ТРИ ПРОТЕСТА И ЈЕДНА СВАДБА

Десетак хиљада људи пред зградом Би-Би-Сија у Лондону скандира „лажови, лажови“. Сутрадан, национални Биб (Beeb, надимак за Би-Би-Си) о томе се ни речју не извештава. Зашто?

Викендом се у Лондон углавном иде у шопинг. Оксфорд или Риџент стрит, Ковент Гарден или Најтсбриџ… и тако даље и тако даље. Велики је то град. Неко викендом у Лондон стиже на фудбалску утакмицу: Челси, Арсенал, Тотенхем… неко иде на Вест енд у позориште, неко на балет у Ројал опера хаус. Неко креће по музејима, од Тејт модерн преко пута Сент Пол катедрале до Бритиш нешенел на Трафалгар скверу или природњачког музеја с диносаурусима, китовима и лептирићима. Има, међутим, и свакојаког другог народа. Има, на пример, оних који викенд користе да би у Лондону протестовали. A зашто људи протестују кад не могу ништа да промене – пита земљак, иначе добро ситуирани службеник једне лондонске банке.
За разумевање таквог детерминизма могли бисмо да се присетимо да смо својевремено на првој години Филолошког факултета имали за обавезан предмет социологију уметности коју је предавао сјајни професор Сретен Петровић. Значи, нисмо имали психологију уметности већ социологију. Постављали смо питања попут тога зашто је ренесанса настала баш у Фиренци (а не у Куала Лумпуру), а не зашто је баш дечак Микелањоло Буонароти постао чувени уметник Микеланђело, (чудо)творац Давида и Страшног суда. Социјализам нас је дакле учио да је појединац мали и небитан, а да је друштво (држава, влада?) све. Тако размишља и земљак. Ништа не може да се промени. Осим тога да он оде из Србије у лондонску банку и постане милионер. То му дође некако нормално.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.