Спасовдан у Приштини

Прича о томе како су надасве толерантни, мирољубиви и културни косовски Албанци успели да одоле провокацији СПЦ у Приштини на Спасовдан, те не спале све српске цркве и домове који су избегли ту судбину у претходним погромима

Није могуће волети Бога ако не волиш човека. Ко каже да воли Бога, али не и човека, тај лаже себе и тај је јасан – рекао је патријарх српски Порфирије у беседи у Храму Светог Саве после Спасовданске литије пред више десетина хиљада људи (што је признао чак и Н1, а то значи да је био барем још један човек више). Негде у исто време док је Његова светост изговарао ове речи, неко је на гвозденим вратима недовршене Цркве Христа Спаса у Приштини исписивао паролу „Исус мрзи Србе“. Неки интелектуалац с Косова и Метохије (његову, или њену, националност остављамо неодређеном да не бисмо испали ретроградни шовинисти који априори претпостављају да се ради о Албанцу) инспирацију за овај сјајни графит добио је због тога што је тог дана, на Спасовдан, у тој цркви први пут за последње 23 године одржана литургија. Какав то ум мисли да се може волети Бог а да се не воли и човек, и још да постоје људи које ни сам Бог не воли? [restrict]

Пре петнаестак година аутор овог текста имао је прилику да се прошета улицама Тиране с групом албанских колега с Косова. Један од њих му је током разговора у више наврата напоменуо како је верник – муслиман. Пошто смо дошли до трга на којем се налази велика статуа Скендербега, упитан је ко је био тај њихов херој. Одговор је отприлике гласио „средњовековни јунак који се борио против Турака и продора ислама у Европу“. На потпитање како то он као муслиман за хероја сматра човека који се борио против ислама, одговорио је: „Мени није битна вера, битна ми је нација.“ Ако је нација изнад вере, односно Бога, онда се то може једино протумачити тако да је у ствари нација Бог, односно божанство. Као контрапункт овоме могло би бити зачуђено питање-констатација једне старе, неписмене монахиње постављено вашем аутору: „А чујем да су и Руси Срби.“ Из њене визуре, вера је била нешто наднационално, а Бог нешто што уједињује људе и чини их истоветним. Јер ако су и Руси православни, они су исто што и Срби, па су самим тим и они Срби. Албански приступ је, чини се на овим примерима, сасвим супротан – ако ниси Албанац, Бог не само да те не воли него те може и мрзети, што и није много другачије од хрватске крилатице „Бог и Хрвати“, под којом су стотине хиљада људи одведене на клање.

ПИТАЊЕ ПРОВОКАЦИЈЕ Хајде да ову гнусну паролу покушамо да занемаримо. Утолико пре што су сутрадан пред врата цркве дошли неки (други) Албанци и префарбали је. Међутим, не само да су је префарбали него су уместо ње написали другу, нову, рекло би се подједнако надахнуту: „Симбол шовинизма постаје светиња, благословом Аљбина Куртија.“ Аутори ове пароле су познати. То су урадили активисти политичког ентитета који се назива „социјалдемократском партијом“. Ради се о одметницима (или отпацима) покрета „Самоопредељење“, партије коју предводи садашњи „косовски премијер“ Аљбин Курти.

Зђим Хисени из те „Социјалдемократске партије“ рекао је да су његови активисти избрисали првобитни графит који је „неко написао“, јер „намера није да се подстиче верска или међунационална мржња“, вероватно сматрајући да је њихова порука енциклопедијски пример љубави и толеранције. И она је врло речита иако, за разлику од оне прве, нема „теолошку позадину“. Други њен део указује да су косовски социјалдемократи екстремнији и од човека који се тренутно сматра најекстремнијим албанским политичарем, јер мисле да је превише благонаклон према српском становништву и његовој цркви. Разлог због којег је та благонаклоност лоша јасан је из првог дела – црква је симбол шовинизма, па је у ствари треба затрти, вероватно на начин на који је то с многим другим црквама чињено на Косову и Метохији. На пример, током вишедневног погрома започетог 17. марта 2004. године.

