Какве везе има генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг са сукобом у који је Влада Црне Горе ушла са Српском православном црквом и њеном Митрополијом црногорско-приморском
Има нечега врло узнемирујућег у иначе љубазној честитки коју је преко свог званичног налога на твитеру председник Скупштине Црне Горе Алекса Бечић упутио митрополиту Јоаникију: „Упућујем најсрдачније честитке митрополиту црногорско-приморском господину Јоаникију Мићовићу на избору, у жељи да мудра дијела, поруке мира, љубави и толеранције буду водиља којим ће, заједно са народом Црне Горе, корачати у времену које је пред нама. Увјерен сам да су Митрополија црногорско-приморска и вјерујући народ Црне Горе добили достојног духовног пастира.“ [restrict]МЦП И СПЦ узнемирење је и утолико веће што на сличну садржину, то јест на њен изостанак, наилазимо и у честиткама премијера Црне Горе Здравка Кривокапића и потпредседника њене владе Дритана Абазовића.
Кривокапић: „Срећан сам јер је Митрополија црногорско-приморска добила Митрополита за ког смо се молили. Вјерујем да ће Митрополит Јоаникије бити достојан насљедник Митрополита Амфилохија и да ће храбро ходити његовим путем правде и истине. Достојан! На многаја љета!“
Абазовић: „Честитам владици Јоаникију избор за митрополита црногорско-приморског. Вјерујем да ћемо сви заједнички са својих позиција дати допринос промоцији и јачању универзалних вриједности у нашој држави, али и ширити идеју помирења, љубави и правде!“
Наиме, никоме од тројице челника владајуће коалиције у Црној Гори није успело да примети како Митрополија црногорско-приморска, о којој говоре, није ентитет за себе, као што сугеришу њихове честитке, већ да је део Српске православне цркве. Узгред буди речено, њена најстарија епархија коју је основао још Свети Сава као први српски архиепископ.
Баш зато је, као да је хтео да каже да се не слаже с онаквим честиткама, у својој првој беседи после избора митрополит Јоаникије и поручио: „Сабор је пројавио и утврдио јединство наше свете Српске православне цркве… То је све на утврђење Цркве, на јачање њеног јединства. И када год чујете или прочитате да је Црква разједињена, немојте на то обраћати пажњу!“
Али ову упадљиву околност, да је црногорска митрополија део Српске цркве, у један глас сад нису споменули ни Бечић, ни Кривокапић, ни Абазовић. То не може да буде случајно. Као што, на исти начин, није случајно ни све друго што се догађало ових дана између Подгорице и Београда.
УСАГЛАШАВАЊЕ Сад, неколико дана касније и након јавне реакције свих актера, с поприличном је дозом сигурности могуће реконструисати (не)очекивани ток догађаја. А то надаље олакшава и заузимање вредносног става. И уз то олакшава и тумачење прилика које су довеле до бруке и сукоба уместо демонстрације добрих односа и јачања нашег, српског света.
Али нико није ни рекао да може да буде лако. Наравно, на муци се познају јунаци, уосталом, баш као и они други… И тешко је отети се утиску да се нешто важно, а ружно и вредно жаљења, догодило током оних неколико послеподневних сати прошлог четвртка 27. маја.
Но да бисмо дошли дотле, вратимо се само мало уназад. У средишту пажње је (несуђени) Темељни уговор између Црне Горе и Српске православне цркве, као мера (не)слободе Црне Горе и окупираности делова споменутог српског света, око кога се иначе све и врти. Разуме се, не по законима гравитације већ (гео)политике.
Елем, пре нешто више од месец дана, 29. априла, премијер Здравко Кривокапић саопштава: „Уговор између Владе Црне Горе и СПЦ биће у потпуности усаглашен, уважавајући правни поредак државе и канонско и организационо устројство цркве.“ Уз појашњење на сајту Владе Црне Горе: „Нацрт уговора који је усвојио Свети Архијерејски Синод достављен је Влади Црне Горе, а Влада ће са своје стране убрзо званично одговорити, након што утврди да ли су све одредбе нацрта уговора у сагласности са Уставом и законима Црне Горе.“
Па онда и 24. маја. Оставља утисак да је потписивање уговора само питање договора о тренутку у коме ће то бити учињено, док је све остало решено: „Темељни уговор ћу у име Владе Црне Горе потписати са СПЦ. Његова Светост Патријарх Српски Господин Порфирије и Влада Црне Горе ће у најскорије вријеме усагласити датум потписивања уговора.“
Али онда се догађа тај четвртак 27. мај.
САСТАНАК У ПАТРИЈАРШИЈИ У Председништву Србије, у Београду, председник Србије Александар Вучић приредио је тог дана свечани ручак за патријарха Порфирија и архијереје Српске цркве који су учествовали на њеном сабору. Био је ту и српски члан Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, јасно је тиме било исказано, на ужас свих наших противника, јединство Српске цркве и српске државе. И јасно је ту фалио представник Црне Горе, да није, српски свет био би симболички заокружен, значи, употпуњен.
Премијер Црне Горе Кривокапић преко твитера пак поручује, као да је за то надлежан, „дошао сам у Београд, у Патријаршију СПЦ да Његовој Светости пренесем поздраве вјерног народа и његову вољу да на трону Светог Петра Цетињског виде Владику Јоаникија. Предложио сам да темељни уговор са СПЦ буде потписан на Цетињу, 30. октобра, на дан упокојења Митрополита Амфилохија.“
Шта се тачно догодило, међутим, сазнаћемо тек из саопштења наше цркве, у коме се износи досад непознати детаљ да су „у преподневним часовима истога дана (27. маја) представници Светог Архијерејског Синода и Владе Републике Црне Горе у потпуности усагласили текст Темељног уговора“, те да је, ево друге кључне информације за разумевање овог случаја, из црногорске владе потврђено „да ће у послеподневним часовима г. Кривокапић доћи у Београд да би са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем свечано потписао Темељни уговор“.
Међутим, у међувремену су наступиле компликације засад нејасне природе, о чему сведочи следећи део саопштења: „После вишечасовног одлагања и обавештавања предстојатеља Српске Цркве о низу потпуно различитих разлога за кашњење поласка из Подгорице, око 21.00 час г. Кривокапић је стигао на договорени састанак. Премијер Владе у Подгорици је изнео нове и до сада неизречене разлоге због којих сматра да се потписивање Уговора мора одложити. Његова Светост је те разлоге саслушао са пажњом, великим стрпљењем, али и још већим изненађењем, ни најмање не увиђајући основаност и оправданост намере премијера Кривокапића да не потпише Уговор, што је био једини разлог његовог доласка у Патријаршијски двор у Београду.“
ЗАХТЕВ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА У сваком случају, ако је и остало нејасно ко сноси кривицу за овај, очигледно, нежељени и неочекивани развој ситуације, огласио се и митрополит Јоаникије: „Ја сам од премијера Црне Горе захтијевао да реализује своје обећање и потпише Темељни уговор са СПЦ, а не да се мијеша у избор митрополита црногорско-приморског, што је у искључивој надлежности Светог архијерејског Сабора СПЦ. Такође је апсурдан предлог господина Кривокапића да се Темељни уговор потпише 30. октобра, што је својеврстан политички маневар и не може се подвести под добронамјеран гест који би водио смиривању дуготрајних тензија, чије је рјешавање било кључни приоритет Кривокапићеве владе.“
Да би на крају, у свом завршном саопштењу, и Сабор навео да „и нова власт (у Црној Гори) избегава да потпише већ усаглашен Темељни уговор“.
Паметноме доста.
Премијер Кривокапић на то узвраћа отвореним писмом препуним патетике („прихватио сам због благослова Митрополита Амфилохија“, „прихватио сам да будем несхваћен и осуђиван“, „отишао сам код Патријарха Порфирија и поред здравствених проблема своје супруге“…) у коме се заклиње: „У име Владе и државе Црне Горе закључићу Уговор са Српском православном црквом, мојом црквом, у мојој земљи.“
И ево увијеног покушаја још једне опструкције. Јер Темељни уговор Црне Горе и Свете столице није потписан у Црној Гори већ у Ватикану 24. јуна 2011, те не постоји ништа природније него да Темељни уговор Црне Горе и Српске православне цркве буде потписан тамо где јој је и седиште, што ће рећи, у Патријаршијском двору у Београду. Најава захтева да уговор са СПЦ буде потписан негде другде, на Цетињу или у Подгорици, где год, не може се схватити другачије до као прозирно настојање да се проблем додатно продуби уместо да се разреши.
Па стога и онако експлицитна реакција Српске цркве и њеног митрополита Јоаникија.
Најзад, премијер Кривокапић остао је дужан и одговора на једно једноставно питање: ако већ, као што тврди, Темељни уговор не може да потпише док га Влада Црне Горе не усвоји, зашто га Влада Црне Горе досад није усвојила а текст је при томе усаглашен? Ко кочи?
Медији сумњиче Алексу Бечића, а Дритан Абазовић пријавио се сам: „То не можемо да урадимо на неки брзински начин да бисмо имали квалитет. Ја не мислим да треба на препад потписивати темељне уговоре, друго, да будем врло јасан, интереси Црне Горе морају бити у потпуности заштићени, Црну Гору нико неће понижавати.“
НАТО ПЛАНОВИ Али чему све ово?
„Недавно сам се састао са председником Ђукановићем, а нешто раније са премијером Црне Горе који представља нову коалицију и обојица су ме уверили да ће Црна Гора бити посвећени члан НАТО и ја то поздрављам“, пренели су медији овог понедељка речи генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга. Уз ову злокобну напомену: „Мени је важно да Црна Гора на делима показује да је посвећена чланица и мислим да је то добро за земљу, регион и НАТО.“
И ту је садржано најпотпуније објашњење свега овога што нам се дешава.
Ваљда је јасно, наиме, да онај пљачкашки Закон о слободи вероисповести није био доношен због тога што постоји нарочито интересовање за питања вере, или пак некакво неслагање око црквене доктрине. Па чак није ствар ни у жељи за некретнинама као главном мотиву. Већ је то био покушај да се растури Српска православна црква; зато што се с њом онда растура и српски народ, онај што га је амерички генерал Кертис Скапароти, у функцији главног команданта америчке војске у Европи, пред њиховим Сенатом прогласио за највећи проблем на Балкану.
Исто се, преко одлагања потписивања Темељног уговора, ради и сада, не би ли се продубили јазови које нам упорно копају више од три деценије. Таква је НАТО политика према Србима на Балкану.
Па зато у четвртак, 27. маја, премијер Црне Горе и није био тамо где му је иначе природно место, на ручку с патријархом српским и првим човеком Републике Српске код председника Србије. А сада макар знамо и зашто није био.