KRIK Veljka Belivuka

Zašto je objavljivanje iskaza Velje Nevolje neobično važna karika za razumevanje kriminalno-obaveštajno-političke afere koja se vrti oko njegovog imena, i kakve to veze ima s jednim nedavnim brifingom za novinare u Beloj kući u Vašingtonu

Sada je postalo, takoreći, zvanično. Tako da svi koji umeju da čitaju više ne moraju da se trude da to pročitaju između redova: da, pojavio se, i to tako što je objavljen svima nama pred očima, dokaz koji govori u prilog svim dosadašnjim sumnjama da se delovanje kriminalne grupe Veljka Belivuka i Marka Miljkovića, kao ispostave Kavačkog klana, ne svodi samo na njihove jezive zločine i pomoć državnih službenika naše države koju su imali u izvršenju svih tih krivičnih dela koja im se stavljaju na teret, već da u svemu tome postoji i strahovito važan, ako ne i ključan, element inostranosti. U tri reči, Centralna obaveštajna agencija.

BEKSTVO IZ DOMINIKANE Ali krenimo redom, najpre podsećanjem na spomenutu umetnost čitanja između redova i na tok zaključivanja zahvaljujući kojima i ne možemo da budemo potpuno šokirani kada, crno na belo, dođemo do američke CIA.
Polazimo, naime, od dokumentovane činjenice da je grupa Belivuka i Miljkovića dejstvovala kao srpski ogranak Kavačkog klana Radoja Zvicera iz Crne Gore, koji je svoju moć stekao zahvaljujući švercu ogromnih količina kokaina iz Južne Amerike na ovu stranu Atlantika. I koji je u Crnoj Gori imao dovoljno sigurnu luku koja mu je uostalom i omogućila da toliko razgrana svoje poslove. A to, opet, ne bi bilo moguće bez zaštite tamošnje vlasti i njenih bezbednosnih službi.
A te vlasti uvele su Crnu Goru u NATO; i sve crnogorske bezbednosne službe, možete samo da zamislite, tom prilikom su prošle kroz opsežnu i temeljnu operaciju čišćenja svih elemenata koji bi po NATO, to jest američke interese, na bilo koji način mogli da budu štetni. Pa ni Kavački klan ni njegovi zaštitnici nisu počišćeni. Što nas vraća i na ekstraprofitiranje ovog klana od šverca kokaina iz Južne Amerike, naime, zar je iko u stanju i da pomisli da je nešto toliko kriminalno i tolikog obima u tom delu sveta moglo da se odvija bez znanja CIA? Uostalom, eno, postoji obimna literatura o saučešću američke obaveštajne službe u sličnim operacijama još od Korejskog rata, preko Vijetnama i Laosa, do Nikaragve (rukavac afere Iran-Kontra), Paname, Meksika, Hondurasa, Venecuele… I naravno da su u svim tim poslovima koristili neposredne (pod)izvođače radova u vidu kriminalnih grupa koje se time bave.
Da, ali možda će neko zameriti, uvidom u geografski atlas, da su sve pobrojane lokacije predaleko od našeg kutka sveta. Što je svakako tačno, ali to ne znači i da zbog te okolnosti američke službe nisu zainteresovane i za kriminalne grupe na ovom prostoru; primera radi, naša Bezbednosno-informativna agencija je u periodu posle ubistva premijera Zorana Đinđića sastavila interni izveštaj, presek saznanja o surčinsko-zemunskom kriminalnom klanu u kome se navodi i da je vođa te grupe Dušan Spasojević „održavao bliske kontakte sa Čedomirom Mihajlovićem, američkim biznismenom jugoslovenskog porekla“, za koga se navodi: „U periodu od 1981. do 1994. godine bio je saradnik CIA – korišćen na tlu SAD, Afrike i bivše SFRJ. Koristio je sledeća imena: Brajan Mekin, Emir Grujić, Šandor Kovač, Čedo Opsenica, Ratko Puhar i Igor Baruh… Imajući u vidu da je Čedomir Mihajlović, svojevremeno, bio angažovan od strane američke obaveštajne službe, ne isključujemo mogućnost da je isti u kontakt sa pripadnicima ’zemunskog klana’ upravo stupio po nalogu ove službe, u cilju praćenja i sagledavanja njihove aktivnost. U tom smislu, veoma je realna i pretpostavka da je Mihajlović po nalogu američke službe i usmeravao pojedine aktivnosti pripadnika navedene kriminogene grupacije.“
Hoćemo da kažemo da sve ovo pokazuje da pomisao da su američki obaveštajci na nekoj vrsti veze držali Kavački klan, a preko njega i grupu Veljka Belivuka i Marka Miljkovića, nije nimalo ekstravagantna; naprotiv, ekstravagantna bi bila pretpostavka da takve veze nema.
Dok nas oslobađanje Zvicerovog (i Belivukovog i Miljkovićevog) kolege i saradnika Nikole Vušovića iz ekstradicionog pritvora u Dominikanskoj Republici dodatno učvršćuje u ovoj pretpostavci. Što nas i dovodi do čitanja između redova onoga što predstavnici naših vlasti nisu smeli do kraja da izgovore.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, naime, ovog je vikenda rekao: „Mi smo u 2:15 poslali Interpolov zahtev – našu poternicu – za Vušovićem… ali smo obavešteni da će ga jedna strana služba pustiti, da će izvršiti pritisak na vlast Dominikanske Republike da ga puste… U 6:15 oni su ga izvukli iz zatvora, iz ekstradicionog pritvora. I Vušović više nije u pritvoru.“ Nešto ranije je, istim povodom, rekao i ovo: „Vi znate ko tamo jedini odluke donosi. Koja zemlja i na koji način.“
I premijerka Ana Brnabić je govorila da, „kako istraga odmiče, postaje jasno da postoji grupa ljudi koja je umrežena (…) od strane nekih stranih službi“, a „Večernje novosti“ prenosile su da su „u perfidnoj operaciji (…) registrovani uticaji stranih službi i zvaničnika. Naime, izvori ’Novosti’ prenose nam da jedan diplomata iz SAD već duže vreme pokazuje otvorenu naklonost prema pojedinim funkcionerima SNS-a, koji bi posle planirane ’političke sahrane’ Vučića, izazvane njegovom kriminalizacijom, preuzeli stranku i vlast u državi.“

