ТРИ ПРОТЕСТА И ЈЕДНА СВАДБА

Десетак хиљада људи пред зградом Би-Би-Сија у Лондону скандира „лажови, лажови“. Сутрадан, национални Биб (Beeb, надимак за Би-Би-Си) о томе се ни речју не извештава. Зашто?

Викендом се у Лондон углавном иде у шопинг. Оксфорд или Риџент стрит, Ковент Гарден или Најтсбриџ… и тако даље и тако даље. Велики је то град. Неко викендом у Лондон стиже на фудбалску утакмицу: Челси, Арсенал, Тотенхем… неко иде на Вест енд у позориште, неко на балет у Ројал опера хаус. Неко креће по музејима, од Тејт модерн преко пута Сент Пол катедрале до Бритиш нешенел на Трафалгар скверу или природњачког музеја с диносаурусима, китовима и лептирићима. Има, међутим, и свакојаког другог народа. Има, на пример, оних који викенд користе да би у Лондону протестовали. A зашто људи протестују кад не могу ништа да промене – пита земљак, иначе добро ситуирани службеник једне лондонске банке.
За разумевање таквог детерминизма могли бисмо да се присетимо да смо својевремено на првој години Филолошког факултета имали за обавезан предмет социологију уметности коју је предавао сјајни професор Сретен Петровић. Значи, нисмо имали психологију уметности већ социологију. Постављали смо питања попут тога зашто је ренесанса настала баш у Фиренци (а не у Куала Лумпуру), а не зашто је баш дечак Микелањоло Буонароти постао чувени уметник Микеланђело, (чудо)творац Давида и Страшног суда. Социјализам нас је дакле учио да је појединац мали и небитан, а да је друштво (држава, влада?) све. Тако размишља и земљак. Ништа не може да се промени. Осим тога да он оде из Србије у лондонску банку и постане милионер. То му дође некако нормално.

[restrict]

ПРИЧА О ДВА ПРОТЕСТА Једног викенда у мају су, међутим, одједном била два протеста. Потпуно неповезана, два протеста. Један је почео код Марбл арча, мермерне капије тачно у подне, а други је почео сат касније који километар ниже у Сент Џејмс парку испред Бакингемске палате. После неколико недеља, крајем маја, био је још један. Овде ћемо споменути детаље прва два, а задржати се мало дуже на трећем, највећем скупу.
Ко то протестује и зашто? Пођимо хронолошким редом.
На изласку из станице подземне железнице код Марбл арча, у срцу Лондона, дочека вас одмах с једне стране полицајац у жутој јакни, а с друге Палестинац који дели заставице. На основу вишегодишњег искуства, ваш дописник је заобишао полицајца и прошао поред Арапина, који му је, као почасну штафету, уручио плакат с дрвеном дршком. На плакату је писало – Слобода за Палестину!
Тако прерушен, дописник је изашао на плочник, погледао лево низ Оксфорд стрит, право низбрдо низ улицу која води поред Хајд парка, па решио да је пређе у правцу веће групе која се окупила одмах испред велике мермерне тријумфалне капије, Марбл арча, која ту стоји од средине 19. века. Одмах иза капије, у самом горњем десном ћошку Хајд парка је Спикерс корнер, место где историјски свако може да дође и да слободно каже шта жели. Корисно једно место. Посебно у данашње време, када не можете да кажете шта хоћете на фејсбуку, твитеру, јутјубу, у новинама, на телевизији, на послу… Мало је на том ћошку ограничен домет и број слушалаца, но шта ћемо, ствар је принципа и цивилизацијско је достигнуће да свако има право да изрази своје мишљење – овде испод дрвета, у ћошку.
Неколико хиљада људи се скупило око Капије, вијоре се палестинске црно-бело-зелено-црвене заставе, сви увијени у палестинске црно-беле мараме, углавном арапског порекла, понеки Пакистанац, Енглез, носе се и деле плакати и леци с натписима попут: Слобода за Палестину – Јерусалим је наш – Престаните да бомбардујете Газу – Нећемо апартхејд – Убијају цивиле и децу – Зауставите израелски државни терор – Зауставите исељавање Палестинаца из њихових домова… Упада у очи да међу демонстрантима бар трећину чини млађи свет, тинејџери који су, судећи по говору, одрасли у Лондону. Половина, отприлике, носи маску, иако оне нису обавезне на отвореном простору. Скандирају пароле, и маса полако почиње да се увећава и креће. Насред тог простора испред мермерне капије стоји неколико полицијских комбија, а поред њих десетак великих полицијских мотора. Људи у жутом стоје ту са стране и ћаскају с демонстрантима.
Подне је прошло и поворка креће низ Бејсвотер стрит у правцу израелске амбасаде. Дописник оставља (утрапи) свој плакат једном старијем енглеском господину у руке и излази из реке људи како би стигао на следећи протест који је заказан за тринаест часова у Сент Џејмс парку.
Од Марбл арча се крене низ Хајд парк, кроз људе на бициклима, скејтбордовима, тротинетима, међу шетаче, пушаче, џогере и гимнастичаре, младе и старе, људе црне, беле, жуте, оне који се свађају преко мобилног телефона и оне који су превазишли потребу за саговорником да би се свађали на сав глас. Лондон. Метропола је то.
Прође се онда испред Бакингемске палате, па право у Сент Џејмс парк, где већ полако почињу да се појављују први демонстранти друге скупине са све реквизитима попут застава (Велс са аждајом, Шкотска са крстом Светог Андреје…), пиштаљки, беџева, шарене одеће, парола… једна ствар упада у очи. За разлику од претходног скупа горе код Марбл арча, овде нико не носи маску. Један плакат то и најављује – Нећемо маске, нећемо закључавање.
Ту смо, дакле, на протестима против владиних мера поводом вируса корона. Демонстрације су почеле ту у парку а шетња се завршила пред зградом Би-Би-Сија у горњем делу Риџент стрита, где су демонстранти једно пола сата изражавали своје мишљење о раду јавног сервиса. Наиме, скандирали су: лажови, лажови. Особље запослено у згради је све то помно пратило. Да су демонстранти можда и у праву, говори нам податак да сутрадан сервис није пренео вест о томе ни на једној од својих платформи. Ваљда им је то нормално да им десетине хиљада грађана под прозорима урла и прети. Или су једноставно добили наређење да о томе не извештавају. А ми јадни мислили да пошто плаћамо претплату за тај јавни сервис, они раде за нас! Па да, само има још неколико слојева између нас и њих. Политичари, тајне службе, мултинационалне компаније, банкари… ко ће га знати.

ПРОТЕСТ ТРЕЋИ То је било средином маја. Но сад ћемо направити један филмски рез и пребацити се на следеће веће демонстрације које су одржане 29. маја у Лондону. Исти је повод, но овај је други догађај по броју учесника далеко надмашио онај први.
Протестни скуп под називом „Ујединимо се за слободу“ почео је у један сат по подне на тргу испред британског парламента, испод Биг Бена отприлике. Шарена поворка је са све пиштаљкама, добошима, озвучењем, плакатима и понеком димном бомбом кренула уз Парламент стрит уз обавезно задржавање испред Даунинг стрита, резиденције премијера Бориса Џонсона који се отприлике управо у то време венчавао сасвим тајно у Вестминстерској катедрали, у јужном делу Лондона.
Како било, после кратког задржавања испред Даунинг стрита, поворка пролази поред Вајтхола, Министарства иностраних послова, па стиже до Трафалгар сквера, где се испод високо издигнуте статуе лорда Нелсона маса људи промешала, усковитлала, па кренула даље горе поред цркве и популарне концертне дворане Светог Мартина у пољу. После Лестер сквера, креће се даље уз Черинг Крос роуд. Пријатељ Лукас родом из Норича, психолог, учитељ јоге и борилачких вештина. Идемо низ реку људи. Дечак од десет година хода испред нас. Вакцина је убила моју баку, а не моји загрљаји, пише му на леђима.
Дан је сунчан, топао и у околним ресторанима седе људи за столовима и посматрају. Неки с осмехом, неки забринути. У маси демонстраната нико, по дефиницији, не носи маску док с времена на време понеки пролазник пресече колону са све маском и набораним челом (забринут). Старији господин с мегафоном који хода одмах поред вашег дописника налази за сходно да свакоме од маскираних пролазника скрене пажњу на то да су они слободни људи и да не морају да трпе терор владе. Доста су гласни он и његов мегафон, тако да Лукас и дописник убрзавају корак да би се мало одмакли, што није лако кроз ту масу људи. Над главама се појављује дрон и сви стају и аплаудирају. Изнад дрона, горе високо, лети хеликоптер. Полиција или Би-Би-Си? Пита се ту неко наглас. Вероватно је свеједно, каже други, ни једни ни други неће објавити број учесника демонстрација. Зато имамо дрон, каже трећи. Кад се направи снимак из ваздуха и окачи онлајн, биће јасно.
На плакатима пише: Престаните да лажете – Вакцине убијају – Нирнбершки код изричито налаже да је за медицински експеримент потребна пуна сагласност пацијента – Нећемо ваше експерименталне вакцине – Закључавање је превара… Вијоре се заставе Велса (аждаја), Британије са смајлијем у средини, Корнвола (црна с белим крстом), Палестине, црвене, плаве и жуте заставе. Нема ниједне америчке заставе, примећујемо. Има неколико енглеских, црвени крст Светог Ђорђа на белој подлози.
Идемо даље, до Тотенам корт станице. Поворка скреће лево у Оксфорд стрит, а маса људи у тој, иначе широкој улици је буквално непрегледна. Почетак колоне се уопште не назире. Решавамо да мало варамо, па силазимо доле на метро. Идемо две станице напред, до Бонд стрита. Излазимо горе на површину, кад оно маса људи још шира и још гушћа, бука још већа. Крећемо даље с поворком до Марбл арча улицом која иде северном ивицом Хајд парка. Поред нас момак маше великом албанском заставом. Здраво, како је? Питамо на српском. Здраво, здраво, није лоше одговара момак исто на српском и маше заставом још више и јаче. Дописнику ту би мало непријатно, јер је у војсци својевремено од албанског језика научио само псовке које се нису чиниле баш примеренима дотичној ситуацији. Ходамо средином улице, а саобраћај пролази (углавном стоји) само једном траком у супротном смеру. Полицајаца ту и тамо понеки, препознатљиви у жутим јакнама. Неки возачи седе са затвореним прозорима и с маскама на лицима. Неки отварају прозоре, машу, смеју се и трубе. Река људи им аплаудира.
Овде полиција не може ништа, каже Лукас. Апсолутно ништа, слажемо се. Превише је људи. Свака интервенција полиције, која узгред буди речено и не изгледа као да помишља на нешто тако, завршила би се тоталним хаосом и врло лоше по снаге „реда“.
Одједном се испред нас чује аплауз. Маса стаје и аплаудира. Изнад улаза у зграду десно пише Тајбурн самостан. На прагу три католичке монахиње у светлоплавим одорама машу. Маса аплаудира. Најстарија монахиња благосиља знаком крста. Прилазимо и чујемо како каже да је у самостану већ 28 година и да је само једном имала молбу да се моли за преминулог од вакцине. Била је то 14-годишња девојчица. Од јануара ове године је било 50 таквих захтева, каже и крсти се.
Пролазимо поред једнога што је направио тезгу од картона изнад ког је транспарент. Продаје „stupid phones“, глупе телефоне који не могу да се лоцирају и прате. Њима можеш само да телефонираш. Лукас је набавио један од тих пре доласка у Лондон. Неће да службе знају да је био на демонстрацијама.
Градски аутобуси, црвени даблдекери, на које смо наишли прекривени су налепницама с паролама. Десетине налепница на сваком аутобусу: Медији су вирус – Ослободи своје лице – Поништите елиту (Delete elite) – Истина – Не, вакцинама и пасошима – Здравствени апартхејд је зло – Не дирајте децу – Слобода – Они хоће да мислиш да си сам, али има нас на милионе – Нећемо маске – Мере убијају – Фармаколошка индустрија је мафија. Возачи машу, смеју се.
Стижемо и до следеће станице метроа, Ланкастер гејт. Опет силазимо у подземље. Баш нам је стало да видимо и тај почетак колоне. Идемо опет две станице напред што је можда и неколико километара. Излазимо горе и опет непрегледна колона. Заставе и бубњеви, транспаренти, тетоваже, шминке, шешири, гитаре и хармонике. Један иде и на рамену носи звучник величине омањег фрижидера. Реге музика трешти. Боб Марли је као талас преплавио стотине квадратних метара демонстрација. „Stir it up“, промешај то, драга моја, „Stir it up“, пева непоновљиви Марли. На балкону горе лево мајка с дететом у наручју маше. На тротоару, поред једног ресторана појављује се група од шест-седам младих Арапа с великом палестинском заставом. Скандирају: Free Palestine. Маса отпоздравља аплаузом и осмехом – Free Palestine.
Идеја да здрави људи могу да угрозе нечије животе тако што једноставно дишу је највећа могућа превара – пише на плакату који носе две госпође.
Стижемо коначно до почетка Холанд стрита и ту колона стаје. Крај шетње. Неки седају на земљу, други улазе у продавнице, барове и ресторане. Људи још надолазе.
Ми идемо до следеће станице метроа. Успут срећемо шесторицу који су дошли из Ливерпула. Њих пет колима а један сам, возом. Ово им је први протест ван Ливерпула. Тамо су редовни. Ливерпул је бар 300 километара северно од Лондона.
Седамо у воз да одемо тачно двадесет станица до паркинга у Редбриџу, на северу града, где смо оставили кола. Четрдесет минута под земљом. Северњаци из Ливерпула с нама. Певају кад причају. Симпатичан и мелодичан говор. И Битлси су сви тако говорили, никада нису променили тај карактеристични Liverpudlian accent.
Зашто сте дошли? Пита дописник коме је стало да разуме мотивацију стотина хиљада људи на улицама града. Сва шесторица причају истовремено на сав глас. У вагону нас има осморица немаскираних и још један пар тамо доле. Сви други сакривени иза маски. Нико се не обазире. Лукас чита поруку с телефона. Жена се његова, Сузи, јавља из Немачке где је отишла то јутро колима да посети мајку. Полицијски час је у десет увече, каже Сузи. Вакцинисани могу да иду у ресторане и на јавна места, невакцинисани не могу. Редови су за вакцинацију. Немци имају дугу традицију у томе, каже један из Ливерпула. У чему? Питамо. Тоталитарни режими, слепа послушност и диктатура. Да, да, сви се слажу и климају главама.

РУСКИ СЦЕНАРИО Пре неколико недеља гледао сам прославу присаједињења Крима Русији, мора да дода дописник. Стадион Лужники у Москви, осамдесет хиљада гледалаца. Свира музика, говори Путин… нико не носи маску. Нико? Сви се згледају. Нико, колико је било на снимку. Сви у чуду. После сам гледао и војну параду на Црвеном тргу, наставља русофил, дванаест хиљада војске свих родова. Председник и поред њега, у ложи, политичари и ветерани Другог рата, људи од по сто година. Нико не носи маску. Нико? Сви у чуду. Нико, потврђује дописник док се гости из Ливерпула и Лукас згледају.
Мора да је руска вакцина најбоља вакцина, каже један Ливерпулијанац. Да, каже други. Или… надовезује се трећи. Да, или, или… потврђује четврти и клима главом.
Ко је организатор ових демонстрација у Лондону? Питамо углас. Бела ружа, каже један. Је ли то има везе с белом и црвеном ружом породица Ланкастер и Јорк? Можда, али сигурно има везе с Белом ружом, антинацистичким покретом с почетка четрдесетих година прошлог века. Софија Шол и њен брат Ханс, погубљени на гиљотини 1943. године. Можда ово организује британска тајна служба? Можда. А можда је Владимир Путин лично организовао? Да, он и Лукашенко у тандему. А можда су се људи спонтано окупили. Е то није сигурно, сви се слажу. И ови маскирани у вагону као да климају главама. Неко мора да је организовао.
Рече онда један од оних из Ливерпула – један одсто најбогатијих на свету постали богатији за 22 посто у последњих годину дана. То значи да они сигурно не желе да се било шта промени. Закључавање и мере остају до даљег, трећа вакцина, четврта вакцина, пета вакцина, шеста…
Седамо у кола па назад у Кембриџ. Педесет миља за педесет минута. Добар провод у Лондону. Лепо време и добро друштво. Нешто је била израженија политичка специфична тежина, но шта ћеш. Што рече кинеска клетва, дабогда живео у занимљива времена.
Отварамо недељне новине, гледамо телевизију и слушамо радио. Ударна вест је да се премијер Борис Џонсон оженио. То му је трећи пут, да се зна. Венчање је одржано у католичкој Вестминстер катедрали. Извештавају нас. Сви су неописиво срећни, министар за вакцине Надим Захави честита. Савладале га емоције. Он иначе личи на Али-бабу и свих четрдесет разбојника, како је прокоментарисао један на демонстрацијама. На радију интервју с католичким бискупом који се жали да је сада углед цркве неповратно нарушен – како да објасним људима зашто они не могу да се жене по други и трећи пут, каже. Јутјуб, твитер… нема демонстрација. Појављују се тек на сигналу, телеграму, бренд њу тјуб, битшут платформама, то су видео-записи с протеста који документују реку људи која је преплавила Лондон овог мајског дана. Било је пола милиона људи, кажу неки. Био је читав милион, кажу други.
Највеће демонстрације икада одржане у Лондону вероватно су биле оне пре двадесетак година против рата у Ираку. Кажу да је на улицама тада било милион људи. Би-Би-Си је тада још извештавао о таквим догађајима. Шта је после било с Ираком, видели смо. Неки још траже да се Тонију Блеру суди као ратном злочинцу. Следеће демонстрације заказане за 26. јун. Лондон. Бела ружа против система. Свашта ће се само још догодити до тог позног јунског дана. Што би рекли Кинези…

[/restrict]