate je mesijanski samouveren i moćan u svom ubeđenju vrlo jednostavnom psihoterapijom od neizlečivog raka spasao jednog nasmrt od medicine osuđenog pacijenta kako bi nas ubedio u ispravnost svojih ubeđenja!

Trauma je nevidljiva sila koja ne samo da utiče na naše živote i zdravlje već nam formira čitav život – kaže na jednom mestu doktor Mate. Ona oblikuje naš način života, način na koji volimo i kako shvatamo ovaj svet. Ona je u korenu naših najtežih rana! Dobro, osim spektakularnih mesijanskih lečenja pred kamerama doktor Mate je ponudio i nešto prihvatljivije puteve da se traumatizovani pojedinci našeg sveta na pravi način zaleče, pa čak i poprave. On insistira da društvo mora da bude, kako kaže, informisano o pitanju traume i njenog pogubnog uticaja na ljude, pa samim tim i na celo društvo, na našu civilizaciju. Svi, baš svi, od roditelja do legislative moraju da učestvuju u potpuno novom pristupu ovom problemu, da prestanu da postavljaju pogrešne dijagnoze i leče simptome, da lepe paušalne i štetne etikete, da osuđuju i kažnjavaju posrnule, već da se pozabave uzrocima. Onim pravim. Jedinim. Koji su duboko u svima nama. U našim ranjenim dušama. Jer tu je pravi izvor svih bolesti, neprihvatljivog ponašanja, svih grehova i nesreća modernog čoveka. Jedini ispravni put kolektivnog izlečenja ide preko izlečenja individualne traume. Kao neku vrstu mantre ili univerzalne poruke svetu danas, svim njegovim dušama u mukama je da trauma nije nešto što se nam se dešava. Trauma je nešto što se dešava unutar nas kao rezultat onoga što nam se dogodilo! Zvuči jednostavno? Posebno kada gledate samouverenog doktora na delu koji podseća na velikog mađioničara duše koji autoritativno obrađuje posrnule i izgubljene nesrećnike vraćajući im veru najpre u sebe, a onda i u sve ostalo što bi trebalo da čini normalan život. On vam iščačka traumu, suoči vas s njom i vama se otvore oči. Vašu bezizlaznu tamu konačno, posle ko zna koliko godina, obasjava svetlost. I sve je opet dobro.
Čak i da je zaista tako, ne mogu svi kod dobrog doktora. Odgovora kako po njegovim uputstvima preštelovati ovaj nesrećni svet i izbrisati iz njega traume koje su uzrok i generator svih zala – nema. Mnogo je lakše i unosnije „lečiti“ simptome. Iako je, dakle, ovde sve rečeno, kao da nije ništa. Jer ništa se neće promeniti. Bar ne nabolje. Jer ništa se u ovom i ovakvom svetu i ne može promeniti. Ne nabolje.