Кад смо већ код тог ужасног догађаја, треба скренути пажњу на упозорење бившег блиског сарадника Аљбина Куртија, и једног од „најцењенијих интелектуалаца“ на Косову и Метохији Шкељзена Гашија да „Косово“ не сме да упадне у замку понављања 17. марта уколико би реаговало на „провокацију“ СПЦ. Да ли би у неком нормалном друштву неком нормалном интелектуалцу могло да падне на памет да верски обред у једном верском објекту може представљати провокацију, а камоли тих размера да заслужује тако бруталан одговор какав је био погром с пролећа 2004? Не. Али на Косову је читав естаблишмент овај догађај схватио управо тако – као „провокацију“ и нешто што представља „угрожавање јавне безбедности“. Јер ако су им такве социјалдемократе, можете мислити какви су им тек десничари?

„Обавештени смо о догађају СПЦ на Косову, одржаном у недовршеној згради која је изграђена на имању у власништву Универзитета у Приштини, у време српског репресивног режима на Косову. Косовска полиција није унапред обавештена о овој активности и то представља кршење правила јавне безбедности на Косову“, поручио је јавности министар омладине, спорта и културе у Приштини Хајрула Чеку. „Слобода верских активности загарантована је Уставом и законима Косова и заштићена је свим институционалним механизмима. Међутим, верске активности не могу се користити у политичке сврхе, нити кршити ред, закон и правду. За мир који данас уживамо, платили смо високу цену, тако да косовске институције неће толерисати радње које утичу на јавну безбедност, интервенишу у независности судства и промовишу сукобе који угрожавају суживот међу заједницама“, додао је он.

И други албански политички актери на Косову и Метохији реаговали су слично. Брат бившег „косовског премијера“ Рамуша Харадинаја и будући кандидат Алијансе за будућност Косова за градоначелника Приштине Даут Харадинај одржавање литургије у Цркви Христа Спаса назвао је „увредом за грађане Косова“ и провокацијом, позивајући владу и општину да одмах реагују. Председник Демократске партије Косова Енвер Хоџај оценио је да је литургијом „угрожен карактер државе Косово“. Слично су се поставиле и невладине организације које се боре за људска права и промоцију културе. И Саљи Соши, извршни директор фондације која се назива „Културно наслеђе без граница“, сасвим у духу имена своје „фирме“ оценио је да је одржавање литургије у једној цркви „политички догађај“ и „провокација“. „Када кажем провокација, мислим на чињеницу да је ’миса’ организована у згради изграђеној за време Милошевићевог режима, чија је локација усред универзитетског кампуса, па земљу заузима Универзитет и која је изграђена да покаже циљеве тог режима. Веома је добро што као друштво нисмо пали на провокације, већ државне институције треба да се потруде да спрече и упозоре на опасност која долази од ових провокација“, навео је он. Организација која се представља као „Савет за заштиту људских права на Косову“ литургију је оценила као „увреду“, „провокацију“ и „манипулацију“. То су, иначе, исти они који су пре свега неколико месеци игумана Високих Дечана Саву Јањића називали ратним злочинцем.

Да не напомињемо да власти у Приштини и косовски борци за културу и људска права провокацијом не сматрају када обнажене девојке и младићи у тој истој цркви снимају музичке спотове, или када се она претвара у јавни тоалет.

СЛОБОДА ВЕРОИСПОВЕСТИ Иако је и министар Чеку, а верујемо да друго не би рекао ни остатак „екипе“, истакао да је „слобода верских активности загарантована Уставом и законима Косова и заштићена је свим институционалним механизмима“, испада да то и није баш тако, јер зашто би, онда, једну литургију називали „увредом“, сматрали „провокацијом“ и опасношћу по јавну безбедност? Зато што је искоришћена у, како кажу, политичке сврхе? А како то? Шта је то у једној литургији, миси, или намазу политичко и на основу чега се прави разлика између чисто верске литургије и оне политичке? Питање је, такође, у каквој је то држави неопходно одржавање верског обреда у верском објекту пријавити полицији. Некој демократској, мултикултурној и слободној? Ако је тако, да ли се полицији морају пријављивати сви верски обреди свих верских заједница? А шта је с оним приватним у кућама, мора ли се и о томе обавештавати полиција?

Ако је окупљање владике Теодосија и десетак верника у цркви представљало опасност по јавну безбедност, поставља се питање да ли се то власти у Приштини плаше да ће преосвећени владика и његови следбеници после литургије изаћи на улицу и починити неки насилни акт? Или страхују да ће неко њих напасти јер су нашли да се ту моле Богу? Ако је ово друго, а то смо на Косову и Метохији нажалост и превише пута видели, онда није проблем у онима који се моле него у онима који вернике нападају, и полиција би тиме требало да се позабави, а не да осуђује „провокаторе“. По тој логици, и путници оног несрећног аутобуса „Ниш експреса“ су провоцирали мирољубиве Албанце, па им је сасвим праведно одговорено дизањем у ваздух пре двадесет година и осумњичени за тај напад Флорим Ејупи је сасвим исправно ослобођен, јер се и није радило о злочину.

Провокација је, можда, у томе што је литургија, како кажу и Чеку и остали, одржана у цркви која је „нелегално“ саграђена на „туђем“ земљишту (наводно приштинског универзитета), око чега се води судски спор, па „ниједна страна која је део судског поступка не би требало да врши притисак на судове“. „Позивамо да се такве ситуације не понављају и да се заинтересоване стране у овом судском предмету уздрже од директног или насилног притиска на правосудне институције“, изјавио је Чеку иако је претходно експлицитно рекао да је црква „изграђена на имању у власништву Универзитета у Приштини, у време српског репресивног режима на Косову“. Шта се може сматрати притиском на судство ако не категорична изјава једног министра? А министар се при томе уопште не обазире на чињеницу да је судска одлука у том предмету донета још 27. септембра 2017. године, када је Апелациони суд у Приштини потврдио ранију пресуду Основног суда у том граду по којој земљиште на којем се налази црква не припада Универзитету него СПЦ. Баш исто као што се не обазиру и на пресуду у вези са земљом која треба да буде враћена манастиру Високи Дечани, на шта их сваке године опомињу чак и амбасадори Квинте. И после Дечани нису угрожени и треба их скинути са списка Унеска и Европе ностре…

Споран је и аргумент како је та црква „симбол шовинизма“ јер је саграђена у време „репресивног српског режима“. Чињеница је да је мање-више све што данас постоји на Косову и Метохији изграђено управо за време тог „ужасног режима“, укључујући и тај универзитет на чијој се парцели црква наводно налази, а који им не смета. Црква им пак смета, кад год да је направљена, чак и када је сматрају „својом“.

Сметају, нажалост, цркве свима онима којима сметају и Срби, јер су свесни да без Цркве нема ни Срба. Зато се „Нана Фата“ онако огорчено борила за своја три метра земље и одбила све понуде за поравнање. Зато се и Монтенегрини боре за затирање СПЦ у Црној Гори. Зато и медији попут луксембуршке „Нове Ес(Ес)“ поистовећују СПЦ са онима што су убијали Бошњаке (Побили јој најмилије, саградили цркву у авлији). Сметају цркве и америчким војним и другим планерима, попут генерал-потпуковника Френклина Бена Хоџиса, бившег главнокомандујућег америчких копнених снага у Европи, који је отворено рекао да СПЦ представља опасност за „мир“ на Балкану. Треба „помоћи Србији да се одупре притисцима Православне цркве везане за Русију“, рекао је он у интервјуу за „Глас Америке“ од 17. јула 2019. У том контексту, значи, треба посматрати напоре косовских Албанаца и свих других који гледају да нам помогну да се ослободимо тих црквених притисака, па и самих цркава и Цркве. Они све то раде за наше добро. [/restrict]