КИЈЕВ, ИЛИ ЖИВОТ У ПАРАЛЕЛНОЈ СТВАРНОСТИ

Кијевска марионетска врхушка није схватила главно: да могуће – у случају Украјине и њених западних господара – није ни у блиској прошлости (јер да јесте – не би она без опаљеног метка изгубила Крим, а њени вашингтонски покровитељи глатко стратешки изгубили од Руса у Сирији), а ни у садашњости (јер ни Доналд Трамп ни Џо Бајден нису успели да раздвоје Москву од Пекинга ни Москву и Берлин до гашења „Северног тока 2“)

Служба државне безбедности Украјине, којом стратешки управља невидљива дуга рука Вашингтона, упутила је позив Сергеју Шојгуу да дође у Мариупољ, где ће му бити уручено писмено да је осумњичен за „формирање незаконитих војних формација“ (армија Доњецке и Луганске Републике). У позиву је, једнако лаке руке, назначено да ће против руског министра одбране у Мариупољу бити започета „законом предвиђена правна процедура“.
На ово је одмах реаговао светски познати функционер руског парламента и спољнополитички експерт Алексеј Пушков: „У Кијеву живе у својој виртуелној стварности. У свом измишљеном свету они постављају неке људе да руководе Кримом, исељавају с полуострва 500 хиљада Руса, подижу украјинску заставу над Севастопољем, проглашавају Ајвазовског ’украјинским сликаром’, позивају Сергеја Шојгуа у тужилаштво (…) Ти људи као да не схватају фарсичну, чак комичну природу својих поступака.“

КАДА СЕ ШОЈГУ ОДАЗОВЕ, ОНДА… Фарсичност украјинског позива Шојгуу још боље је осветлио московски политиколог Јевгениј Сатановски: „Шојгу је изузетно мобилан човек. Може се одлучити и да дође у Мариупољ. У пратњи неколико дивизија.“ Шојгу, наравно, неће отићи у Мариупољ. Ни сам, ни с „неколико дивизија“. Путинова Русија тако не вуче своје потезе.
Знају то и они у Кијеву који су му упутили позив, али – пошто иза леђа имају Американце и НАТО – функционишу као да им је све могуће. Као да је управљање могућим у њиховим рукама. Зато све до данас траже од Немачке да одустане од гасовода „Северни ток 2“. У супротном: да Запад или присили Русију да се обавеже да ће свој гас за ЕУ бар још 10-15 година транспортовати преко територије Украјине или да јој Брисел у целом том периоду плаћа одштету „у висини изгубљеног прихода“.
Кијевска марионетска врхушка није схватила главно: да могуће – у случају Украјине и њених западних господара – није ни у блиској прошлости (јер да јесте – не би она без опаљеног метка изгубила Крим, а њени вашингтонски покровитељи глатко стратешки изгубили од Руса у Сирији), а ни у садашњости (јер ни Доналд Трамп ни Џо Бајден нису успели да раздвоје Москву од Пекинга ни Москву и Берлин до гашења „Северног тока 2“).
Русији није потребно враћање Украјине у своју орбиту силом, самим тим – ни њено војно бацање на колена. Зато за њу ни прва карика суштински могућег није ни у троуглу Кијев–Шојгу–Мариупољ.
Суштински могуће негде је у блиској будућности, у којој Шојгуу и за истински велике ствари вероватно неће бити потребне ни дивизије ни армије (маршал Жуков је 1945. уз четири тенковске започео Берлинску операцију). Заправо: у настајању је.
Колико год то не било по вољи Вашингтона и Брисела и колико год плашило њихове вазале-послушнике у Кијеву, глина је у рукама Владимира Путина.

ИСТОРИЈСКИ МАНИФЕСТ РУСИЈЕ Руски лидер је неколико дана пре позива Шојгуу објавио ауторски текст заваравајуће мирног наслова „О историјском јединству Руса и Украјинаца“. Јер то није само његов државнички манифест већ и – историјски манифест Русије. Тај манифест је по значају упоредив с Путиновим чувеним наступом на Минхенској безбедносној конференцији у фебруару 2007. године. У чланку је координате будућег могућег поставио овако:
1. Недавно сам рекао да су Руси и Украјинци један народ, једна целина. Сада додајем да је појава „зида“ између Русије и Украјине последњих година заједничка велика несрећа и трагедија. Руси, Украјинци и Белоруси наследници су Древне Русије, која је била највећа држава у Европи;
2. У Украјини се одвија присилна промена националног идентитета. Руси се присиљавају не само да се одрекну својих корена већ и да поверују да је Русија њихов непријатељ. Од Украјине се прави анти-Русија, нарочито од државног преврата у Кијеву 2014. године. Упркос свему, Русија ипак никада није била и никада неће бити анти-Украјина;
3. Тренутни курс званичног Кијева срачунат на насилну асимилацију и формирање етнички чисте украјинске државе, агресивно расположене према Русији, упоредив је по последицама за нас с употребом оружја за масовно уништавање;
4. Бољшевици су се према руском народу односили као према неисцрпном материјалу за друштвене експерименте. Сањали су о светској револуцији, која би, по њиховом мишљењу, потпуно укинула националне државе. Стога су границе произвољно кројили и давали издашне територијалне „поклоне“ на штету Русије. Модерна украјинска држава потпуно је творевина совјетске ере, а настала је углавном науштрб историјске Русије која је у суштини опљачкана;
5. Донбас Кијеву једноставно није потребан. Резултати и Минска 1 и Минска 2, који дају стварну шансу за мирно успостављање територијалног интегритета Украјине директним преговарањем са Доњецком и Луганском Републиком, а уз посредовање Русије, Немачке и Француске, у сукобу је с логиком постојања Украјине као антируског пројекта. Тај пројекат може да се одржи само сталном „производњом“ унутрашњих и спољних непријатеља. И под протекторатом, под контролом западних сила;
6. Русија никада неће дозволити да се њене историјске територије и нама блиски људи који тамо живе користе против ње. Онима који би да учине такав покушај желим да кажем да ће на тај начин уништити своју земљу;
7. Да је Украјина просто друга држава једног народа, не би било нерешивих проблема. Па, разишли смо се, али живимо као браћа и комшије, можемо се и посвађати, али ћемо се на крају ипак помирити, а затим поново ујединити. Али разлог постојања данашње Украјине је сасвим другачији: од ње намерно праве анти-Русију. Корак по корак, Украјину су увлачили у опасну геополитичку игру, чији је циљ био да буде претворена у баријеру између Европе и Русије, у одскочну даску против Русије. За њих је дошло време да с концепта „Украјина није Русија“ пређу на анти-Русију. То никада нећемо прихватити;
8. У пројекту анти-Русија нема места сувереној Украјини, а ни политичким силама које су за њену реалну независност. „Праве патриоте“ сада су у Украјини само они који мрзе Русију;
9. Даље „градња“ Украјине анти-Русије довешће до њеног краха. Русија то неће ћутећи посматрати.

МОСКВА ЈЕ ПОВРАТИЛА ИСТОРИЈСКУ МОЋ Американци, Немци, Пољаци и остали – Канађани и Литванци посебно – неће одустати од Украјине анти-Русије јер би то за њих било равно одустајању од амбиције да Русију разбију изнутра и поделе је на више држава и државица (ако би покушали споља, ризиковали би сопствено постојање јер Путин притиском на дугме може уништити и Америку и ЕУ).
О разбијању и трајном слабљењу Русије – не само у својој „Великој шаховској табли“ – сањао је Збигњев Бжежински. Отворено је писао: Русија без Украјине никада више неће бити империја.
Само, Москва је повратила историјску моћ не бивајући империја на начин ни Руске империје ни Совјетског Савеза. Односи Русије и Белорусије су модел братских међудржавних односа унутар руског света који Путин нуди Кијеву.
Зато је Украјинцима – који имају уши да чују, а таквих су, како је нагласио, милиони и милиони – отворено поручио: вазални статус пред Америком оних који вас сада воде лишава суверености и саму Украјину која може бити истински суверена и просперитетна једино у савезу с Русијом.
Бжежински је добро знао: слабост и потчињеност Русије један је од основних предуслова даљег одржавања англосаксонске империје. У међувремену је свима у Вашингтону, који су с исте стране, постало јасно да ће од Pax Americana – кад прође до краја кроз геостратешку машину за млевење меса даљег јачања и зближавања Русије и Кине – мало шта остати.
И да тај процес можда неће чак битно успорити ни проглашавање политичког НАТО-а у виду Лиге демократија…
Путин све то зна бар једнако добро. Зато је сада и објавио: Украјина је наша „историјска територија“. Нећемо мирно посматрати како од ње правите анти-Русију. Нећемо бити пасивни када дође време пропасти ваше антируске Украјине.
Ово је и порука Вашингтону, Лондону и некима у ЕУ: прерано сте прогласили „крај историје“. Постаје могуће штошта што вам се неће свидети.
Овога су свесни и многи у Украјини, а то јавно говоре – охрабрени Путиновим манифестом – и они који се никад нису либили, а и неки од којих се не би очекивало толико храбрости.
Првима припада Олег Царјов, бивши украјински посланик, који је поводом Путиновог чланка рекао: „Украјински националисти заправо нису националисти – они су добровољни сарадници оних који том земљом управљају извана. Њима не треба суверенитет, они не воле ни своју земљу ни свој језик. Сада сматрају да су новац, снага и моћ на Западу, па се боре за Запад. Украјински национализам је прича о томе коме се исплативије продати. Ако се неким хиром историје центар моћи пресели у Русију, тада ће украјински националисти ломити ноге тежећи Русији. Русија ће повратити Украјину и друге републике бившег Совјетског Савеза, али претходно треба да превазиђе своје унутрашње проблеме.“

ПРЕД РАСПАДОМ? Други експосланик Јевгениј Мураев сада јавно говори да је Украјина пред распадом: „Већ на јесен се можемо суочити с масовним уличним протестима. А тада ће сви наши суседи уложити новац да ’пројекат Украјина’ дође до свог краја. Распад Украјине, који може бити сличан распаду Југославије, биће по вољи свим нашим суседима.“
Међу онима којима однос снага у Украјини сугерише да буду „нижи од траве и тиши од воде“ је и ТВ водитељка Снежана Јегорова. А она је ипак изговорила: „Украјина је донедавно била колонија, а сада је концентрациони логор. Ако власт не промени курс – земља ће бити уништена.“
Америка се против своје воље враћа кући. Лига демократија биће на том путу последња или претпоследња станица.
Ништа у Украјини, а ни из Вашингтона и Брисела, не може у Украјини поништити реалност коју имају у виду Царјов, Мураев и Јегорова. А то Шојугуа и Путина унапред ослобађа обавезе да померају дивизије…


2 коментара

  1. Александар Микић

    Све честитке г. Билбији на изванредно јасном и убедљивом тексту. Дубоко верујем да ће се многи, а посебно др Александар Раковић, сложити да би све тачке ауторског текста г. Путина могле да се примене на српске прилике, уз пар измена: Русија > Србија и Украјина > Црна Гора.

    3
    1
  2. Tоплица

    Америчко-Енглеска тактика подразумева корумпирање најужег слоја важних људи у једној средини и прљавим мерама рушење свега што смета реализацији циљева. Све уз безочну заглушујућу пропаганду од које нико не може ни да постави питање – о каквој демократији се ту галами.
    Русија и Кина теже да народи добровољно одлучују свуда осим сопственог окружења где би то могло да угрози те две велике цивилизације.
    У Руском случају забрињава тежња народа да сваких 60 до 100 година реформишу пут развоја, јер тада се јављају слабости које угрожавају темеље државе. Чак је Октобарска револуција прошла и добро, као и време под балваном Горбачовим и пјандуром Јељцином, уз огромне губитке нажалост. Украина је јарки пример. Предата је у руке Галицким језуитима а тиме директно Америци, без покушаја супротстављања. Чак су они који су појединачно нешто шапнули против оног замаха, били смјати рукама Москве ! Зар је неки принцип био сметња ономад да се народу са високог места каже шта је посреди ?
    Украинци, под Мазепом (у време Петра !) направили су Русији велику гадост у важном моменту, но срећом и Руским јунаштвом, све се добро взаршило. Њихова спремност да се курвају са геополитичким положајем унутар славенског света није само морално одвратна него толико опасна да се њихови редови у згодан час морају просто прочистити. Нема ту много гадости али пасивност већине је опасна.

    4
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.