[restrict]

OBAVEŠTAJNA MREŽA A opet, da ne bude zabune, potpuno je jasno i da je kriminalna grupa Belivuka i Miljkovića nastala u vreme aktuelne vlasti. I da onoliko krvavo osećanje silne moći – o kome s brutalnom uverljivošću svedoče fotografije zločina podeljene s javnošću – oni nisu mogli da steknu bez saradnje s aktuelnom vlašću, to jest s pojedinim njenim bitnim strukturama.
„Zna se da je Stefanović otišao u Ameriku i vratio se sa CIA mišljenjem“, prozvao je lider radikala Vojislav Šešelj bivšeg ministra unutrašnjih poslova Nebojšu Stefanovića, on je potom i smenjen s mesta predsednika Gradskog odbora SNS-a, no on se nalazi na funkciji ministra odbrane i nikakvi dalji koraci protiv njega do sada nisu preduzeti, tako da tek ostaje da se vidi snosi li on samo moralnu odgovornost – zato što je u korist Belivuka i Miljkovića policija zloupotrebljavana u njegovo vreme – ili će se pojaviti elementi i za nešto više od toga. Sigurno je da ovo pitanje, bez obzira na to što postoji i čitav niz drugih otvorenih pitanja, ne bi smelo da ostane bez jasnog odgovora.
Tim pre što je, u spomenutom TV nastupu ovog vikenda, Aleksandar Vučić pročitao zaključak iz izveštaja Tomislava Radovanovića, rukovodioca Službe za specijalne istražne metode Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, u kome stoji da su „određena lica formirala paralelnu bezbednosnu strukturu u UKP-u (…) čiji zadatak nije bila borba protiv kriminala već otvaranje obaveštajne mreže za prikupljanje podataka o predsedniku Srbije i članovima njegove uže porodice, kao i njegovih najbližih saradnika, sa ciljem koji bi nadležni državni organi trebalo da utvrde“.
Upravo je o tom cilju reč. Ako je ovo što je Tomislav Radovanović napisao tačno, a niko nije ponudio razlog za pomisao da nije tačno, od najvećeg je značaja utvrditi zašto su korumpirani policijski funkcioneri, koji su sarađivali s onim kriminalcima i zločincima, stvarali ovu obaveštajnu mrežu koja je prisluškivala i pratila Vučiće. To svakako nije rađeno za potrebe Belivuka i Miljkovića, šta bi oni s takvim informacijama, ali za čije potrebe jeste? Samo od sebe nameće se zapažanje da bi za ovakvu vrstu informacija morala da bude zainteresovana tajna služba neke strane zemlje.

ISKAZ VELJE NEVOLJE A to nas, napokon, dovodi do poslednjeg elementa ove velike slagalice koja je zamršena koliko i mučna. Reč je, naravno, o iskazu Veljka Belivuka nadležnom tužilaštvu, koji je objavio KRIK uz napomenu da „može da produbi ovu priču“.
Nema potrebe da ulazimo u sve detalje, dovoljno je reći da je Belivuk tu optužio predsednika Srbije i njegovo okruženje da su bili u bliskim odnosima s njim: „Rešio sam lepo da kažem sve o mom odnosu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, ministrom policije Aleksandrom Vulinom, Vučićevim bratom, prijateljima, kumovima i svim ostalim političarima koji su od nas tražili usluge, a sada se prave da se ne poznajemo i peru ruke od nas.“
Isto će, više-manje, ispričati i Marko Miljković.
Poznato je, naravno, da okrivljeni imaju pravo da se brane kako hoće, pa i lažima, te je već i stoga jasno da im se ne može verovati na reč. A postavlja se, kad smo kod uverljivosti tih iskaza, i nekoliko logičnih pitanja, na primer, ako su Vučić i njegovi najbliži toliki monstrumi da blisko sarađuju s ovakvim monstrumima, pa zašto ih nisu likvidirali uz izgovor da su se opirali hapšenju ukoliko je među njima već došlo do konačnog razlaza? Po modelu koji je bio primenjen u slučaju Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, mrtva usta ne govore. I sam Vučić je to spomenuo: „Na kraju krajeva, mi nismo likvidirali ovu grupu kriminalaca, a mogli smo – kao što su neki likvidirali neke…“
A tu je i prilično zbunjujući detalj koji se sastoji u tome da Belivuk i Miljković optužuju ministra policije koji ih je uhapsio da im je bio blizak, dok ministra policije za čijeg su mandata stekli moć i onu vrlo specifičnu vrstu imuniteta pred organima gonjenja Belivuk u tom smislu ne spominje uopšte, dok Miljković kaže da ga „nikada nije sreo“.

OCCRP I CIA No jedan drugi momenat ovde zaslužuje najveću pažnju.
Naime, sve i da je potpuno tačno sve što su u svojim iskazima rekli i Belivuk i Miljković, to im ni na koji način ne pomaže u odbrani pred sudom za krivična (ne)dela za koja će biti optuženi. Što znači da to što su rekli, oni nisu ni rekli zbog suda i svoje odbrane; a ako nisu zbog suda, onda su to učinili iz nekog drugog razloga. Imajući pak u vidu da su njihovi iskazi završili u medijima, a tamo nisu mogli da završe da medijima nisu dostavljeni za objavljivanje, nemoguće je izbeći zaključak da su upravo u tu svrhu ovi iskazi i dati. Ovo tim pre što je, korišćenjem Okamove oštrice kao efikasnog instrumenta za rezonovanje u ovakvim situacijama, najlogičnije pretpostaviti da su njihove iskaze medijima dali upravo članovi njihove odbrane.
I to nas dovodi do portala KRIK koji je objavio Belivukov iskaz uz već citiranu napomenu da „može da produbi ovu priču“.
KRIK je, kao što navodi na svom sajtu, „deo međunarodne novinarske mreže Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP)… OCCRP je pomogao osnivanje KRIK-a i pomaže njegov razvoj… Među stranim institucijama i fondacijama koje su pomogle naš rad do sada su: OCCRP, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED), Fondacija za otvoreno društvo, Fond braće Rokfeler…“
Fond braće Rokfeler je u knjizi Frensis Stonor Saunders „Hladni rat u kulturi – CIA u svetu umetnosti i književnosti“ detaljno i dokumentovano opisan kao hladnoratovski paravan CIA, za NED je dokumentovano da je nastavio javno da sprovodi sve one programe koji su CIA zabranjeni početkom 1980-ih, Fondacija za otvoreno društvo, kao što je poznato, pripada Džordžu Sorošu, ali najvažniji je ovde zapravo OCCRP.
Zato što na sajtu Bele kuće čitamo da je sasvim nedavno, 3. juna, održana telekonferencija dvoje „visokih zvaničnika“ američkog Nacionalnog saveta za bezbednost (NSC) s grupom novinara o novom memorandumu NSC-a o borbi protiv korupcije širom sveta.
Već smo na stranicama „Pečata“ skrenuli pažnju na transkript ovog razgovora, ali u novim okolnostima potrebno je to učiniti ponovo. Zato što ovi visoki zvaničnici otkrivaju da „rad na tom frontu… uključuje i direktora Nacionalne obaveštajne službe i Centralnu obaveštajnu agenciju“, te da, i evo tog dokaza o vezi jednih s drugima, „postoje i linije pomoći kojima su pokrenute organizacije istraživačkog novinarstva. Ono što mi u ovom trenutku pada na pamet jeste OCCRP, kao i pomoć koja ide nevladinim organizacijama koje se bave istraživačkim radom.“
Dakle: CIA i OCCRP angažovani su na istom zadatku, a OCCRP je osnivač i finansijer KRIK-a. I čija je, onda, ovo operacija? Pri čemu, razume se, ne optužujemo sve zaposlene u KRIK-u da su saradnici CIA; oni koji ne znaju za koga zapravo rade spadaju u kategoriju korisnih idiota, dok za one druge, koji su svesni da s tajnom službom strane zemlje rade u korist interesa te strane zemlje, postoji mnogo primerenija kvalifikacija.
I još jedna nužna napomena. Ma koliko se ovde koristile reči kao što su borba protiv korupcije i kriminala, ne radi se o nastojanju SAD da države širom sveta oslobode od korupcije i kriminala njihovih korumpiranih lidera. O tome svedoči i slučaj Mila Đukanovića, i ono što je nekadašnji ambasador Vilijam Montgomeri nedavno rekao: „Kada se Đukanović okrenuo i odmakao od Miloševića, kada je bilo teško obezbediti finansiranje za njegovu vladu, počeli smo dopuštati masovnim krijumčarima duvana da operišu iz Crne Gore. Mi kao Zapad okrenuli smo glavu i odlučili da ne vidimo to krijumčarenje…. Svi su znali šta se događa, ali su to dopuštali jer je to donosilo novac koji je Đukanoviću bio potreban protiv Miloševića.“ Uostalom, nije li, kao najbolji opis američke spoljne politike i njenih prioriteta, ostala ona primedba F. D. Ruzvelta o nikaragvanskom diktatoru Somozi: „Možda je on kučkin sin, ali je naš kučkin sin.“ Što znači da se pod borbom protiv korupcije i kriminala zapravo podrazumeva (zlo)upotreba ovih pojmova zarad ostvarenja američkih spoljnopolitičkih ciljeva. A šta je u svemu onome što se pod tim zgodnim sloganom prospe u javnost istina, a šta ne, najmanje je bitno; jer nije ni bitna istina već efekat koji će u javnosti napraviti iznošenje onoga što je, autoritetom samoproglašenih boraca protiv korupcije i kriminala, proglašeno za istinu.
I to nas vraća na iskaz Veljka Belivuka i taj rečiti detalj da je on objavljen na KRIK-u. Kao pokušaj kriminalizacije Vučića u režiji američke CIA, ne bi li se uzdrmala njegova vlast? Otkriće iz onog transkripta sa sajta Bele kuće teško da je moguće protumačiti na drugačiji način.
Tom pokušaju uverljivost su značajno umanjile fotografije zverstava pripadnika ove grupe, zbilja, prevelika je ostrašćenost potrebna da bi se onakvim ljudima išta poverovalo.
Ali to samo znači da treba da se pripremimo za nastavak ovog prljavog rata. I da budemo svesni ko ga zapravo vodi, i zarad čijih interesa…

[/restrict]