Иван В. Лалић – Песник који је ујединио тумаче и читаоце

О две годишњице Ивана В. Лалића

Недавно се навршило деведесет година од рођења, а крајем овог месеца биће двадесет пет година од смрти Ивана В. Лалића (8. јун 1931 – 27. јул 1996). Лалићева поезија је непрестано, у истој мери за време његовог живота колико и после изненадног, и могуће раније наслућеног, песниковог одласка, добијала нова тумачења и нове читаоце, тако да у овом случају и није реч само о датумској заокружености коју треба обележити него о њеном живом и незаобилазном присуству у српској књижевности.
Лалић је прихваћен као песник већ од првих збирки Бивши дечак (1955) и Ветровито пролеће (1956). Од појаве књиге Време, ватре, вртови (1961), у којој је свео рачуне с првом фазом свога певања, почиње његова тиха слава. Са сваком новом збирком – што није чест случај у нас – Лалић је песнички растао и заузимао све значајније место у савременој српској поезији. Битне тачке на томе путу јесу Изабране и нове песме (1969 – с новом збирком О делима љубави или Византија), Сметње на везама (1975) и Страсна мера (1984). У завештајним збиркама Писмо (1992) и Четири канона (1996) Лалић је досегао сопствене песничке врхове и испунио своју службу поезији и певању.

Сложен и модеран песнички говор

За његову поезију битан је и тренутак у којем се појавио. Лалић је ушао у српску књижевност средином педесетих година када су многи књижевно-идеолошки сукоби већ били на измаку. Због тога није ни морао, а није ни желео да учествује у, за то време, карактеристичним споровима између тзв. традиционалиста и модерниста (та битка је, већ добрим делом, била добијена), него се одмах, избегавајући једнострана опредељења, усредсредио на најбитнија питања поезије, на бирање сопствених претходника и лирски дијалог са традицијом и културом. Снажно ослоњен на искуства модерне европске поезије, он је све време своје певање везивао за језик и наслеђе свога народа. Песник у чијем су делу пропевали сви слојеви наше културе, али и изузетан познавалац светске поезије и културе (један је од наших најбољих преводилаца немачких, француских, енглеских и америчких песника), Лалић је био предодређен да буде песничка жижа у којој се укршта национално и европско наслеђе. Сматрајући подражавање европске поезије духом провинцијализма, он ће у једном разговору рећи: „Ко не повуче поуке из Лазе Костића или Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа и Хелдерлина.“ А могао је то да каже јер је у истој мери познавао и Хелдерлина (кога је изврсно превео) и Војислава Илића (о којем је написао један од најбољих есеја у нас), а подстицаји оба песника снажно су уграђени у његове стихове.
У своме певању Лалић је изградио изузетно осетљиве песничке механизме и сложену организацију својих песама, са специфичном песничком сликом, да би описао сложени и нијансирани доживљај света. Отуда код Лалића модеран и прецизан песнички говор, да би се у песничку слику ухватила једва приметна а суштинска дешавања у људском бићу и око њега, на самој граници између видљивог и невидљивог, постојања и непостојања („Видљиво, то је сигурност / […] / али / Невидљиво – оно нам стално измиче, / А шапуће нам своју присутност и упорно приморава / Да делујемо, да га преводимо у слике“, „Елегија или Дунав код Доњег Милановца“). Захваљујући управо овом поетичком својству, широк тематско-мотивски распон Лалићевог певања краси нерасплетива унутарња јединственост: певања о предвајању лета, пролазности, о трајном и трошном, смрти, културном памћењу, ужасу и радости, дати су кроз песникове сложене временско-просторне, синестезијске, готово опипљиве и истовремено високо симболизоване слике, кроз које се прелама емоционална, чулна и интелектуална ситуација онога који пева. Зато се ова поезија прима и као изузетно модерна и са великим читалачким узбуђењем.

Писмо. Четири канона

Још док је по часописима објављивао појединачне песме, слутило се о каквој је књизи реч, а када се појавила, одмах је названа антологијском збирком. И заиста, српска поезија је, одједном и на једном месту, добила тридесетак врхунских песама: од „Десет сонета нерођеној кћери“ до „Римске елегије“, од „Младе жене са виолом“ до „Меланхолије“, од „Записано над једним стихом“ до „Strambottа“, од „Писма“ до „Никада самљи“, од „Октаве о лету“ до „Слова о слову“, од „Плаве гробнице“ до „Шапата Јована Дамаскина“. Једноставно, као избор антологијских песама може се преписати читав садржај.
Ове године навршава се и две и по деценије од објављивања Четири канона, композиционо и смисаоно веома сложене књиге. У њој се песник снажно ослонио на најпознатији средњовековни жанр и његов молитвени бруј, испевавши једну од најлепших похвала Богородици на српском језику. Али Четири канона су најпре књига модерне поезије, почев од лексике, смењивања дискурзивних исказа и песничких слика до текстовних преплета и поетичких токова. У прожимању песничког и светог, свето је отварало дубоке просторе натчулног и оностраног, али није доводило у питање природу песничког текста и егзистенцијални грч онога који пева.
Две завештајне Лалићеве збирке су најпотпунија објава његових поетичких начела и на најлепши начин затварају српски песнички XX век.

Лични улог

Лични улог који у песми не сме да буде више од наговештаја, а без права да се поништи, такође је један од заштитних знакова Лалићеве поезије. Песнику је била страна идеја о имперсоналном/безличном субјекту: „Инсистирам, у свакој прилици, на тврђењу да је поезија комуникација – а како да комуницирате са тзв. безличним субјектом? Код песника таквог усмерења имперсоналност је, ако су заиста талентовани, само маска. Бели завој испод којег, ако је песник аутентичан, осећате рану.“ Односно, он никада није правио вештачки јаз између песничког субјекта и аутора и није се устручавао да пева оно искуство које би било њихов заједнички пресек. Ево неколико примера, који могу бити од користи за потпуније разумевање појединих песама. Чести дечји летњи боравци због болести на Дивчибарама призвани су у песми „Ветар“. Други светски рат проводи у Београду, у Кумановској 13. За време ускршњих „савезничких“ бомбардовања гину му четири друга из околних зграда и тај догађај је основа песме „Зарђала игла“. Разговори с рано преминулом мајком Љубицом (ћерком композитора Исидора Бајића, од које је песник наследио апсолутни слух, од изузетног значаја за његово певање), дати су у песмама „Requiem за мајку“ и „Помен за мајку“. Све његове љубавне песме, да се наведу само „Места које волимо“, „Љубав“, „Римски квартет“, „Римска елегија“ и „Strambotti“, посвећене су супрузи Бранки Лалић (Кашнар). У песми „Amor fati“ виде се оне две липе које је песник лично посадио у дворишту иза свога стана (у Интернационалних бригада 39). Трагичну смрт старијег сина Влајка чувају песме „Пиета“, „Море“ и поједини стихови Четири канона („сем тога / Он удешава намере: не можеш буву да здробиш / / Ноктом о нокат палца, ако ти писано није. / Он је тај који удене буру у ноћ, здроби брод, / У црно обоји вуну некој мајци на преслици“, I/3). Не треба посебно наглашавати да је размак између почетног подстицаја и завршеног облика песме мера величине једног песника.

ПОЕЗИЈА ТРАЈЕ ЈЕР ЗНАЧИ

Често се мисли, не без разлога, да је прва деценија по смрти једног ствараоца најнемилосрднија провера његовог дела, када оно остане само са собом и са читаоцима. Ако је тако – а у овом случају реч је не о једној него о две и по деценије – Лалићева поезија не само да је прошла ову проверу него је њен значај још и увећан. Кренимо редом. Убрзо после песникове смрти изашла су његова Дела у четири књиге (која су укључила целокупну поезију, песме из заоставштине, избор есеја и критика о поезији, детаљну биографију и библиографију), више избора из поезије, издања школске лектире, књига у канонској едицији Десет векова српске књижевности, књига изабраних песама и есеја Иван В. Лалић. У књизи Поглед преко океана дата је његова преписка с Чарлсом Симићем. Такође је објављено упоредно издање Лалићевих песама на српском и енглеском језику Walking Towards the Sea / Кораци према мору, у преводу Френсиса Р. Џонса, а захваљујући истом преводиоцу идуће године ће у Енглеској бити објављена целокупна Лалићева поезија. И у складу са духом времена, његове песме су изузетно праћене на више интернет адреса.
У истом периоду настала су три зборника посвећена његовом делу, чији су издавачи наше угледне културне и научне институције, а аутори радова најзначајнији проучаваоци српске поезије. Објављено је више монографских студија, одбрањене су магистарске и докторске дисертације, а њима треба додати читав низ изузетних појединачних радова у часописима и научним зборницима. О Лалићевој поезији писали су критичари свих генерација и различитих усмерења, почев од Никше Стипчевића, Предрага Палавестре, Светлане Велмар Јанковић, Борислава Радовића, Љубомира Симовића, Новице Петковића, Јелене Новаковић, преко Радивоја Микића, Драгана Стојановића, Леона Којена, Милосава Тешића, Јована Делића, Тихомира Брајовића, Александра Јеркова, Светлане Шеатовић, Соње Веселиновић, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Драгана Хамовића, Александра Милановића, Слађане Јаћимовић, Сање Париповић, до најмлађих Марка Радуловића, Бојана Чолака, Дуње Ранчић, Марка Аврамовића, Владимира Вукомановића Растегорца и Виолете Митровић.

Лалић и Византија

Сусрет Ивана В. Лалића и Византије био је готово нужан. Он се десио у његовим првим књигама Бивши дечак и Ветровито пролеће и трајао је до последњих, Писмо и Четири канона. Испевао је десет песама с називом „Византија“ (и обележио их бројевима од I до X) и још десетак које припадају истом тематском кругу. У певању о Византији преламају се све битне теме његовог песништва, почев од односа према наслеђу до питања о могућности и смислу певања. Још више, Лалићев однос према Византији није само однос према поезији – него, уједно, и однос према сопственом бићу и најдубљим захтевима који се себи и у себи постављају.
Данас се лакше уочава да се Византија временом мењала у Лалићевој поезији. Најпре, то је била историјска Византија и њена култура, тачније, у његовим песмама одвијао се дијалог две Византије, једне историјске, прошле и завршене, с доста реминисценција на политичка и културна збивања, и друге, митске, коју – како је песник рекао – све време носимо у себи и која ће временом постојати све неодређенија, све више ће се претапати у унутрашњи простор песничког субјекта. Постајаће симбол његове упитаности о трајањима и прекидима, могућностима разумевања појединаца у различитим временима, потраге за идентитетом. Песме „Византија VII“ и „Византија VIII или Хиландар“ најбоље сведоче о томе. Трагајући за духовним континуитетом, Иван В. Лалић је испевао неколико антологијских песама које припадају условно названој Српској Византији, песмама које су својеврсно трагање за нашим почецима. Византијско наслеђе, његово обнављање у српској култури и однос песничког субјекта према његовом утицају у нашем времену основна су тема ових песама, почев од „Рашке“ и „Смедерева“ до „Acqua Alte“ и „Концерта византијске музике“.
У завршној фази, у песми „Шапат Јована Дамаскина“ и збирци Четири канона, како се повећавао песников лични улог, певање о Византији постајало је истоветно певању о Богу, болном наслућивању дубље Творчеве промисли и страшној чежњи за Смислом и Спасењем. Заједно с њему духовно блиским Џоном Мајендорфом (чије је Византијско богословље волео и ишчитавао), и Лалић је могао да каже, и рекао је, да непрестана привлачност византијске уметности и необичност да је источно хришћанство преживело најдраматичније друштвене промене представљају очигледни знак да је Византија заиста открила нешто фундаментално истинито о човековој природи и њеном односу према Богу.
До те основне истине дошао је и Иван В. Лалић у своме певању о Византији. Његово стваралачко искуство је очигледан знак како поезија може бити изузетно модерна, битно национална и дубоко религиозна.

Лалић и Андрић

Рођен у Београду, Лалић се као дечак с родитељима, због мајчине болести, преселио у Загреб, у којем је провео петнаест година, завршио гимназију, Правни факултет и објавио прве песничке књиге. Године 1961. вратио се у Београд и постао секретар Савеза књижевника Југославије. Званично га је позвао Александар Вучо, али је највероватније до тога дошло на иницијативу Иве Андрића. Осим чињенице да је реч о веома добром младом песнику који изванредно говори више страних језика, не може се заобићи ни Андрићево познанство, па и пријатељство, са Ивановим оцем Влајком, којег је познавао још из младости и којег је често посећивао у његовом стану у Београду. Наиме, Влајко је, као један из групе мостарских ђака гимназијалаца и младобосанаца, више пута био хапшен и осуђен је у Сарајеву 1915. на годину дана затвора због „великосрпске пропаганде“. (Није случајно Иван аутор и две песме о Гаврилу Принципу, „Гаврило Принцип“ и „Принцип на бојишту“, од којих је другу посветио оцу, а однос према оцу и очев дух присутан је и у многим другим песмама, нпр. у „1804“.) У децембру исте године Лалић, као секретар Савеза, путује с Андрићем у Стокхолм на доделу Нобелове награде. О томе је наредне године објавио драгоцени запис „Андрић у децембарском Штокхолму“, у којем је, дискретно и с поштовањем, покушао да наслути понешто од онога што је наш нобеловац скривао испод протоколарног понашања.

Песничка осећајност

Лалићева поезија јесте, уз све друго, и неговање наше читалачке и личне осећајности. Са сваком његовом збирком – с Писмом, чини се, нарочито – расла је и постајала све зрелија осећајност његових читалаца (истовремено, и тумача), које можда без ових стихова и не би били свесни. Његове сложене и изузетно прецизне слике размичу наш доживљај света, отварају и шире нашу емоцију, чине да осећамо и видимо оне суптилне душевне преливе и нијансе за које бисмо без ње били затворени. „Или сам можда / Све то измислио? Не верујем, постоје / Докази: ожиљци неке упорне наде / Што још заболе на додир твога гласа / Отисци твојих прстију на глеђи / Врча из којег још ветри вино / Недопијено у коноби, онога лета / Када си била преображена у благослов, / У своје обично чудо. / / Живимо време уситњених чуда / И заборавне мудрости. Памтиш ли то лето?“ – пева Лалић у песми „Пет писама“ (Страсна мера). Реч је о снажном љубавном доживљају ишчезлом у времену и свеприсутној љубавној емоцији која плави песничког субјекта: већ нема вина а мирис његов још плави ваздух и боли. И питање оној која му је, у том тренутку, била милост и благослов (оксиморонско „обично чудо“ именује распон између спољашњег и унутарњег погледа): да ли памти то лето, ту пуноћу емоције. Као да би се тим истовременим (не, нужно, више и заједничким) памћењем сачувало понешто од сржи најпролазнијег од свих осећања, од заборавне мудрости. Као готово свака Лалићева слика, и ова је просторно-временски вишеслојна: минула пуноћа тренутка, меланхолија и наслућена сенка смрти укрштене су са упорном и рањивом надом, подупрте сећањем („Памтиш ли то лето“) у напору да се, бар на тренутак, заустави време на делу, да се судбини каже: Да, упркос извесности крајњег исхода.
Иван В. Лалић је стваралац који је високо уздигао поетичку и културну самосвест српске књижевности, створио целовито и аутентично песничко дело и, што је можда најважније, ујединио је тумаче и читаоце своје поезије. Он је, уз Васка Попу, најзначајнији српски песник друге половине XX века и један од највећих српских песника уопште.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *