Смрт у слободи

Случај смрти новинара Милана Пантића

Наивност једног локалног новинара, који је поверовао да је дошло време када се сме слободно и с ентузијазмом бавити истраживачким новинарством, коштала га је главе, док јавност, у својој такође наивној нади, чека исход и решење тог случаја

И теорија и искуство кажу да што више времена прође од неког злочина све је теже, ако је икако и могуће, открити починиоце и привести их правди. Некада је разлог за то лоше одрађен увиђај, некада недоследна даља истрага а некада и намерна опструкција како случај никада не би дошао до суда.

Рекло би се да у случају убиства новинара Милана Пантића има понешто од свега поменутог, мада се с времена на време усталаса јавност или као подсећање или као опомена да се ево већ двадесет година на овом случају ради. Додуше има помака, али не и очекиваног судског поступка.

Управо се то дешава и с последњим обраћањем јавности Верана Матића, председника Комисије за истраживање убистава новинара, у којем се наводи да постоје нови материјални докази у вези с убиством новинара из Јагодине, и истиче да је јасно да иза злочина стоји организована криминална група у којој су и политичари, али и да, упркос свему, у Тужилаштву за организовани криминал кажу да неће преузети овај случај.

СУКОБ С КЛАСИЧНОМ МАФИЈАШКОМ ХОБОТНИЦОМ Тог 11. јуна 2001. године Пантић је пресретнут у улазу зграде у којој је живео, док се враћао из продавнице с векном хлеба и млеком. Металном шипком нанете су му смртоносне повреде по глави и остао је да лежи у огромној локви крви.

Матић је и раније истицао да су непосредни извршиоци наручена екипа криминалаца која нема никакве везе с мотивима оних који су их унајмили да обаве ликвидацију. Он у отвореном писму поводом годишњице убиства новинара сугерише да је полицији и тужилаштву познат читав низ информација: да постоје имена људи који су извршили убиство; да је лик убице препознат и преко фотографије и преко фото-робота; да је познато ко је тајно пратио Пантића у његовом селу, неколико дана пред ликвидацију; да је познато ко је стајао испред зграде убијеног, тајно га пратио и опсервирао га; да су познати мотив убиства, име особе која га је убила, организација, криминална група која је све осмислила. Дакле, убица, или група њих, послат је у Јагодину с јасним задатком – ућуткати новинара који је, радећи свој посао, био сметња пљачкашкој приватизацији.

Један од момената Матић посебно наглашава: „Да ли је могуће да је моћан појединац из тадашње, тзв. демократске власти (Владе) могао послати телефакс поступајућем судији у Крагујевцу, с наређењем да донесе пресуду по тим директивама, а да је само рочиште – потврда поруке из тог телефакса и такве одлуке, којом се привредни гигант, о чијој приватизацији је писао колега Пантић, што је био непосредан повод за његово убиство, ослобађа плаћања рачуна за потрошени гас (у вредности од 12 милиона долара)?“ Или: „Да ли је довољно да лице у судском поступку призна да је добило новац да заврши започету приватизацију, да му се нађу свифтови уплата трансакција за наведено чињење, том приликом оштети државу и на крају остане неосуђен? (Узгред, то лице је одбило да буде тестирано полиграфом за учешће у случају убиства колеге Пантића.)“

Ако бисмо упоредили овај случај са убиством новинара Славка Ћурувији, до чијег је правосудног и још неокончаног исхода довела такође ова комисија, могло би се рећи да случај Пантић има много већу и дубљу трагику. Јер док се Ћурувија директно сукобљавао с ондашњом влашћу (с којом је претходно био у веома добрим односима), нападајући је што писањем у свом приватном медију, што денунцирајући је на својим путовањима по Америци, један мали новинар из провинције је после петооктобарских промена умислио да је дошла слобода и да може слободно и отворено да пише о свему, не слутећи да ће тиме доћи у сукоб с класичном мафијашком хоботницом, чији пипци досежу до самих врхова власти.

Ту треба тражити главни разлог зашто се у последњих 20 година све сводило на обећања да ће убице и налогодавци бити откривени и поред формираних седам радних група, судског процеса за злоупотребу службеног положаја приликом продаје поповачке цементаре, безброј саслушаних лица и исто толиких увида у садржај списа…

УБИСТВО КОЈЕ ЈЕ БИЛО „ГРЕШКА“ Душан Михајловић, министар полиције у време убиства, тврдио је како „полиција има низ сазнања о мотивима и извршиоцу“, али и да су „полицијска сазнања једно, а докази који су потребни тужиоцу да подигне оптужницу нешто друго“. Његовом наследнику Драгану Јочићу стално ће спочитавати изјаву у којој је ово убиство назвао „грешком“, јер како је тада рекао, није ни било намере да се новинар убије већ да се само застраши.

Иза његовог незграпног и непрецизног јавног обраћања стоји, у ствари, чињеница да је после Пантићевог усмрћења утврђено да је имао (и не знајући) поодмакли карцином и да је за смртни исход био довољан сасвим слаб ударац у пределу главе. На страну што је то први рекао баш његов претходник Душан  Михајловић.

Све поменуте чињенице су, у ствари, разлог зашто је у јануару 2013. године дошло до формирања Комисије за разматрање чињеница до којих се дошло у истрагама које су вођене поводом убиства новинара Милана Пантића, Даде Вујасиновић и Славка Ћурувије. Осим Верана Матића, за чланове Комисије именовани су новинари Бранислав Јовановић, Љиљана Смајловић и Весна Малишић, а поред њих комисију чине и тадашњи директор полиције Милорад Вељовић, представници Министарства унутрашњих послова Родољуб Миловић и Славиша Софтић, као и представници Безбедносно-информативне агенције (БИА) Жељко Рашета, Ивица Петровић и Небојша Вујичић.  С тим да је уредница НИН-а Весна Малишић поднела оставку пре првог састанка Комисије, а замениће је председник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Вукашин Обрадовић. Малишићева је рекла да није желела да буде у комисији коју је формирала Влада са људима из МУП-а и БИА, који су били дужни да открију убице новинара, пренео је тада „Блиц“.

А када је Комисија 2017. изашла са закључком да је држава умешана у убиство новинара Милана Пантића из 2001. године у време „демократске власти“, боље рећи њеним директним учешћем, медијски комесари Демократске странке ће подићи глас и рећи да у раду Комисије виде политизацију. Без обзира што све чињенице и докази воде баш ка врху власти.

Од тада Комисија за истраживање убистава новинара стално захтева да се предмет Пантићевог убиства из Вишег јавног тужилаштва у Јагодини пребаци у Тужилаштво за организовани криминал јер би, како верују, тек ова инстанца могла да се ухвати укоштац с дубоком и мрачном позадином убиства новинара.

Испоставиће се да је у низу протеклих година саслушано толико људи, али не по правилима истражног поступка, да је у то време поступајући тужилац одбацио све у вези с тим предметом и тиме аболирао све учеснике, а Тужилаштво за организовани криминал, како каже Матић, не може, не жели или из неког другог разлога не може да га поново покрене, иако му је 2013. године достављена допуна с новим додатним материјалним доказима од сведока који је дао свој исказ у тужилаштву.

ОПСТРУКЦИЈА ЛОКАЛНЕ ПОЛИЦИЈЕ Многи ће Матићу замерити што о урађеном увиђају говори као лошем и аматерском, иако није стручно лице из области права, криминалистике и форензике, превиђајући да иза њега стоје налази до којих је дошла радна група полиције с Драганом Кецманом на челу, а која је радила и на решавању случаја убиства новинара Славка Ћурувије, што је резултирало подношењем кривичне пријаве против извршиоца.

Та радна група утврдила је да је место злочина контаминирано у врло кратком периоду,  да нису обављене елементарне истражне радње, као што су саслушања чланова породице и вештачење мобилног телефона, а као најбољи пример за ове тврдње наводе се сачувани опушци цигарета пронађени на лицу места који су тек пре неког времена послати на ДНК анализу. Све то указује да се Комисија суочила с опструкцијом локалне полиције и правосудних органа. А ако се на све то дода коруптивна афера са цементаром Поповац, јасно је зашто се тражи ангажовање Тужилаштва за организовани криминал.

Упркос вишегодишњим тврдњама Комисије да је убиство јагодинског новинара вишеслојни злочин, са својим политичким, финансијским (коруптивним) и криминалним аспектом, Тужилаштво за организовани криминал неумољиво поручује да не постоје основи сумње да је дело извршено од стране организоване криминалне групе, те да оно није надлежно.

… И СЛУЧАЈ ЦЕМЕНТАРЕ ПОПОВАЦ Ту долазимо до случаја Поповац и помало заборављеног судског поступка за злоупотребу службеног положаја и утају пореза, који је до 2010. године вођен против некадашњег шефа кабинета председника Владе Србије, а данас адвоката Немање Колесара, саветника премијера за безбедност Зорана Јањушевића и још две особе. Овај процес забашурен је 2010. године, одустајањем суда од кривичног гоњења због недостатка доказа.

Аферу је у лето 2003. године покренуо Млађан Динкић, потпредседник Г17, када је на конференцији за медије поделио новинарима превод документа мађарске Управе за борбу против организованог криминала који је достављен МУП-у Србије готово месец дана раније, чиме је указао на прање новца и изнео оптужбе на рачун службеника Владе Србије Немање Колесара и Зорана Јањушевића, управо оно што је било и у фокусу новинара Пантића.

Укратко, Колесар као председник Управног одбора поповачке цементаре, заједно са сарадницима, помогао је да понуда предузећа „Брајтенбургер“ – ћерке фирме швајцарског „Холцима“ – буде проглашена за најповољнију, за шта је ова компанија на рачун Јањушевићеве фирме основане на Сејшелима уплатила готово три милиона долара. Тај износ је раздељен, а Колесару је уплаћено 355.000 долара. Тендер за продају цементаре у Новом Поповцу расписан је месец дана после Пантићевог убиства. У њему су индиректно учествовале особе из финансијског круга које су претходно „убележиле“ злоупотребе са цементом, о чему могу да се пронађу индиције у Пантићевим текстовима.

У поступку Агенције за приватизацију цементара је продата за 52,5 милиона долара. Поред цене купац је требало да плати и социјални програм за отпуштање око 1.500 радника, модернизацију фабрике и 40 милиона долара наслеђених дугова. Комисија за приватизацију, у којој је главну реч водио Мирко Цветковић, још у то време на сталној вези с премијером Зораном Ђинђићем, лако је убедила швајцарског купца да преузме цементару,  јер реално неће морати да плати 40 милиона долара постојећих дугова, све уз тумачење по коме ће највећи део дугова бити отписан заједно с укупним дуговима Србије према Лондонском и Париском клубу (што ће Уставни суд Србије оспорити јер је забрањено генерално отписивање дугова привредних субјеката).

Рећи ће Динкић (у интервјуу за НИН 14. 8. 2003) да је Јањушевић, као саветник премијера за националну безбедност, неформално контролисао врх полиције и био официр за везу са ДБ, али је био и „специјалиста за стечајеве предузећа“. Јањушевић и Колесар су, заједно с неким другим бизнисменима, држали у шаци Горана Кљајевића, председника Трговинског суда у Београду, што је у институционалном хаосу који влада у Србији нудило неслућене могућности за лаку зараду. Велике финансијске малверзације у Србији протеклих година дешавале су се управо у процесу стечаја предузећа тако што су разноразним махинацијама изигравани обични повериоци, у корист оних који су били блиски властима, или оних који су били спремни да плате дебеле провизије да би по багателним ценама извукли скупоцене некретнине из стечајне масе или наплатили иначе ненаплатива потраживања.

Динкић (у поменутом интервјуу) наглашава да ова двојица нису ситне рибе као што влада у јавности жели да их прикаже: „Рецимо, од тих проблематичних саветника, који су у међувремену постали својеврсни центри моћи, Беба Поповић је убедљиво број један, Јањушевић је број два, а Колесар иза њих – број три. Ови људи вероватно знају и за прљавштине неких других чланова владе, због чега се сви међусобно грчевито држе.“

Истрага је трајала годинама, да би 2010. Виши суд у Београду обуставио истрагу и одустао од кривичног гоњења. Јер овај случај, заједно с убиством новинара Милана Пантића, показао би све зло и наказност приватизације која се после 2000. године скоро у свим случајевима одвијала на истоветан начин.

Када је захваљујући резултатима Радне групе МУП-а 2013. направљен помак у расветљавању Пантићевог убиства, Колесар и Јањушевић су се нашли међу особама које су дале исказ о евентуалној умешаности у овај злочин. Десетак људи је саслушано на полиграфу, али не и Колесар и Јањушевић. Одбили су.            


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *