Bal vampira u Kornvolu

NOVE STRATEGIJE ZAPADA

Samit G7 u Kornvolu – samit „najbogatijih zemalja sveta“ – odvijao se u znaku slogana „Amerika se vratila“. Amerika se zaista vratila, ali onakva kakva je danas, sa svim svojim nedoumicama, strahovima i dilemama, pomalo konfuzna i starački nesigurna. Možda će prava slika „imperije koja posrće“ ostati slika Bajdena koji se spotiče prilikom ulaska u avion

U spoljnoj politici Sjedinjenih Država slogan „US is back“ znači da se vraćaju licemerje i dvostruki standardi – ocenio je politički analitičar Malik Ajib Sambal. Zapravo, kako konstatuje ovaj novinar, samit G7 pokazao je da „Sjedinjene Države nemaju mnogo toga da ponude onim zemljama koje su već pogođene američkim dvostrukim standardima i politikom izdaje“.
SAD imaju malo toga da ponude i Evropskoj uniji, za koju suprotstavljanje Kini nikada nije bila opcija: „To je čisto unipolarna agenda Sjedinjenih Država, koja možda više nije prihvatljiva za današnji multipolarni svet.“ Amerika želi da pokrene svoje „saveznike“ na suprotstavljanje Kini, „ali promenljivi scenario nagoveštava da Evropa više neće slepo slediti planove SAD, koje imaju za cilj da evropskim ramenom otvore vrata epohe hladnog rata protiv Kine.“ [restrict]

Bajden nije uspeo

U komentaru Kineske globalne televizijske mreže (CGTN) zaključak je izričit: Bajden nije uspeo u svojim namerama, niti je, posledično, u tome uspeo samit G7. Osim toga, „veći deo zajedničke izjave G7, umesto da predlaže konkretne akcije, nudi samo planove za pravljenje planova“. Da li to dovodi u pitanje Bajdenovu samouverenu tvrdnju da jedino „etablirane demokratije“ mogu da odgovore na današnje urgentne izazove s kojima se suočava čovečanstvo?
Jedan primer je dovoljan: „Užasan neuspeh zapadnih zemalja da zaštite svoje građane od kovida 19.“ U početku pandemije SAD su kritikovale napore Kine da spreči njeno izbijanje; to je za njih bilo „kršenje ljudskih prava“. Iste, zapadne zemlje ignorisale su i sva upozorenja o neposrednoj opasnosti koje su dobijale iz Kine i pasivno puštale da se virus proširi njihovom populacijom. Ali na kraju, „američka vlada pokazala se nesposobnom da naloži zdravstvene mere za koje su stručnjaci smatrali da su neophodne“. Rezultat toga je najveći broj žrtava od kovida u SAD u svetu (u odnosu na broj stanovnika). Zašto je do toga uopšte došlo? „Utvrđeno je da su troškovi koji bi se nametnuli u slučaju zaključavanja važniji od života ljudi.“ Potom su „zapadne demokratije“ pribegavale zaključavanju i represiji nad sopstvenim stanovništvom. Na to su bile primorane visokom stopom zaražavanja i mortalitetom. Ljudski život nije preterano važan u „prvoj demokratiji sveta“.
Konačno, umesto zaključka: milioni su morali da umru jedino zbog nezasite korporativne pohlepe. „Uprkos Bajdenovim iskrenim željama, demokratije nisu bile dovoljno jake da se bore protiv korporativnih interesa – čak ni da spasu milione života u istorijskoj globalnoj zdravstvenoj krizi.“

