Jezik

Preliminarni rezultati prijemnog ispita pokazuju da će ove godine srpski jezik i književnost, na tri smera, studirati i đaci koji su u školi dobijali jedva trojke. Uslov za upis, usled manjka kandidata, imaju i oni koji na jednom od dva testa nisu osvojili ni jedan jedini bod…“
Navedeno objašnjenje jedan je od zaključaka koji slede iz podatka objavljenog u štampi protekle nedelje („Večernje novosti“): „Samo 149 zainteresovanih maturanata za upis na katedre srpskog jezika i književnosti na tri domaća fakulteta; U Beogradu se na tri odseka – za Srpsku književnost i jezik, Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom i Srpski jezik i književnost – prijavio ukupno 101 kandidat. U Nišu se prijavilo tek 29, iako primaju 50, a u Novom Sadu jedva 17, mada je odobreno 58 mesta.“
Ovim rezultatima društvo se suočilo s činjenicom da je najnovija „osveta loših đaka“ u prilici da od identitetski važnih studija jezika i nacionalne književnosti stvori visokoškolsku oazu prosečnosti i stecište mladog sveta osrednje ambicije i skromnih želja za uspehom. Od šture informacije o promenama vezanim za percepciju nekad prestižnih – „među lepim devojkama i talentovanim momcima“ popularnih studija, ne vode međutim „tri putića“ ka uobičajenom razglabanju o malim platama profesora i uopšte teškim prilikama u prosveti (premda i to nije zanemarivo). Situacija je sumornija, a njeno razjašnjenje nas pre usmerava na magistralni put poražavajućih saznanja o stanju društvene svesti i percepcije vrednosti ne samo u mladoj generaciji ravnodušnoj prema izučavanju maternjeg jezika i nacionalne književnosti.
Profesori s beogradskog i drugih jezičkih fakulteta u državi ovim povodom, prigodno, pomenuše „nemogućnost zapošljavanja“, „inferioran društveni položaj nacionalnih disciplina u vreme nadmoćnog razvoja IT sektora i digitalne humanistike“, kao i činjenicu da Srbija „ne poštuje evropske standarde, pa je broj časova našeg jezika i književnosti u školama manji nego npr. u Rusiji ili Nemačkoj: kod njih između sedam i 10 nedeljno, a kod nas ne prelazi pet“. Svi su pak složni u oceni da je za dramatičnu situaciju presudno neshvatanje značaja maternjeg jezika kao neposredne osnove nacionalnog identiteta.
Ko je odgovoran – struka i nauka, ili politika i institucije države?
Svojevrsnom ironijom sudbine, u danu kada su objavljeni podaci o niskom vrednovanju studija jezika i književnosti, u Tršiću, na Drugoj interkatedarskoj srbističkoj konferenciji, usvojen je važan dokument – Deklaracija o kanonu srpske književnosti (objavljujemo je u ovom broju). Razjašnjenja pomenutih kontroverzi daju upravo tvorci ove deklaracije – delegati srbističkih katedri sa svih filoloških, filozofskih, učiteljskih i pedagoških fakulteta u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, uključujući i predstavnike Instituta za srpski jezik SANU, Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja u Beogradu i Odbora za standardizaciju srpskoga jezika SANU.
Pominjući uzdržano i pomirljivo skandaloznu i nedopustivu činjenicu da su prošlogodišnje (Prva konferencija srbista u Tršiću) dve deklaracije – o neophodnosti povećanja broja časova i uvođenja srpskog jezika na sve fakultete – „dobrim delom prećutane od naših prosvetnih vlasti“, nacionalna univerzitetska elita sada apeluju i obraća se savesti moćnih „ćutologa“ iz redova srpskih vlasti: „Od ugrađivanja temeljnih načela deklaracija u srpski naučni i obrazovni sistem umnogome zavisi ne samo sudbina našeg jezika, književnosti i kulture nego, nije preterano i patetično reći, i našeg opstanka.“
Svoju ogorčenost povodom propusta ovdašnje zakonodavne i izvršne društvene moći, ministara, sekretara, i svih drugih zvaničnih stratega nacionalne, dakle i jezičke politike, profesori sa srbističkih katedri uvek izražavaju učtivo i trpeljivo.
