Danski nihilizam i britansko licemerje

O filmovima „Divlja zemlja“ i „Deni Boj“

Dva filma, ista slika duha našeg vremena. Slika koja ne bi trebalo da se dopadne baš nikome. Porodično nasilje, porodični kriminal, ratni zločinci-heroji deo su te slike koju svojim teškim pričama dopunjavaju ovi filmovi. Slike, nažalost, koja je još bogatija zlom našeg doba od onog koje predstavljaju danski film „Divlja zemlja“ i britanski „Deni Boj“

Filmovi, pa i umetnost uopšte, kažu, predstavljaju između ostalog, a možda i isključivo, ogledalo stvarnosti. Nažalost, ponekad je i obrnuto. Oni su moćno propagandno sredstvo za umetanje novih vrednosti, mišljenja i nazora i samim tim postaju ogledalo u kome se ogleda ono što drugi naređuju da ljudi moraju da vide. Obe te stvarnosti, paradoksalno, i u filmovima i u našem svetu danas postoje u istom momentu. Kao da živimo dve stvarnosti o jednom trošku. Potpuno oprečne. Ipak, zna se koja je ona prava. Ili bi još uvek većina ljudi trebalo da bude svesna da socijalni realizam brojnih filmova koji su im dostupni u svim mogućim izdanjima i formatima predstavlja onaj i dalje pravi i jedini mogući odraz u ogledalu života koji su prinuđeni da žive. Primetan je nagli porast upravo takvih filmova u najnovijim ponudama svih kinematografija. I dok kod nas socijalni realizam postoji praktično od kada se ovde snimaju filmovi i primetan je manje ili više dominantno u svim žanrovima, onaj zapadni socijalni realizam, posebno ako još bitno narušava idiličnu sliku življenja u njegovim savršenim socijalnim okvirima, postaje (ponovo, posle oko pola veka pauze) značajno prisutan poslednjih godina i najviše prethodne, pandemijske. Tačno, čuveni Ken Louč takve filmove snima decenijama, ali brojno društvo s kojim se oformljuje trend pridružuje mu se tek poslednjih godina.
Dva su nasumično odabrana nova primera u tom smislu prilično dobra ilustracija ove pojave. Jedan je film predstavnik agilne i uporno kvalitetne danske ponude, a drugi je britanski i to, neverovatno, iz najnovije Bi-Bi-Sijeve produkcije, kome ovakvi filmovi odavno nisu u agendi pošto su u međuvremenu postali perjanica nametanja gorespominjane vrste filmova koji podmeću politički korektnu stvarnost, a ne opisuju je kakva jeste. E, pa, desio im se eksces s dramom „Deni Boj“, koja trenutno zaokuplja pažnju publike i uopšte tamošnje javnosti. Ali da počnemo ipak od Danaca. I dok se prošle godine, a što se nastavilo i u ovoj, širom svetskih festivala, pa i prilikom odabira laureata najprestižnijih filmskih nagrada, pobednički isticao „danski film decenije“ „Još jedna tura“ (takođe turobna realistična socijalna slika zapadnog sveta, danski ogranak), u njegovoj ogromnoj senci našlo se mnoštvo filmova kojima su autori poželeli da daju svoj doprinos u slično istinitom odrazu u ogledalima stvarnosti njihovih priča. Jedan od njih je „Divlja zemlja“ (originalni naslov bi se mogao prevesti kao „Rodbina“).

Posebna vrsta porodičnog mraka

Dugometražni igrani prvenac dugogodišnje pomoćnice režije i autorke pre ovoga samo dva kratka filma, Dankinje Žanet Nordal, prvenac koji je, uzgred, uspeo da se domogne tek jedva osrednjih ocena kritike i publike, ističe se ispred ostalih sličnih naslova nordijskih kinematografija jer opisuje taj tamo za mnoge najsređeniji deo zapadnog sveta, daleko mračnije nego što bi u iskrivljenim ogledalima stvarnosti mnogi bili spremni da ga vide takvog. I realističnije. Već nihilistički (koji se ponavlja na samom kraju filma, zapravo ga odjavljuje) uvodni narativ glavne junakinje, tinejdžerke koja ostaje bez majke, o tome da je mnogima teška sudbina i njoj posledična nesrećna životna putanja „dodeljena“ rođenjem, obećava posebnu vrstu mraka u kome zaista mnogi danas sudbinski beznadno bauljaju bez obzira u kako se naizgled savršenoj zemlji rodili. Junakinja ove priče je posle smrti majke u automobilskoj nesreći dospela u kriminalnu porodicu njene tetke koja je matrijarh zelenaške krimi-familije i glavnokomandujući u prljavim poslovima njena tri sina. Razume se da neminovnim doživljavanjem tragične sudbine ova porodica dovodi u pitanje i sam opstanak devojčice, čija se nesreća zaista sastoji jedino u tome što ni u jednom momentu u svom životu nije imala nikakav izbor. Nakon raspada takođe ozbiljno oštećene porodice u kojoj se rodila (majka alkoholičarka) dospela je u još goru lažno porodičnu situaciju, gde je prisustvovala kriminalnim aktivnostima svih njenih članova i posledično njima teškoj tragediji opet svih. I kao što se taj nesrećni uzročno-posledični niz njene priče može preneti sasvim široko na dobar deo socijale danskog savremenog društva, on predstavlja tipičnu priču i u celom naizgled razvijenom svetu, tako da eho ove priče odzvanja sa svih strana. Gotovo istu priču su godinama razvlačili i američki autori u brojnim filmovima, ali i u dve izuzetno gledane TV serije, „Sinovi anarhije“ i „Životinjsko carstvo“. Organizovano porodično bavljenje kriminalom, ne ono sicilijansko, mafijaško već takozvanih prosečnih, običnih zapadnih porodica postalo je omiljena tema sada već i mnoštva filmsko-televizijskih priča. Poruka je više nego jasna: kriminal je jedini izlaz za porodični opstanak i makar materijalni boljitak ionako novim vrednostima razorenih familija. Nema boljeg primera od priče jedne od najboljih serija ikada snimljenih, „Čista hemija“, a čiji originalni naslov „Brejking bed“ (postati zao) najbolje ilustruje „nove vrednosti“ ovog sveta u kome je materijalni prosperitet jedini cilj, a do koga se sasvim opravdano dolazi na sve načine, često i kriminalne. Pa i u porodičnom sastavu.

Odbrana „herojskih“ ratnih zločina

Drugi film, pomenuti Bi-Bi-Sijev ispad prema socijalnom realizmu njihovog duha vremena sadašnjeg, drama „Deni Boj“ (vojno-žargonski naziv za vojno uporište u Iraku), iskusnog i nagrađivanog britanskog autora Sema Milera, opisuje, kako na početku rekoše, istinitu životnu sudbinu britanskog ratnika s iračkog „ratnog teatra“, koji je posle inicijalnih hvalospeva po povratku iz ponosnog boja za kapitalizam i demokratiju i posle medalja za herojstvo i ostalih javnih hvaljenja kojima je pompezno obasut, doveden čak i pred sud, osumnjičen da je tokom tih svojih herojskih ratnih pohoda počinio ratni zločin. Neverovatno u ovoj priči, najviše zbog toga ko je odlučio da je pretoči u film, jeste to da su britanskog heroja za ratni zločin optužili advokati moćne tamošnje organizacije koja se bavi zaštitom ljudskih prava. Iako je uvek politički korektno i isplativo da se stane na stranu bilo kojih optužbi onih koji se organizovano bore za ljudska prava, Bi-Bi-Si se ovde odlučio za priču koja je, blago rečeno, dovela u pitanje preteranu revnost i zadrtost aktivista koji bi po svaki cenu da zaštite žrtve uvođenja demokratije u koju se i sami kunu. Hipokrizija zapada i te njihove navodne demokratije koja se nikako i ni od koga nikada ne sme ukaljati, pa ni od ratnih heroja u sopstvenim redovima, ostaje bez bednih političkih maski kada je suočena sa sopstvenim dvostrukim standardima u praktičnoj primeni ne samo na domaćem terenu već i širom sveta. Ratni zločini koji se ovde navodno osuđuju odavno su i svuda prisutna praksa u ratovanju Zapada širom sveta, a što smo i mi dobro iskusili tokom devedesetih i posebno za vreme bombardovanja. Isti takvi ratnici-heroji čiji je jedan predstavnik u ovoj priči uspešno odbranjen od nepravednih optužbi, samo tokom bombardovanja naše zemlje načinili su na stotine ratnih zločina. Da i ne pominjemo druga potonja ratišta. Ali priča o ratniku iz „Deni Boja“ je morala da bude ispričana jer je sasvim u duhu našeg vremena iako, naravno, nije zato ispričana. Oba ova filma izvučena, kako rekosmo, sasvim nasumično iz obilja sličnih, deo su odraza ogledala duha vremena našeg. Odraza koji ne bi trebalo da se dopadne baš nikome.