„Najbogatiji“ proizvode 30 odsto svetskog BDP-a

„Najbogatije zemlje“, one koje čine „najekskluzivniji klub demokratije“, na koncu su oko nečeg ipak uspele da se slože: kontroverzni dokument nosi naslov Agenda 2030. Na stranu činjenica da je i epitet „najbogatije“ upitan, pošto njihov BDP, uzet zajedno, danas čini jedva oko 30 odsto ukupnog svetskog proizvoda, „čak uzimajući u obzir ugrađenu strukturnu nejednakost trenutnog svetskog sistema“. Novi neprijatelj, pored jednog već „dokazanog“ (Rusije), jeste Kina. Ko, međutim, daje mandat G7 da odlučuje o „ostatku sveta“? Izgleda da je vreme SAD da nameću svoju hegemoniju svetu prošlo. Zapravo, danas je pre svega svetu u razvoju, koji se sada naziva i „Globalnim Jugom“, veoma teško poverovati u moć Ujaka Sema, tvrdi Sambal. Ovo je nezgodan trenutak i za same SAD, koje gube veru u svoju „demokratiju“, ali to je posebno teško njenim saveznicima: „Suprotstavljanje kineskoj inicijativi ’Pojas i put’, za koje se zalažu zemlje G7“, primećuje Sambal, „zapravo je priznanje uspeha i značaja BRI-ja od strane Sjedinjenih Država i njihovih saveznika.“
Kineski plan o obostranoj saradnji i zajedničkoj budućnosti čovečanstva, bez diskriminacije, zaključuje ovaj komentator, potresao je iz korena „imperijalnu strategiju Vašingtona“: „Kineska borba protiv siromaštva postala je uzor ostatku sveta i sve više zemalja usvaja ovaj model kako bi iskoristile presedane Kine u ublažavanju siromaštva.“ Kineski „Pojas i put“, sa svojom win-win strategijom, već je vidljivo promenio Globalni Jug; nema razloga da ne verujemo da će mu to u budućnosti još lakše polaziti za rukom. Zašto bi onda ove zemlje ulazile u „američku borbu protiv podsticaja koje nudi BRI“? Možda Amerika računa da će ih na to primoravati, kao i do sada, politikom stalnih vojnih intervencija i „smena režima“? Ruska vojna superiornost i kineska ekonomska efikasnost to čini malo i sve manje verovatnim.
Kineski model, uostalom, napreduje zahvaljujući marljivosti, borbi i strasti kineskog naroda – a ne kolonijalnoj eksploataciji, kojoj pribegava Zapad. Kina nije sila koja okupira ili eksploatiše. Nije to činila nikad kroz svoju dugu istoriju. Optužbe Zapada protiv Kine i „njenih dužničkih zamki“ ne izgledaju ubedljivo. Zašto Zapadu nedostaje barem moralne i etičke hrabrosti da to prizna bez predubeđenja, pita se Sambal. Odgovor je očigledan: SAD žele da po svaku cenu zadrže svoj privilegovani položaj i sopstvenu hegemoniju nad svetom, ili bar nad jednim njegovim delom: onim što se danas naziva Zapadom. Nerealno je, međutim, očekivanje da će mu ta „prava“ priznati Kina ili Rusija. SAD ubrzano gube svoja uporišta u Evroaziji.

Okupljanje neuspeha

Jedan od bitnih Bajdenovih ciljeva bilo je stvaranje bloka „demokratskih zemalja“ koje bi se složno suprotstavile „štetnim aktivnostima Kine“. G7 je u završnom dokumentu pozvala na nastavak istrage o poreklu virusa korona (za Ameriku, podrazumeva se da on može doći iz laboratorija u Vuhanu, a ne, na primer, iz američke baze u Fort Detriku). Posle sastanka sa šefom SZO tokom ovog samita britanski premijer izjavio je da „ne izgleda da je ova bolest zoonotskog porekla došla iz laboratorije“. Da li je to još jedan znak da se američki i evropski interesi sve oštrije razilaze, uprkos proklamovanom jedinstvu Zapada? Zaista, kako se većinom prezadužene evropske ekonomije mogu suprotstaviti Kini koja doživljava nagli i za mnoge neočekivani uspon?
Bajden je, takođe, pokušao da prinudi zemlje G7 da osude „genocid nad Ujgurima u autonomnoj regiji Sinđijang“. „Ali na kraju, klub najbogatijih država mogao je samo da izrazi zabrinutost zbog ’svih oblika prisilnog rada u globalnim lancima snabdevanja’“ (CGTN). Ova vrlo neodređena zabrinutost ostala je zakopana u članu 19 zajedničke izjave i nije se pojavila u rezimeu zvaničnog dokumenta. Još jedan neuspeh, ili možda samo polovičan uspeh američke diplomatije? „Neće biti iznenađenje“, zaključuje se u kineskom komentaru, „ako kažemo da neki članovi G7 smatraju ’dokaze’ za američke tvrdnje o genocidu u Sinđijangu neutemeljenim baš kao i ostatak sveta.“
Konačno, ovaj samit trebalo je da demonstrira jedinstvo Zapada (protiv Kine, Rusije pa i pretežnog „ostatka sveta“). Umesto toga, pokazao je snažne pukotine suprotstavljenih zapadnih interesa. Bajden je pokušao da primora preostalih šest država da se obavežu na konkretne akcije. „Bajden je govorio o okupljanju svetskih demokratija. Ipak, čini se da je sve u čemu je na kraju uspeo bilo okupljanje njihovih neuspeha.“

Udica za Putina

Samit G7 bilo je predjelo, glavno jelo bilo je sastanak Putin–Bajden. Agenda 2030 pripremila je ovaj zaokret, prema diktatu iz Vašingtona: glavni neprijatelj više nije Rusija („zemlje NATO-a ne teže sučeljavanju s Rusijom i ona za njih ne predstavlja pretnju“), glavni neprijatelj je od sada Kina. Da li je među američkim političkim elitama, doduše s velikim zakašnjenjem, sazrelo Kisindžerovo upozorenje, prema kojem „nije pametno“ sukobljavati se s dve svetske sile u isto vreme? Bajden u osnovi nastavlja Trampovu politiku, kao što se ovaj ugledao na Obamu (strategija „azijsko-pacifičkog rebalansa“). Marija Zaharova, portparol ruskog Ministarstva inostranih poslova, dopustila je sebi ironičan komentar na društvenoj mreži Telegram: „Da li sam dobro razumela da nas NATO na ovaj način uverava da želi da budemo prijatelji? Logika je očigledna: ako traže da ih isključimo sa spiska neprijateljskih država, znači da žele da ih smatramo prijateljima. I to bez obzira na naše ’neodgovorno i opasno’ ponašanje?“
Međutim, „Moskva ostaje pretnja NATO-u, ali ne i glavna meta“, uočava hrvatski analitičar Nebojša Babić. Kako se podvlači u dokumentu Agenda 2030: „Iako Kina ne predstavlja neposrednu vojnu pretnju evroatlantskom području kao Rusija, ona širi svoj vojni domet u Atlantiku, na Mediteranu i Arktiku… Vojne veze s Rusijom su važne, jer ova zemlja razvija rakete i avione velikog dometa, nuklearne nosače aviona i podmornice… uz opsežne svemirske mogućnosti i veliki nuklearni arsenal. Ali Kina je sistemski protivnik, koji ima i ekonomsku i vojnu moć.“
Rusija, prema ovom dokumentu, prestaje da bude „dežurni krivac“ i ustupa to mesto Kini. Nije li ovaj zaokret ipak samo naivni pokušaj zabijanja klina u rusko-kineske odnose? Putin nije progutao udicu, a to niko ozbiljan nije ni očekivao. Strateško partnerstvo Rusije i Kine – kako se u ovom trenutku definišu rusko-kineski odnosi – nije plod momentalnih kalkulacija odnosa između tri velike svetske sile. Amerika više nema diplomatiju, uočava ruski vojni analitičar Andrej Martjanov. Ona ima samo prenosioce promenljivih direktiva koje neprekidno pristižu iz Vašingtona. To je navika stečena još iz doba pobede u Hladnom ratu, kada se obraćala „rupama iz Trećeg sveta“. Stvarna diplomatija je nešto drugo: suptilna veština koja podrazumeva dugoročno planiranje i ne podređuje se, bar ne u potpunosti, zahtevima dnevnopolitičkog trenutka.

Šta je predjelo, a šta glavno jelo?

Zašto niko priseban nije očekivao više od sastanka Putina s Bajdenom, a posebno ne neki „istorijski sporazum“? S ruskog stanovišta, kao pozitivan rezultat ovog samita dovoljan je i Bajdenov povratak sporazumima iz Minska, koji predviđaju federalizaciju Ukrajine (bez obzira na to što američka strana, očigledno, za sada nema nameru da tu obavezu i ispuni).
Zato što „glavno jelo“ uopšte nije samit Putin–Bajden već predstojeće putovanje Putina u Peking. Zapravo, „Putin–Bajden je predjelo, a Putin–Si je glavno jelo“, dodaje komentator Pepe Eskobar. Do ove posete moglo bi doći ili 1. jula, na stotu godišnjicu Komunističke partije Kine, ili 16. jula, na dvadesetu godišnjicu kinesko-ruskog sporazuma o prijateljstvu; oba ova datuma imaju ogromnu simboličnu važnost.
Za razliku od samita Putin–Bajden (koji je usledio kao „diplomatsko iznenađenje“ i na Bajdenov zahtev), ova poseta je deo sada već ustaljenih aktivnosti na trasiranju novog poretka u Evroaziji i svetu. Do samita Putin–Bajden došlo je „slučajno“; ovde su se, zapravo, srela dva paralelna sveta koji nastavljaju da koračaju svojim putem. Sastanak Putina i Sija deo je zajedničke agende dveju sila. Ne sumnjamo da tokom razgovora ove dvojice predsednika tema sastanka s Bajdenom neće spadati u prioritetne; možda će se naći na njegovoj margini.
Dok Amerika nastoji da sruši novi evroazijski i svetski poredak, koji se upravo stvara, Rusija i Kina imaju obavezu da ga grade. Od Amerike je ovaj poredak dvostruko zaštićen: s kineske strane garancijom „uzajamnog ekonomskog uništenja“ (Kina je i dalje u posedu najvećeg dela američkog duga), s Rusijom garancijom „uzajamnog fizičkog uništenja“ (zahvaljujući ruskoj premoći u domenu vojnih tehnologija). Sada sve u Evroaziji zavisi od predanosti i strpljenja pre svega ove dvojice aktera (Rusije i Kine). Toj inicijativi se svakog dana pridružuju nove i nove „treće zemlje“. I u svim tim jednačinama, Vašington se ne pojavljuje na drugi način osim kao „remetilački faktor“: kao onaj ko neprestano podmeće klipove pod točkove evroazijske saradnje i bezbednosti.

Čime će Bajden napuniti svoju pitu?

Vratimo se, na kraju, još jednom samitu G7. U završnom saopštenju ovaj „ekskluzivni klub demokratija“ obećao je da će pokrenuti globalnu infrastrukturnu inicijativu „Izgradimo bolje“ (Build Back Better). Reč je, očigledno, o nastojanju da se suprotstavi sada već dokazano uspešnoj kineskoj inicijativi „Pojas i put“. Uloge su u tome podeljene, po (neo)kolonijalnom modelu: japanski fokus je na Indo-Pacifiku, francusko-nemačko-italijanski na Africi, a SAD imaju u vidu pre svega Latinsku Ameriku. Nije li to stari koncept interesnih sfera – ovog puta, pod budnim okom „hegemona“? „Njihovi diferencirani ciljevi“, smatra komentator Me Suejing za Čajna dejli, „odražavaju njihov zajednički cilj da koriste ovu inicijativu kao geopolitičko sredstvo koje služi samo njihovim neposrednim interesima, a ne zajedničkom razvoju čovečanstva.“
Bajden je u sklopu ove inicijative obećao „velike infrastrukturne projekte“, teške na hiljade milijardi dolara, namenjene zemljama Globalnog Juga. „Procenjuje se da će sprovođenje inicijative podrazumevati godišnju investiciju između 1,5 biliona i 2,7 biliona dolara tokom decenija. Što postavlja pitanje: ko će to platiti.“ Inače, među zemljama G7, prema podacima koje je nedavno objavio MMF, dug Japana 2,5 puta premašuje ukupni BDP, dug SAD je 1,3 puta veći. Državni dugovi Kanade, Francuske i Britanije takođe premašuju njihov BDP.
„Iako neki misle da će privatne investicije biti glavni izvor sredstava za tu inicijativu, ostaje da se vidi kako će vlade uveriti privatne investitore u isplativost ovih projekata, koji na sredstva čekaju već decenijama“, tvrdi Čajna dejli. Zapravo, sama ideja nije nova; to je stara ideja, osvežena i reciklirana za potrebe ovog samita. Vašington je godinama unazad na sličan način pokušavao da podstakne privatne investicije za izgradnju i rekonstrukcije infrastrukture u SAD, a pokušavao je i da podstakne Japan i Australiju u sličnim inicijativama za Azijsko-pacifički region. Sve bez uspeha. Nijedan od njih nije dao konkretne rezultate. Možda Bajden poseduje neki čarobni štapić kojim će prinuditi velike privatne korporacije na investicije koje se isplaćuju decenijama? Ali na Zapadu „veliki kapital“ diktira pravila igre i samim vladama, a ne obrnuto. Osim toga, on igra na „kapitalne dobitke“, koji se isplaćuju odmah, a ne godinama ili, po svoj prilici, decenijama.
„Sačekajmo da vidimo čime će Bajden napuniti veliku pitu koju je obećao“, zaključuje se u komentaru Čajna dejlija. Šta će se desiti s obećanjem samita G7 – Build Back Better? Da će se na koncu pokazati da je i sam „Kornvol, u najboljem slučaju, bio veoma neprijatan spektakl – s grupom mediokriteta na čelu, grupom koja imitira vođu, pozirajući za fotografe pod maskama, uz pozdrave udarcima laktom, dok se na privatnoj zabavi veselo druže sa 95-godišnjom engleskom kraljicom, u apoteozi ’zajedničkih vrednosti’ i ’ljudskih prava’“ (P. Eskobar). Drugim rečima: da li se G7 najzad pretvorio u pravi „bal vampira“, koji više ne odgovara zahtevima vremena? Oni nastavljaju da plešu u kostimima iz nekog drugog, sada već davnog doba, po taktu nečujne muzike, ubeđeni, iz nekog razloga, da su i dalje neprikosnoveni „gospodari univerzuma“.

[/restrict]