ЉУДИ ИЗ ПРОВИНЦИЈА

Век Комунистичке партије Кине (2)

Далеко од извештачених средина великих градова у које су продрли утицаји Запада, сељачки комунистички покрет се, мимо директива које су стизале из СССР-а, повезао с најаутентичнијим револуционарним традицијама кинеског света. Уместо наглих градских устанака, у складу са старом западном традицијом, која је обезбедила Октобарској револуцији све полуге комaнде, у Кини присуствујемо дуготрајном освајању градова од стране села

Kомунистичка партија Кине (КП Кине), која данас има више од деведесет милиона чланова, основана је у Шангају, првог јула 1921. године. Први национални конгрес новоформиране партије организован је већ 23. јула, у француској концесији Шангају.
Значајну улогу у оснивању партије одиграла је Комунистичка партија Совјетског Савеза, односно њен биро за Далеки исток. Оснивачи партије били су грађански профилисани интелектуалци. Чен Дусју (1880–1942) студирао је у Јапану и Француској, а Ли Дачао (1889–1927) био је питомац војне академије а потом је студирао у Јапану.
Ситуација у земљи пре и након абдикације последњег цара династије Ћинг, шестогодишњег Пу Јиа, те краткотрајне владавине Суна Јат-сена, првог председника Републике Кине 1912. године, чије дело и данас поштују у Народној Републици Кини, као да је сама од себе стварала предуслове за појаву и развој политичке снаге каква је КП Кине.

ОД ЗАЈМА ДО ПРОТЕКТОРАТА „Као и династија на издисају у периоду између 1901. и 1911, тако ни Јуен Шикај (диктатор, наследник Суна Јат-сена, прим, аут.) и његови наследници нису могли да се одрже на власти без зајмова конзорцијума страних банака. Међутим, ови зајмови су одобравани само уз гаранције које би кинеске власти давале страним државама“, наводи угледни синолог Жак Жерне.
Највећи зајам Јуен Шикају одобрен је 1913. године, недуго пре него што ће овај распустити демократски парламент, у износу од 25 милиона фунти. План отплате предвиђао је да Кина немачким, енглеским, француским, јапанским и руским банкама, окупљеним у конзорцијум, до 1960. године отплати укупно 68 милиона фунти стерлинга.
Ситуација у Кини била је толико лоша да је у јануару 1915. године јапански амбасадор у Пекингу Јуен Шикају предао списак са 21 захтевом који су, како Жерне наводи, за циљ имали да од Кине начине јапански протекторат. Јуен Шикај пристаје да прихвати јапанско присуство у Манџурији, Монголији и Шандунгу. Он Јапанцима препушта и једино значајно кинеско индустријско предузеће, компанију „Ханјепинг“, с високим пећима и рудницима угља и гвожђа.
„Нови кинески пролетаријат је производ инвазије страног капитала и осиромашења села. Вишак крајње сиромашног сељаштва гравитира ка рудницима, железничким предузећима, доковима, фабрикама у индустријским центрима. Тај пролетаријат није се много разликовао од групе људи без сталних прихода који су покушавали да преживе радећи најразличитије, понекад и врло нечасне послове (просјачење, коцка, проституција, рекетирање, криминал, шверц опијума…). Број незапослених је био велики. Процењује се да је у маси оних који су се декларисали као бивши сељаци или војници око 1926. године било 20 милиона људи“, наводи Жерне.