Među osnovnim ciljevima Deklaracije o kanonu srpske književnosti srbisti sada navode i ovo: „Sistematičan, organizovan i dugotrajan institucionalan rad (od osnovne škole do SANU) na oblikovanju književnog i kulturnog pamćenja kako bi definisanje kanona i sve njegove kasnije promene poticali iz rasprava koje su pre svega stručne; Povećana briga o srpskom jeziku i srpskoj književnosti kroz povećanje broja časova i nadpredmetni status Srpskog jezika i književnosti; Istrajan i promišljen rad na nastavnim planovima i programima u osnovnoj i srednjoj školi…“
Može li se kao zlobno i neumesno oceniti pitanje: zbog čega se čekalo s ovakvom strategijom i da li su – kada je reč o profilu generacije sadašnjih maturanata i brucoša – Deklaracija, te probuđenost s(a)vesti koje su je iznedrili došli malo kasno? Čija neodgovornost, nesposobnost, taština i nesnalaženje mogu biti označeni kao uzrok ovom, možda istorijski važnom, kašnjenju? Proaktivni tvorci tri važne deklaracije o jeziku i književnosti iskupljuju se pred javnošću: „Sistematski rad svih srbista na očuvanju celine i vrednosti srpske književnosti izuzetno je važan u vremenu kada su srpska kultura i obrazovanje ugroženi iz više pravaca, i spolja i iznutra ‒ od svođenja srpske književnosti na srbijansku do nasilja političke i rodne korektnosti nad književnim delima, čime im se oduzima ne samo umetnička lepota nego i moć da se suoče sa zlom u svetu i da ga prevladaju.“
Pomenuto pitanje „političke i rodne korektnosti“ nedavno je javnosti pružilo jasan uvid u lekciju „Šta sve možeš kada si vlast“! Reč je o nametnutom Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, koji je srpska vlada, pod snažnim uplivom dve ministarke, usvojila u aprilu, a Skupština izglasala u maju. Zakonom se, rečeno je, „stvaraju uslovi za sprovođenje politike jednakih mogućnosti za žene i muškarce“. Usledilo je oštro protivljenje jezičke struke, jer Zakon „direktno zalazi u problematiku srpskoga standardnog jezika, a propisuje, čak pod pretnjom kazni, i upotrebu rodno senzitivnog jezika“. Ispred Odbora za standardizaciju srpskog jezika (naučnostručno telo koje su obrazovale sve institucije sa celokupnog srpskog jezičkog prostora), prof. dr Sreto Tanasić je između ostalog kazao: „Odredbe Zakona o rodnoj ravnopravnosti u suprotnosti su sa celom istorijom norme srpskoga književnog jezika (…) nedopustivo da se u ime politike ili ideologije sa nivoa države propagira bilo kakav jezički inženjering, a kamoli da se putem zakona nameće javnim i državnim organizacijama rečnik rodno diferenciranog jezika, u kome se nudi mnoštvo reči nesaglasnih strukturi srpskoga jezika, reči koje ne bogate nego urušavaju njegovu strukturu.“
Kao posebno uznemirujući deo ovog saopštenja nauke i struke izdvaja se otkriće da su: „Članovi Odbora za standardizaciju srpskog jezika učestvovali u izradi Dopuna i izmena Zakona o jeziku i pismima, koji Vlada nije prihvatila.“ To, kažu, „upućuje na nedvosmislen zaključak: Zakon o zaštiti srpskog jezika i ćirilice nije poželjan, ali je poželjan Zakon protiv srpskog jezika imenovan kao Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Usvajanjem Zakona o rodnoj ravnopravnosti šalje se jasna poruka da Vlada misli da srpski jezik ne treba štititi, nego ga treba urušavati ’dekretima’ države u kojoj je on osnova nacionalnog identiteta.“
Iz ovog odbora čiji je stručni i naučni autoritet neupitan, izričito se tvrdi – navedeni zakon je bez sumnje napravljen pod uticajem Brisela.
Naslućuje li se objašnjenja i za druge ovde pomenute nejasnoće?