Тест ЕУ истине

Босна и Херцеговина као огледало тзв. европских вредности

Ових дана је Управни одбор Већа за имплементацију мира, упркос вољи конститутивне чланице тог тела Руске Федерације, и самим тиме противно принципу консензуса и устаљеној пракси рада Већа, мајоризацијом наметнуо новог високог представника за БиХ (Кристијана Шмита). Како наш народ каже: „Што се грбо роди време не исправи.“ ОХР – администрација високог представника – од старта је функционисала онако како у модерно доба не би смела да ради. Уместо да буде катализатор демократских вредности о којима се толико прича, преко ноћи је постала живи подсетник на мрачну западноевропску колонијалну прошлост. Штавише, сведочанство је да она и није права прошлост. Колонијални модел понашања само је номинално то постао, а заправо, у прерађеном виду, када се ради о односу према онима који нису „западњаци“, уграђен је у ЕУ садашњост.

[restrict]

ОД ДЕЈТОНА ДО БОНА Босна и Херцеговина је у Дејтону дефинисана као демократска заједница два равноправна ентитета и три конститутивна народа. Прокламована је намера да се подржи изградња те комплексне државне заједнице у духу очувања мира, обезбеђивања општег напретка и суштинског развоја демократије. Она није, макар у теорији, замишљена као било чија колонија, у шта се брзо претворила, већ заједница слободних народа и грађана.
Како би они што пре превазишли ратни баласт који им је, како се тврдило, отежавао да иду ка бољем животу, уведена је институција високог представника. Он је добио овлашћења да надгледа и подржава имплементацију мировног споразума, али не и да мења договорени уставни оквир. За то, и да је хтео тако да поступа, у Дејтону (1995) није добио потребне полуге моћи. Међутим, добио их је накнадно. То се догодило 1997. у Бону, на крајње сумњив начин са становишта међународног права, онда када се Јељцинова Русија олако повијала пред Вашингтоном.

ПРЕТЕЧА ЕУ ЛИЦЕМЕРЈА Ни тада, наравно, није речено да су овлашћења – налик онима који су имали некадашњи европски колонијални гувернери – и опресивни механизми за њихово испољавање – инсталирани ради промене Дејтонског споразума. Напротив. Онима који су донели поменуту одлуку уста су била пуна прича о његовом добронамерном и непристрасном учвршћивању. Тврдило се да је само због тога, односно како би до краја заживело све договорено 1995. године, уведен на описани начин форматиран и овлашћен ОХР. Но то је била дрска лаж.
Високи представник је добио огромна овлашћења без демократске контроле, што му је омогућило аутократско и бахато понашање. Батину коју је имао, иза неоколонијалног застора који је постављен, могао је лако да злоупотребљава, што је на разне начине и чинио од почетка до данас. Да бисмо боље схватили о чему је реч, време је да направимо мали „излет“ у прошлост. И то британско-индијску, јер некадашње деловање Лондона најбоље говори о духу савремених европских вредности. Британија више није у ЕУ, али и те како у много чему, а поготово када се ради о односу према онима који нису део тзв. западне породице народа, дели погледе с водећим чланицама те уније. Дух енглеског колонијализма је и даље у Унији.
Што је за нас у вези с тим битно, много пре осталих европских сила, Енглеска је лицемерно почела да се поиграва с демократијом и причама о људским правима потлачених народа, односно да пласира бајке о „добронамерном“, покровитељском деловању у интересу оних који, као, не могу да брину о себи. Док други Европљани још нису скривали своју бруталност и експлоататорске намере, Енглези су перфидно причали лепо упаковане демократске и прогресивне приче. Разуме се, упоредно су без задршке, такође брутално, газили и експлоатисали потлачене народе.

ИНДИЈСКИ ПРИМЕР Све речено се најбоље препознаје на простору Индије. Енглеска је већ у 17. веку успоставила своја упоришта на територији данашње Индије, али освајање тог простора и оних суседних (данашњи Пакистан и Бангладеш) постало је интензивно тек крајем 18. столећа. У то време се Лондон понашао нескривено насилнички. Пљачкао је, отимао, малтретирао. Није се ни трудио да све то делује другачије. У наредних сто година ствари су се промениле. Британија је постала демократска земља и више није било примерено да гази слабије од себе. Наравно да је то наставила да ради, али маскирано, као да делује у њиховом интересу. Своју просвећеност, као, била је спремна макар и силом да подели с онима који су „инфериорни“ па не могу да схвате шта је у њиховом интересу.
Пред крај 19. века парламент велике силе којом се бавимо једним својим актом дефинисао је шта се подразумева под појмом „Британска Индија“. Ту су биле увршћене како територије данашње Индије, Пакистана, Бангладеша и Бурме којима је директно владао енглески гувернер (прозван због значаја вицекраљем), тако и области којима је посредно управљао. Све је ту одисало лажном бригом за просперитет тих крајева и причама о узвишеној британској мисији да им донесе „цивилизацију“. Наводно ради тога Лондон је себи дао право да ниподаштава оне над којима се надвила његова моћ. Таман посла да је то радио због својих интереса.

АКТ О БиХ Полазећи од таквих патерналистичких флоскула, Британци су чак и формално, кроз „Акт о Британској Индији“, јасно показали шта заправо мисле о више стотина номинално независних држава којима су наизглед владали локални поглавари, а које су биле измешане с територијама под непосредном влашћу гувернера. За Лондон су то биле само колоније иако нису тако називане. Себе су овластили да тамо буду врховна власт. У вези с њима у тадашњим енглеским медијима употребљавана је кованица „суверенитет шаховске табле“.
Док су политичари причали бајке, медији, или бар неки од њих, већ у то доба су осликавали истину. Према лидерима бројних индијских држава и државица британски администратори протоколарно су се односили као да су суверена власт. У пракси су их третирали као пионе. Од њих се очекивало да извршавају наређења протектора, а ако то нису чинили на адекватан начин, онда су смењивани и на њихово место довођени су други чланови династије, спремнији да глуме „независност“.
Тако сада стоје ствари с Босном и Херцеговином. У Бону 1997. Запад је усвојио свој колонијални „Акт о БиХ“ и од тада се понаша у складу с њим. Својевољно је смењивао изабране политичаре, наметао нове, отимао овлашћења ентитетима, уводио нове институције без икаквог основа. Неко време му је ишло онако како је прижељкивао. Но, на његову несрећу, Русија је искочила из игре. Стала је на ноге и почела да се бори за реафирмацију принципа равноправности у међународним односима. Упоредо, на нашим просторима, Додик се отргао контроли евроатлантских центара моћи и почео да води државотворну политику у Републици Српској.

ВРЕБАЊЕ ПРИЛИКЕ У таквим околностима, без обзира на неоколонијална овлашћења ОХР – која су резултирала антидејтонском отмицом низа јурисдикција од РС док су Бањалука, Москва и Београд били пасивни – планирани посао није завршен. Босна и Херцеговина није централизована и увучена у НАТО. Високи представник, наишавши на отпор, више није био у стању да ради баш шта год му се прохте. Овлашћења за овлашћења, он и његови налогодавци проценили су да им се не исплати да изазову веће сукобе који су били извесни од када је РС почела да се брани. Ипак, и даље вребају прилику да на неки лукав начин – користећи наша међусобна политичка препуцавања или нешто друго што им делује погодно – на мала врата наставе да протурају оно што желе (централизацију, улазак у НАТО).
Зато и неће да укину ОХР већ одржавају то страшило макар оно било већ годинама неефикасно. То објашњава зашто је постављен нови високи представник и то без обзира на противљење Москве и РС. Његов легитимитет је и раније био сумњив и то што ће га Русија сада додатно оспоравати (а најавила је да ће отворити тај процес у УН) не значи много. Савет безбедности ће се поново поделити а ОХР примирити и чекати прилику. А њу једино ми сами можемо да му дамо ако будемо национално неодговорни. Једини начин да нешто уради је да се српски политичари у РС толико посвађају да неки од њих пристану да траже подршку од високог представника и западних структура које су га изнедриле. Тада ОХР, као фактор у српским надметањима, може да буде опасан. Без тога ће остати маргинализован.

КОЛОНИЈАЛНЕ ИГРЕ На нама је одлука, као што је била и на бројним индијским раџама и махараџама, да ли ћемо чувати своје националне интересе или ћемо ради личних рачуна и сујета појединих лидера пристати да будемо монете за поткусуривање. Индијски великаши су, да се подсетимо, упркос томе што су располагали великим одбрамбеним ресурсима, пали на испиту и допустили да буду посвађани краљеви чијим шаховским таблама господаре странци као да су они обични пиони. Ако се и код нас тако нешто поново деси, то је пут у пропаст РС, колико год нам деловало да је он остао иза нас. Вештом руком западних неоколонијалиста он поново може, и то убрзано, да буде трасиран пред нама. Онда ће сваки корак бити паклени изазов.
Како се приближавају избори у БиХ 2022, које многи у Бриселу и Вашингтону виде као прилику да се умешају у српске игре и из њима профитирају, речено постаје све реалније. Да се то не би догодило – а добро знамо да када страсти и политичка мржња понесу људе, постане могуће и оно што је буквално мало пре тога деловало немогуће – потребно је већ сада да српски политичари у РС и Србији заједнички, и то у координацији с Москвом, енергично делују.
Нужно је да одмах сложно и јавно заузму став да је Шмит узурпатор, који нема никакав легитимитет, те да ће се сви они, од Београда до Бањалуке, у складу с тим према њему понашати. То мора што пре да се учини, и да се с тим, уз подршку Кремља, енергично иступи пред УН. И нико нема право, од РС до Србије, да из било којих разлога избегава да се тако одреди. У противном, од сигурног правимо вересију, тј. допустићемо да се генерише велика опасност. Није џабе Запад скинуо рукавице и агресивно наметнуо новог високог представника! Он упркос свим својим причама о људским правима, демократији, поштовању грађанског интегритета – када се ради о онима које не препознаје као део себе – није одмакао од колонијалне Енглеске 19. века.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *