Дански нихилизам и британско лицемерје

О филмовима „Дивља земља“ и „Дени Бој“

Два филма, иста слика духа нашег времена. Слика која не би требало да се допадне баш никоме. Породично насиље, породични криминал, ратни злочинци-хероји део су те слике коју својим тешким причама допуњавају ови филмови. Слике, нажалост, која је још богатија злом нашег доба од оног које представљају дански филм „Дивља земља“ и британски „Дени Бој“

Филмови, па и уметност уопште, кажу, представљају између осталог, а можда и искључиво, огледало стварности. Нажалост, понекад је и обрнуто. Они су моћно пропагандно средство за уметање нових вредности, мишљења и назора и самим тим постају огледало у коме се огледа оно што други наређују да људи морају да виде. Обе те стварности, парадоксално, и у филмовима и у нашем свету данас постоје у истом моменту. Као да живимо две стварности о једном трошку. Потпуно опречне. Ипак, зна се која је она права. Или би још увек већина људи требало да буде свесна да социјални реализам бројних филмова који су им доступни у свим могућим издањима и форматима представља онај и даље прави и једини могући одраз у огледалу живота који су принуђени да живе. Приметан је нагли пораст управо таквих филмова у најновијим понудама свих кинематографија. И док код нас социјални реализам постоји практично од када се овде снимају филмови и приметан је мање или више доминантно у свим жанровима, онај западни социјални реализам, посебно ако још битно нарушава идиличну слику живљења у његовим савршеним социјалним оквирима, постаје (поново, после око пола века паузе) значајно присутан последњих година и највише претходне, пандемијске. Тачно, чувени Кен Лоуч такве филмове снима деценијама, али бројно друштво с којим се оформљује тренд придружује му се тек последњих година.
Два су насумично одабрана нова примера у том смислу прилично добра илустрација ове појаве. Један је филм представник агилне и упорно квалитетне данске понуде, а други је британски и то, невероватно, из најновије Би-Би-Сијеве продукције, коме овакви филмови одавно нису у агенди пошто су у међувремену постали перјаница наметања гореспомињане врсте филмова који подмећу политички коректну стварност, а не описују је каква јесте. Е, па, десио им се ексцес с драмом „Дени Бој“, која тренутно заокупља пажњу публике и уопште тамошње јавности. Али да почнемо ипак од Данаца. И док се прошле године, а што се наставило и у овој, широм светских фестивала, па и приликом одабира лауреата најпрестижнијих филмских награда, победнички истицао „дански филм деценије“ „Још једна тура“ (такође туробна реалистична социјална слика западног света, дански огранак), у његовој огромној сенци нашло се мноштво филмова којима су аутори пожелели да дају свој допринос у слично истинитом одразу у огледалима стварности њихових прича. Један од њих је „Дивља земља“ (оригинални наслов би се могао превести као „Родбина“).

Посебна врста породичног мрака

Дугометражни играни првенац дугогодишње помоћнице режије и ауторке пре овога само два кратка филма, Данкиње Жанет Нордал, првенац који је, узгред, успео да се домогне тек једва осредњих оцена критике и публике, истиче се испред осталих сличних наслова нордијских кинематографија јер описује тај тамо за многе најсређенији део западног света, далеко мрачније него што би у искривљеним огледалима стварности многи били спремни да га виде таквог. И реалистичније. Већ нихилистички (који се понавља на самом крају филма, заправо га одјављује) уводни наратив главне јунакиње, тинејџерке која остаје без мајке, о томе да је многима тешка судбина и њој последична несрећна животна путања „додељена“ рођењем, обећава посебну врсту мрака у коме заиста многи данас судбински безнадно бауљају без обзира у како се наизглед савршеној земљи родили. Јунакиња ове приче је после смрти мајке у аутомобилској несрећи доспела у криминалну породицу њене тетке која је матријарх зеленашке крими-фамилије и главнокомандујући у прљавим пословима њена три сина. Разуме се да неминовним доживљавањем трагичне судбине ова породица доводи у питање и сам опстанак девојчице, чија се несрећа заиста састоји једино у томе што ни у једном моменту у свом животу није имала никакав избор. Након распада такође озбиљно оштећене породице у којој се родила (мајка алкохоличарка) доспела је у још гору лажно породичну ситуацију, где је присуствовала криминалним активностима свих њених чланова и последично њима тешкој трагедији опет свих. И као што се тај несрећни узрочно-последични низ њене приче може пренети сасвим широко на добар део социјале данског савременог друштва, он представља типичну причу и у целом наизглед развијеном свету, тако да ехо ове приче одзвања са свих страна. Готово исту причу су годинама развлачили и амерички аутори у бројним филмовима, али и у две изузетно гледане ТВ серије, „Синови анархије“ и „Животињско царство“. Организовано породично бављење криминалом, не оно сицилијанско, мафијашко већ такозваних просечних, обичних западних породица постало је омиљена тема сада већ и мноштва филмско-телевизијских прича. Порука је више него јасна: криминал је једини излаз за породични опстанак и макар материјални бољитак ионако новим вредностима разорених фамилија. Нема бољег примера од приче једне од најбољих серија икада снимљених, „Чиста хемија“, а чији оригинални наслов „Брејкинг бед“ (постати зао) најбоље илуструје „нове вредности“ овог света у коме је материјални просперитет једини циљ, а до кога се сасвим оправдано долази на све начине, често и криминалне. Па и у породичном саставу.

Одбрана „херојских“ ратних злочина

Други филм, поменути Би-Би-Сијев испад према социјалном реализму њиховог духа времена садашњег, драма „Дени Бој“ (војно-жаргонски назив за војно упориште у Ираку), искусног и награђиваног британског аутора Сема Милера, описује, како на почетку рекоше, истиниту животну судбину британског ратника с ирачког „ратног театра“, који је после иницијалних хвалоспева по повратку из поносног боја за капитализам и демократију и после медаља за херојство и осталих јавних хваљења којима је помпезно обасут, доведен чак и пред суд, осумњичен да је током тих својих херојских ратних похода починио ратни злочин. Невероватно у овој причи, највише због тога ко је одлучио да је преточи у филм, јесте то да су британског хероја за ратни злочин оптужили адвокати моћне тамошње организације која се бави заштитом људских права. Иако је увек политички коректно и исплативо да се стане на страну било којих оптужби оних који се организовано боре за људска права, Би-Би-Си се овде одлучио за причу која је, благо речено, довела у питање претерану ревност и задртост активиста који би по сваки цену да заштите жртве увођења демократије у коју се и сами куну. Хипокризија запада и те њихове наводне демократије која се никако и ни од кога никада не сме укаљати, па ни од ратних хероја у сопственим редовима, остаје без бедних политичких маски када је суочена са сопственим двоструким стандардима у практичној примени не само на домаћем терену већ и широм света. Ратни злочини који се овде наводно осуђују одавно су и свуда присутна пракса у ратовању Запада широм света, а што смо и ми добро искусили током деведесетих и посебно за време бомбардовања. Исти такви ратници-хероји чији је један представник у овој причи успешно одбрањен од неправедних оптужби, само током бомбардовања наше земље начинили су на стотине ратних злочина. Да и не помињемо друга потоња ратишта. Али прича о ратнику из „Дени Боја“ је морала да буде испричана јер је сасвим у духу нашег времена иако, наравно, није зато испричана. Оба ова филма извучена, како рекосмо, сасвим насумично из обиља сличних, део су одраза огледала духа времена нашег. Одраза који не би требало да се допадне баш никоме.