Употреба геноцида

Зашто је Сребреница постала централна тема односа Црне Горе и Србије

Да није укинула најскаредније одредбе Закона о слободи вероисповести, а није смела ни да помисли да их не укине јер је само зато и изабрана величанственим народним литијама, досадашњи биланс актуелне власти Црне Горе био би вредан баш потпуног разочарања. Или пак нарочите радости, ако ћемо мерити сасвим супротним вредностима, тек, остаје чињеница да релативно нова владајућа гарнитура у Подгорици није потписала Темељни уговор са Српском православном црквом, али зато јесте донела Резолуцију о геноциду у Сребреници.
Што се доношења вредносног суда о овим поступцима тиче, уосталом, довољно је послушати патријарха српског Порфирија и митрополита црногорско-приморског Јоаникија. А поврх тога, тек да употпуни слику и одагна све евентуалне недоумице, забележен је и онај срдачни поздрав министарке спољних послова БиХ Бисере Турковић и потпредседника црногорске владе Дритана Абазовића на маргинама самита о Западном Балкану који је одржан у Бечу. Уз њену пропратну честитку, но доћи ће и то на ред током овог покушаја да схватимо зашто нам се догађа оно што нисмо веровали да ће се догодити након што је власт Мила Ђукановића напокон доживела пораз.

ДИРЕКТИВА ЗАПАДА Прошлог четвртка, 17. јуна, вољом већине у Скупштини Црне Горе која је формирана у ту сврху, уз бившу власт стали су делови садашње власти, нека им је и то на част, донета је та резолуција о наводном геноциду у Сребреници, и смењен је министар правде Владимир Лепосавић, грешан јер се усудио да доведе у питање једини сребренички наратив који је званично одобрен у оном покореном делу света што је под потпуном америчком доминацијом, наратив о српској кривици и геноцидним намерама спроведеним у дело.
„Тражимо јасноћу и надамо се да ће влада недвосмислено осудити масакр и назвати га онаквим какав је био – геноцид“, издала је директиву америчка амбасада у Подгорици почетком априла, саопштавајући како је „забринута због коментара“ – министра Лепосавића – „који бацају сумњу на то што се догодило у Сребреници 1995“. Забрањено је бацање сумње, уосталом, овај Запад је таман за толико другачији од оног Декартовог у коме се сумњало и мислило, а истоветан је став изразила и подгоричка амбасада Уједињеног Краљевства, која је дириговала: „Напријед можемо ићи само уз признавање и поштовање прошлости.“ Уз очекивану дозу покорности, и Европска унија тада је саопштила да „одбацује и осуђује свако порицање, релативизацију или погрешно тумачење геноцида у Сребреници“.
Па се зато нова већина у Скупштини Црне Горе, коју су направили председник републике Мило Ђукановић, Дритан Абазовић и председник Скупштине Алекса Бечић а премијер Здравко Кривокапић јој се није успротивио, потрудила да изврши директиву и да стане у исправан став баш онако како јој је и наређено. Тако да само остаје недоумица шта је жалосније, савез који су изборни победници сад склопили с губитником избора, а знамо зашто је те изборе он изгубио, или чињеница да је тај њихов савез склопљен на антисрпској основи коју им је задао њихов НАТО окупатор.

РЕЗОЛУЦИЈА И АМАНДМАНИ Без обзира на амандман којим је резолуцији додат њен 3. став – он „осуђује покушаје приписивања одговорности или кривице српском, бошњачком, хрватском или било којем другом народу за геноцид…“ – не треба трошити много речи да би се доказало да сребреничка резолуција црногорске скупштине јесте усмерена против српских интереса.
О томе, најзад, сасвим речито сведочи већ и податак да је одлуком оне већине одбачен амандман да Резолуција о геноциду у Сребреници буде претворена у Резолуцију о злочинима на простору Босне и Херцеговине и цијеле бивше Југославије. Штавише, није прошао чак ни предлог да то буде Резолуција о геноциду у Сребреници и другим злочинима на простору бивше Југославије. А то значи да није овде реч о принципијелној осуди свих злочина, што укључује и оно што се догодило у Сребреници, већ баш, и само, оног у Сребреници. За који је оптужена Војска Републике Српске. Тако да заиста нема места сумњи чијој је осуди ова резолуција намењена.

ПАТРИЈАРХ И МИТРОПОЛИТ Управо је на ову околност указао и патријарх српски Порфирије. Чиме нам је, како већ рекосмо, олакшао и разумевање овог случаја, тако да после тога само безнадежно кратковиди и/или подлачки злонамерни могу да тврде да је слика другачија од ове коју сви можемо да видимо.
Уосталом, патријарх: „Ових дана смо се суочили са таквим догађајем који хоће да људе поларизује… Ради се о ономе што се десило у Црној Гори. Они који су на крилима и кроз снагу митрополита Амфилохија дошли на места на којима треба да граде мостове, да отупе оштрице, да зближе људе независно од тога ко ком народу припада и на који начин се моли Богу, они су изневерили поверење добијено од митрополита. Изневерили су самим тим, усуђујем се да кажем, и благодат Божју и ставили су се у службу сила овога света које постоје искључиво и само на поларизацијама. Како неко може нама управљати? Тако што ће нас поларизовати, што ће нас поделити, па једне прогласити за беле а друге за црне, једне за добре, друге за зле. И онда, давно је латинска пословица рекла: завади па владај.“
Или речима митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је из Будве упозорио да ће „власт у Црној Гори, ако не буде одговорна, брзо поћи у заборав“: „Усвојили су резолуцију о Сребреници тако како су је усвојили. А гдје је Јасеновац? Гдје је Јадовно? Гдје је Велика?“
А додајмо, као што смо и најавили, да је и Бисера Турковић срдачно честитала Дритану Абазовићу „на усвајању Резолуције геноциду у Сребреници у Парламенту ЦГ. Такве одлуке су пут ка бољој регионалној сарадњи, стабилности и напретку“. Добро она зна куда тај пут води, па зато и честита. Бисера Турковић је, наиме, она БиХ функционерка која Србе пореди с нацистима и јавно заговара укидање Републике Српске.

ЧЕМУ ОВО СЛУЖИ Што нас и доводи до кључног питања: чему све ово треба да послужи? Питања ове врсте неопходно је поставити у свим ситуацијама попут ове. Јер кад је очигледно да је неко питање покренуто без непосредног повода, као што је сада покренуто питање Сребренице у Црној Гори, и да при томе то може да произведе више штете него користи за онога ко је то питање и покренуо, јасно је да се иза тога крије некаква подлост. Што нас и враћа на улогу Велике Британије.
Њена несуђена резолуција о Сребреници у Савету је безбедности УН, баш зато што је била усмерена против Републике Српске, 2015. године пропала захваљујући вету Русије. Па су стога Британци и њихови савезници морали да пређу на алтернативну стратегију, парцијалних усвајања те резолуције у својим западнобалканским колонијама, од Северне Македоније и Албаније до такозваног Косова и, ево, сада и Црне Горе. Ето у какво су се друштво уписали они који свој легитимитет покушавају да сачувају позивајући се, све бестидније како им се овакви поступци умножавају, на покојног митрополита Амфилохија.
И ту се већ види један од циљева који се извршавају испуњавањем заповести из оне британске резолуције „политичким лидерима на свим странама да признају и прихвате чињеницу о доказаним злочинима као што су утврдили судови“. Наиме, изолују се и по овом основу Србија и Република Српска у регионалном оквиру, чиме нам се ситуација компликује и додатно.
Други циљ остварује се самом чињеницом да је Скупштина Црне Горе својом резолуцијом забила нож у леђа Републици Српској. Јер је много теже бранити њен опстанак ако на себи она носи терет геноцида. Не мислите ли ваљда да је случајно што се све ово догађа баш у данима у којима је и генералу Ратку Младићу досуђена доживотна казна затвора?
А ту је, не мање важан, и трећи циљ, који се састоји у даљем продубљивању јаза између Србије и Црне Горе. Што је наставак оног процеса, да не идемо скроз до 1945, чији је саставни део био распад Државне заједнице Србије и Црне Горе када нам је обећавано да се у нашим односима ништа неће променити, да би потом независна Црна Гора признала лажну државу Косово, ушла у НАТО и покушала да нам отме цркву. Мучки удар Сребреницом наставак је баш овог низа даљег дробљења нашег духовног и националног простора и јединства. Које очевидно није прекинула, као што смо веровали да хоће, ни промена власти у Подгорици.
Док није постало прекасно, актуелним би властима боље било да послушају митрополита Јоаникија.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *