Милош и муж

Одговор на текст Милоша Ковића „О Љиљани, мужу, Косову и Америци“, објављен у прошлом броју „Печата“ (бр. 670 од 25. 6. 2021)

Потпуно сам раскринкана. Пре него што је прогласио победу и закључио полемику, Милош Ковић разоткрио је моју прљаву тајну: мужа из Америке! Који је пре доласка у Србију прво потаманио Индијанце на родном континенту, ако сам добро разумела мутне алузије и духовите доскочице веселог професора.
Поранио је са тријумфализмом. У ствари, окаснио је. Пре њега су исти крунски доказ против мене већ јавно износили Биљана Србљановић и Милован Бркић. Нећу да тврдим да су то људи истог кова, само су им побуде исте.
И како ли је одолео да не помене оног првог, чије презиме носим? Изгледа да у његовој политичкој микроклими постоји нека ранг-листа компромитујућих нација, на којој се Американци котирају још боље, односно још горе од босанских муслимана.
Или је сам себи рекао, није то твој ниво, Милоше, ипак си ти са Филозофског, ниси ти Пера Луковић из Е-новина да је зовеш Угрицом, или Горан Козић из Политике па да правиш простачке алузије на сунећење…
Стварно, зар национални историчар не уме боље? Моја новинарска каријера траје неколико деценија, а Ковић ништа аутентично а пикантно није умео да нађе? Нешто што је моја лична заслуга, а не партнерова? И жене су важне, дође ми да закукам, не рачунајте само мужеве и тате!
Добро, шалу на страну, нећу више да кињим нашег полемичара. У чаршији се то што он ради и не рачуна у неки велики грех. А и немамо ми толико Милоша Ковића да бисмо их олако отписивали. Па шта ако ту и тамо претера и слаже? Опаснији је за самог себе него за друге, више нашкоди сопственој репутацији него људима које оговара. Знам да се себи вероватно чини страшним када каже, рећи ћу да је Србе оптужила за геноцид, па нек се брани! Али та је празна пушка страшна само у његовом малом, лажљивом паралелном свету.
Ковић ми не верује, али истински се жалостим када људи његовог образовања и научног потенцијала занемаре струку у корист политике. А у његовом је то случају права трагедија и за српску националну ствар, јер да је мој противник некада био на најбољем путу да постане историчар светског гласа.
Какав губитак!
А је ли макар српска политика на добитку?
Е то је тек катастрофа.
Мало је рећи да се са Ковићем српски јавни дискурс није поправио, да интелектуално поштење и етичка начела нису добили заштитника. Професор се у политичком блату снашао као да је ту одрастао. Оптужбе без доказа, лажни извори, ситне подвале, све што воле и власт и опозиција воли и он, и све је то укрцао у текстове које у „Печату“ потписује о материји у којој не зна чак ни улогу властитог оца. Ухватио је дух времена у ком бој не бију ни чињенице ни свијетло оружје, већ презир, осуда, хипербола, пена на устима, све оно што твоја страна жели да чује на рачун оних које и без твоје помоћи већ мрзи. Ковићу то добро иде, он измишља и петља на бескрупулозан, али весео и безмало скроман начин, као човек који чује зов који ми остали не чујемо.
И као човек који никада поред катедре за историју ни прошао није.
За ово што сада ради, Оксфорд му није био потребан. Све је то могао наћи и у „Политици експрес“ из деведесетих.
Јер, шта је у српској политици најпрљавије? Унижавање противника. Власт за те послове држи таблоиде, опозиција Јунајтед групу, а Милош Ковић на то троши свој ореол националног интелектуалца у „Печату“.
Да, добро сам рекла. Права национална трагедија.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *