КО ЈЕ УПАО У АМЕРИЧКО ДВОРИШТЕ?

УБИСТВО ПРЕДСЕДНИКА ХАИТИЈА

Хаити многе асоцира на системско сиромаштво, епидемије у остатку света већ заборављених болести, или вуду магије. Ових дана пак Хаити је у жижи интересовања светске јавности због, чак и за ту земљу, несвакидашњег убиства председника Жованела Моиза. Ко је то учинио и зашто, вероватно никада неће бити решено на институционалној равни, међутим, много значајније питање јесте – ко се усудио и зашто да упадне у америчко двориште и умеша прсте у креирање судбине једне земље надомак Ујка Сема

Убијени председник Хаитија Жованел Моиз типични је фото-робот вође просечне, некадашње колоније европских сила (у овом случају Француске) која након освајања или добијања независности, готово по историјском правилу, тоне у стање неинституционализоване заједнице у којој и даље незванично владају снажна обичајна и некодификована правила, док се званично земља и њено становништво исцрпљује у симулацији демократије и представама које режирају њихови дојучерашњи колонијални управитељи и њихови савезници. Тако је и Жованел Моиз на власт дошао као новокомпоновани бизнисмен и богаташ, наводно се обогативши на извозу банана, а који је као и његови претходници био суочен с добро познатим оптужбама за корупцију, економску кризу, непотизам, насиље и слично.
Била је ово четврта година његовог председничког мандата, од уставом прописаних пет, с тим да чак и да је имао жељу да се поново кандидује за место председника, то не би могао да учини, јер устав Хаитија прописује да исто лице не може бити бирано за председника два пута заредом. У његовом политичком деловању проблематично је било питање до када се Моизеов мандат рачуна. Наиме, распон његовог мандата био је споран, с обзиром на то да је Моиз сматрао да његова владавина престаје у фебруару 2022, односно пет година од датума преузимања дужности, док су, с друге стране, Моизеови политички противници тврдили да мандат досадашњег председника Хаитија истиче 2021, тј. пет година након одржавања избора 2016.

[restrict]

Избори 2016. одржани су као поновљени избори, јер су они из 2015. остали без званичног победника. Те 2015. године је, према подацима које је објавило Привремено изборно веће Хаитија, Моиз освојио 32,81% гласова, док је његов главни ривал Жид Селестин освојио 25,27%. Ове резултате Селестин и још петоро председничких кандидата је оспорило – излазећи са заједничком изјавом у којој су навели да су резултати „антидемократски“, позвали су да се „поштује народна воља“. То је проузроковало немире на улицама Хаитија, пре свега на улицама престонице Порт о Пренса, што је довело до формирања верификационе комисије 2016. године, са задатком да се испита целокупан изборни процес и оконча политичка криза.
Комисија је изјавила да су уочене бројне преваре и кршења изборног процеса и препоручила је поновни излазак на биралишта. Међународни посматрачи пак нису чекали став верификационе комисије, већ су самоиницијативно признали резултате спорних избора, проглашавајући Жованела Моиза за међународно признатог председника.
Како је тада појаснио заменик портпарола Стејт департмента Марк Тонер, „Сједињене Државе жале због одлуке Привременог изборног већа да поново спроведе председничке изборе из првог круга. То ће повећати време и ресурсе потребне за довршетак изборног процеса 2015. и даље одлагање именовања уставно изабраног председника“. Поред тога истакао је и да „Сједињене Државе жале што се изборни процес још једном продужио, јер изабрани председник вероватно неће бити постављен пре 7. фебруара 2017“. Овакав став америчке администрације последица је улагања 33 милиона долара у изборни процес и неприхватања да резултате таквог изборног процеса доведе у питање једна хаићанска верификациона комисија.
Да Жованел Моиз има подршку Америке свима је постало јасно када је специјални координатор за питања Хаитија Кенет Мертен, у априлу 2016. године, изјавио како се „нада да ће поступак верификације бити врло, врло брз и да то неће променити изборне резултате“, док је истовремено тадашњи државни секретар Џон Кери нагласио „потребу да се прихвати изабрана влада“, наводећи недостатак стрпљења међународне заједнице о питању даљег одлагања. Напослетку, нови избори одржани су 2016. године у новембру, на којима је Жованел Моиз освојио 55,6% у првом кругу и тако постао нови председник Хаитија, али морао је да сачека до 7. фебруара 2017. како би ступио на дужност. Овакав развој догађаја и временско неслагање између датума одржавања избора и датума ступања на дужност 2021. године створили су уставну кризу и омогућили Моизу да влада путем декрета. Све до 7. јула ове године.

КОЛУМБИЈЦИ И АМЕРИКАНЦИ У ноћи између уторка и среде, група од 28 људи организовала је упад у његову приватну резиденцију у луксузном делу хаићанске престонице Порт о Пренс, задавши му смртоносне ране и тешко ранивши његову супругу Мартину Моиз. Аматерски видео-снимци, направљени у току акције, приказали су наоружане нападаче обучене у црно како долазе у белим теренцима, док се у позадини чује да један од нападача преко мегафона упозорава да се ради о операцији коју спроводи ДЕА, америчка федерална агенција задужена за борбу против шверца наркотика. Хаићански амбасадор у САД изјавио је да, иако су се нападачи маскирали у америчке агенте, „нема шансе да су то заиста били Американци“. Како је локална полиција касније навела, у нападу су учествовала лица претежно колумбијске националности и то бивши припадници колумбијских оружаних снага, али и два лица с америчким држављанством.
Убрзо након акције већина њих је задржана и како је истрага већ утврдила, двојица ухапшених су истакли да су ангажовани као преводиоци, те да нису знали да постоји план за убиство председника, већ да је њихова улога требало да буде само преводилачка приликом операције хапшења. Наводно, они су посао пронашли преко интернета, но подозрење изазива чињеница да, како локални медији преносе, не говоре креолски нити француски, службене језике Хаитија.
Поред тога, хаићански званичници су објавили да је један осумњичени рекао да је група била на Хаитију три месеца; међутим, истраживање локалног листа упућује да су неки од њих на Хаити стигли тек 6. јуна, прелазећи копнену границу са суседном Доминиканском Републиком. С друге стране, амерички и канадски медији извештавају да је један од двојице ухапшених држављана Америке, са Флориде и да је био бивши телохранитељ у канадској амбасади на Хаитију.
Сумњу да иза целе операције можда заиста стоје структуре које функционишу под диригентском палицом Вашингтона још више подгрева сазнање да су колумбијски атентатори ангажовани преко компаније „Си-Ти-Ју секјурити“, са седиштем у Мајамију, а чији је власник Венецуеланац Антонио Емануел Интријаго Валера, иначе блиско повезан са самопроглашеним „председником“ Венецуеле Хуаном Гваидом. Си-Ти-Ју се формално води као Федерална јединица за борбу против тероризма и регистрована је на Флориди 2019. године. Званични представник компаније Интријаго по писању „Мајами Хералда“ има везе с америчким агенцијама или чак директно ради за њих. Како даље пише овај лист из Мајамија, истражујући профил личности Интријага, његово присуство на друштвеним мрежама углавном није имало неку политичку конотацију, осим појединих објава против венецуеланске владе и оних у знак подршке Хуану Гваиду.
А ни Гваидо није остао нем. У изјави након операције рекао је: „Одбацујемо атентат на председника Хаитија Жованела Моиза. Солидарни смо с народом Хаитија и стојимо с њима у овом тешком тренутку“, те да „не заборављамо подршку Хаитија нашем демократском циљу“.

МОТИВИ Актуелни вршилац дужности премијера Клод Жозеф изјавио је да се председник Моиз успротивио „неким олигарсима у земљи, те да верује да такве ствари нису без последица“, без улажења у даље детаље. И ту се може крити потенцијални мотив за овакав развој догађаја. Нема сумње да је Моиз, који је био извозник банана пре него што се кандидовао за функцију, стекао много непријатеља док је био председник. Његови критичари оптужили су га за проневеру и употребу банди за застрашивање његових противника. У 2018. дошло је до великих протеста, када је покушао да подигне цене горива, а почетком ове године, у спору око дужине његовог мандата и уставној кризи која је уследила, многе утицајне личности захтевале су од Моиза да одступи с места председника.
Чињеница да је владао путем декрета у протеклих годину и по дана након што земља није одржала парламентарне изборе како је планирано у октобру 2019. године, поново је покренула питање његовог деспотизма и аутократије. Његов план за одржавање уставног референдума додатно је разбеснео оне који су га оптужили да жели да повећа моћ извршне власти. Када је у фебруару ове године рекао да се на њега спремао атентат и да је покушај да га убију и свргну његову владу онемогућен, многи су ову изјаву одбацили као димну завесу у циљу скретања пажње с растућег незадовољства на Хаитију.
На крају крајева, упркос политичкој нестабилности која карактерише Хаити, вредно је истаћи да је последњи пут атентат на председника Хаитија извршен 1915. године, што убиство Моиза сврстава у вододелницу савремене историје Хаитија. Посебно је значајно то да се убиство председника Хаитија десило у америчком дворишту, ексклузивној зони америчких интереса још од времена Џејмса Монроа и усвајања тзв. Монроове доктрине, угаоног камена америчке спољне политике на простору Централне и Јужне Америке. Проглашавајући да Стари и Нови свет имају различите системе и да морају остати одвојене сфере утицаја, Монро је изнео четири основна става: (1) Сједињене Државе се неће мешати у унутрашње ствари или ратове између европских сила; (2) Сједињене Државе неће се мешати у послове постојећих колонија западној хемисфери; (3) западна хемисфера затворена је за будућу колонизацију; и у овом контексту најзначајније (4) сваки покушај европске силе да угњетава или контролише било коју нацију на западној хемисфери сматраће се непријатељским актом против Сједињених Држава.
Очигледно је да се убиство Моиза не уклапа у црно-беле поделе, с обзиром на то да трагови које су иза себе оставили атентатори воде ка структурама које су Жованела подржавале, те да отварају питања да ли је атентат спроведен са знањем или без знања великог карипског газде.
Ако је убиство Жованела Моиза још једна операција са циљем наметања политичког дискурса, спроведена под туторством оних који су сличне операције изводили у Никарагви, Перуу, Чилеу… онда је она спроведена врло неспретно и симптоматично аматерски. Толико аматерски да се иза хоризонта сумње намеће питање да ли је можда ипак посреди операција „лажне заставе“, организована од оних који су оваквим чином желели да доведу у питање амерички ауторитет на карипском простору.
Стога, уколико је неко, без знања и прећутног пристанка из „комшилука“, у дело спровео овакво убиство председника државе, онда то може представљати још један од симптома опадања моћи и „пренапрегнутости империје“. У мозаику геополитичке слагалице два међусобно неповезана догађаја, попут паничног повлачења трупа из Авганистана и убиство Жованела Моиза, између себе могу имати заједнички узрок – „гуске“ су заспале и ако се убрзо не пробуде, „Рим“ ће пасти.

[/restrict]