ГОСПОДАРИ РАТА И ЧАНГ КАЈШЕК Већ током 1916, а нарочито након смрти диктатора Јуен Шикаја те исте године, ком су сарадници још за живота почели да пружају отпор, те краја Првог светског рата, у Кини почиње период господара рата („ворлордса“). Десеторица официра, штићеника Јуен Шикаја, постаће самостални обласни господари.
„Позиција фигура на политичкој шаховској табли се мења већ према нахођењу и комбинацијама господара рата и спољних утицаја. У годинама након смрти Јуен Шикаја, Манџурија, зона јапанског утицаја, феуд је Чанг Цуолина (1875–1928), заповедника војне клике Фенгтијена (Љаонинг). Дуан Ћижуеј (1865–1936) и Сју Шученг (1880–1925) доминирају у централној Кини све до Фуђијена, уз подршку Јапана од кога Дуан Ћижуеј добија значајну помоћ 1918. године. Долину реке Јангце, британску зону, држи клика названа Чили (Цао Кун, 1862–1938. и Ву Пијефу, 1872–1939). Међутим, Велика Британија контролише и јужну Кину, чија политичка ситуација може да има утицаја на Хонгконг. Што се тиче Француске, она није одустала од своје намере да продре на југозапад, она у Јунану подржава некадашњег јапанског штићеника Танг Ћијаоја (1882–1927)“, наводи Жак Жерне.
Жерне даље наводи да у таквим условима патриотски труд није могао да има већег ефекта. Након егзила у Јапану, први кинески председник Сун Јат-сен враћа се у земљу 1916. године.
„Четвртог маја 1919. године нереди великих размера захватају школске и студентске кругове и велики део буржоазије, када се сазнало за одлуке Париске конференције по којима су Јапану дата сва права и територије које је Немачка имала у Кини. Јапан се тада западним силама чинио као најбољи савезник против новог бољшевичког режима“, пише Жерне.
Сун Јат-сен, вођа Куоминтанга, шансу види у СССР-у. Совјетима је било у интересу да ослабе позицију западних земаља на Далеком истоку. У јесен 1923. године будући шурак Сун Јат-сена послат је у Москву на обуку. Његово име је било Чанг Кајшек.
„Свој успех Чанг Кајшек делимично дугује изузетној способности да искористи ситуацију и таленту за тактизирање и ценкање који су га сврстали раме уз раме с најспособнијима међу ’ворлордсима’“, наводи Жерне.
„Обезбедивши преко подземља контролу над шангајском полицијом и угушивши у крви устанак велике метрополе Ђијангсу, економске престонице Кине, Чанг Кајшек је истовремено стекао благонаклону неутралност великих страних компанија смештених у Шангају и симпатије пословне кинеске буржоазије, заморене од конфликата између ’ворлордса’ и забринуте због револуционарних тежњи испољаваних унутар Куоминтанга“, истиче Жерне.
Чангову политичку организацију устројили су, наиме, Совјети током 1924. и 1925. године. Једнопартијски систем Куоминтанга омогућио му је контролу над владом, администрацијом и војском, а странци ће му пружити и неопходан новац. Чанг Кајшек постаје најмоћнији господар рата у периоду од 1927. до 1937. године. Иако је стабилизовао финансијске прилике и 1928. заузео Пекинг, Чанг Кајшек није у суштини променио односе у држави која је и даље била располућена на слободне луке и запуштену унутрашњост.
А управо је 1927. била једна од кључних година у процесу стасавања КП Кине. За разлику од интелектуалаца, који су је основали, главне вође сељачких унија и совјета, формираних после 1927, били су људи из провинција у унутрашњости. Чу Де, рођен 1886, потицао је од сељака из Сечуана. Мао Цедунг, рођен 1893, био је потомак имућних сељака из Чангше у Хунану. Изузетак је био Џоу Енлај (1896) који је студирао у Јапану, Француској и Немачкој.
„Наместо теорије дошла је пракса, резоновање је заменило интуитивно схватање уских веза које повезује систем експлоатације села с политичком доминацијом буржоазије отворених лука, неодвојивом од утицаја страних капитала. Да би се разбио тај зачарани круг, требало је обезбедити тријумф руралног света над урбаним светом, жртвом двоструког притиска – страног капитала и кинеске буржоазије. Када је тридесетих година Јапан активирао освајачку кампању окупирајући све веће делове Кине, тактика одлагања коју је националистичка влада Чанг Кајшека усвојила спрам јапанске агресије и патриотска борба сељачких милиција повезала је с комунистима све ширу масу опонената“, наводи Жерне.
„Комунистичка партија Кине никада не би победила да је остала верна нормама што су јој наметали њени совјетски саветници и далеким директивама Москве, која уопште није познавала кинеску стварност. У току првог периода доминирале су априорне концепције, као и одлучна идеја да постоји само један пут који може да води ка револуцији, а то је пут којим је прошла Русија. Апсолутна вера у револуционарни пут пролетаријата, удружена с дубоким неповерењем у сељаштво, била је у основи комунистичког правоверја.
„Управо кроз кршење совјетских директива, у супротности с правоверјем, развио се у руралним зонама револуционарни покрет сељака. Уместо наглих градских устанака, у складу са старом западном традицијом, која је обезбедила Октобарској револуцији све полуге команде, у Кини присуствујемо дуготрајном освајању градова од стране села.“

Крај у следећем броју


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *