Светионик – Кад цвјета дивљи нар

Шкољке мушље најпуније су у вријеме кад цвјета дивљи нар, фото Н.М.

Откако су се прије петнаестак година у Заливу појавила узгајалишта шкољки, углавном мушаља, на континенту знаних као дагње, десило се нешто необјашњиво. Мушље су полако почеле да се повлаче са свега обалног стијења, да би се данас обдржале у појасу плиме и осеке тек ту и тамо

Мушље се могу спремати и на бузару, и на рижот, могу се поховати, запећи са баланцанама и другим поврћем, могу се јести и сирове – са по којом капљом лимуновог сока, а могу се брзински спремити и на начин простији од сасвим просте бузаре: довољно их је ставити у ширу шерпу без воде и укључити рингу, или боље – на какав плех угријан ватром.
Памтим да сам такве мушље јео када је из дубине мога сјећања и из мора изронио покојни стриц Илија. У рукама је имао гроздове мушаља које је убрао с ланаца којим су била укотвљена два стара трајекта пред Каменарима. Шкољке смо очистили од алги и каменца и код старе породичне камене куће из 19. вијека јели их с хлебом, без соли, јер су онако отворене на ватри биле истовремено и куване и печене.
Мушаља је у мом дјетињству, момаштву и првој зрелости – било толико да смо до 90-их година прошлог вијека били убијеђени како глад никад не може да сврати у Залив. У појасу плиме и осеке, све се црнило од гроздова мушаља, не увијек од конзумне величине, али увијек од величине довољне да месо шкољки натакнуто на удицу буде мамац за бројне врсте риба.
Мушаља је било на сваком камену, свакој стијени, дуж сваке понте, по ободу сваке бове, на ланцима којима се барка држи привезаном за дно, или брод, па чак и по конопима; мушаља је било посвуда, од нулте надморске до метар и по дубине. Колоније најплодније шкољке на свијету, која у доба мријешћења избацује 5–25 милиона јајашаца, чиниле су обалну црну браду Боке Которске.
Сјећам се романтичног излета са супругом, тада дјевојком, када смо љета 1992. отишли бициклима до Турског рта, у тјеснацу Вериге, само с неколико паприка и памидора, једним ножем, флашом вина, два пешкира, шибицама, без сунцобрана и креме за сунчање. Тада сам у мало времена са стијена убрао неколико килограма шкољки, нашао неки плех, испод запалио ватру, ставио шкољке, и оне су почеле да се отварају након минут-два. Гуштали смо све у шеснаест, поред старог светионика у најужем дијелу мореуза, без пара, но с повлашћеним погледом на древни Пераст.
Данас је изнад тог светионика фенси кафић, or something. Изграђен је, као привремени објекат, но утврдо, у доба Мила Ђукановића, упркос протестима Заливљана. Судећи по регистрацијама паркираних аутомобила, у свако је доба године, као шипак пун кошпица, пун Црногораца.
Пазимо…
Данас је палити ватру на обали забрањено.
Но данас и нема више мушаља свугдје дуж обале.
Тек ту и тамо, на мјестима знаним старосједиоцима.
Килограм мушаља из узгајалишта кошта два евра, што је много, јер се од кила добије 200 gr меса, и то само сада – у вријеме цвјетања дивљег нара, када су мушље најпуније и најукусније.
Обично почетком јуна, кад температура мора варира од 20 до 22 степена, морам да будем брз, да ме Сунце не би ожарило, јер сам још увијек бијел, без пигмента. На располагању имам 45 минута да са мени знаних стијена, којима у младом љету још није пришао нико, уберем 10-15 килограма мушаља. Шкољке се беру (то је прави глагол) тако што се прстима уврће свака понаособ, да би јој се покидао бисусни сноп којим је везана за камену површину. При томе ваља испоштовати три златна правила: шкољке увијек ваља брати ван насељеног мјеста (да их онечишћене воде не би загадиле), увијек само оне које су стално под водом (које осека на оставља на сувом), и никад са метала, због отрова којим је обојадисан.
Брање мушаља увијек је занимљиво јер свака активност у литоралној зони заинтересује живи морски свијет. Око берача шкољки – који сунцем по голим леђима мјери колико још има времена а да не изгори – мотају се обалне рибице, и неки ракови. Почесто неке од њих порадујем тако што покоју мушљу сломим каменом и у стрип-облачићу изнад главе кажем: Пријатно!
Рибе су увијек гладне.
Као и народ.
Чудо једно.
Зато можда и не треба да постоји пушка као изум за убијање. Довољна је само глад, и само удица.
Јер као што ће човјек који се гуши у води једном удахнути воду, жедан ваздуха, тако ће и организам загристи удицу с тек мрвом леба, у тренутку кад буде умирао од глади.
О, како је у овом метафизичком смислу – размишљао сам под водом с дахом у плућима – величанствено православље, јер организам дијели на тијело и душу. Нема тијело хране? У реду. Душа онда може да одбије да загризе удицу. Мрва леба не може да замијени векну. А данас се људи лове мрвама, не више векнама.
Осим у години 2020. обично на неколико стотина метара од мене прође брод, јахта, једрилица, барка… Под водом видим јато ципола.
И осјећам се сјајно. Море извлачи стрес из човјека на начин да се то осјети. Море је љековито, не само што је хранитељско.
Но све мање, сваке године све мање.
Некад су Приморци усред августа могли да са прве стијене уберу дагњу конзумне величине, а данас морају да предухитре не туристе него управо мјештане да би се домогли мушаља величине палца.
Кад се свијет урушава, он се евидентно урушава по свим параметрима, уздуж, попреко и дијагонално. Не расте цијена уљу случајно. Понестаје хране.
Ко има пара вишка, купиће картон уља, брашна, шећера… да му се нађе. Али нико просјечан нема складиште, нити пара да напуни складиште залихама, за године што слиједе, пуне удица с натакнутом само мрвом леба као мамцем.
Стога сам радостан само зато што сам, пијуцкајући вино, уопште и ове године успио да отварам шкољке на ватри.
Без све шале, забринутији него икад.
Охлађено месо спаковао сам у замрзивач. Некадашња дјевојка постала је временом чаробница у кужини. Пашта с мушљама биће, усред љетњег, Петровског поста, права делиција.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *