Слика као недосањани сан

Поводом изложбе у Центру за културу Ковин

У генерацији нових цртача и сликара српске фантастике, те жилаве и раскошне биљке, Маријана Ракићевић (Чачак, 1992) појавила се као једна од оригиналнијих. На ову сликарку скренула је пажњу и њена самостална изложба у Центру за културу Ковин, одржана у мају. Правила лепог писања налажу да се на почетку избегне биографски моменат и вреднује само дело, међутим, од тога ће се овде одступити, из личних и објективних разлога, пре него што се покуша откључавање неке од тајни света ове цртачице и сликарке. Дипломирала је 2015. године као студент генерације на Факултету примењених уметности у Београду, на одсеку зидно сликарство. Мастер примењеног сликарства постала је од 2016. године. Од 2010. до 2020. приредила је четири самосталне изложбе и учествовала на двадесет шест групних. Добитница је награде из Фонда „Александар Томашевић“ за најбољи годишњи успех на основним студијама за школску 2013/2014, као и награде из Фонда „Миодраг Вујачић Мирски“, која се додељује за портрет највиших уметничких домета свих академских студија из области примењеног сликарства за школску 2014/2015. годину. Томашевић и Мирски су велики сликари и част је добити њихову награду, посебно је Мирски вешто реалистички сликао актове и портрете, што је блиско настави на студијама. Две године била је стипендиста Фонда за младе таленте – Доситеја. Поред цртежа и штафелајног сликарства, бави се израдом фресака, икона и мозаика. Дела јој се налазе у неколико приватних колекција у Србији и у иностранству.

Били би то општи, јавни разлози истицања рада ове уметнице. Приватни је следећи, нимало мање важан и вредан. Писац овог текста је 2015. године видео изванредну самосталну изложбу цртежа ове уметнице у Галерији Факултета ликовних уметности у Београду и био изненађен. Сликарка је тек дипломирала и с двадесет три године урадила крајње зреле и озбиљне цртеже. Био је то разлог да њена остварења уврсти у књигу на српском и енглеском језику „Ars phantastica. Атлас цртежа и текстова. An atlas of Drawings and Texts“. Реч је о капиталној књизи, вероватно јединој те врсте у свету, објављеној у Београду 2017. године у издању Графике Јакшић, на скоро седам стотина страна. Маријана Ракићевић је најмлађа уметница у таквом издању о српској фантастици, тој понорници, која повремено својим ћудима избија на површину историје. Њени цртежи се налазе између остварења педесет пет најбољих српских и црногорских цртача и цртачица, од којих неки нису више ни живи, тачније књига се завршава с њом, као најмлађом.
Ликовни свет ове сликарке крајње је самосвојан, она ништа не дугује великим претходницима из групе Медиала, на које се многи међу њеним врсницима ослањају. Није никакав епигон већ храбро, скоро усамљено, гази врлетима маште, уз сву личну скромност која је краси. Наоружана тим неопходним врлинама, кренула је у духовну авантуру, у тамни вилајет имагинације, у њен унутрашњи свет визија којим царују отмене али замрачене, крхке и нежне, те опасне и нимало наивне фигуре. Насупрот канонске, староегипатске, грчке и византијске лепоте, поједини велики или храбри уметници развијали су ирационалну лепоту, путујући њеним непрегледним пространством. Ирационализам не мора увек да припада сфери зла, још је Јунг супротно од Фројда упозорио да се неправедно подсвест оптужује, многи злочини учињени су свесно а често и из рационалних разлога. Ирационализам ове младе уметнице хрли ка пољима интуиције, тамо где је за цртеж неопходно само „неговање унутрашњих биљака“, како каже легендарни цртач Урош Тошковић. Из тог „цвећа зла“, из опојног мака бога Хипноса, цветају визије и сновиђења Маријане Ракићевић, израста зачудни, онеобичени, измаштани свет линија, сенки, фигура и ликова. Њена фантастика (а има разних врста тог метастила, који обједињује све остале) јесте интуитивна, отворена ка унутрашњем сазнању, према виђењу ствари помоћу унутрашњег, „трећег ока“ визија духовних светова, оног које може, како су веровали стари Кинези, да буде и ватрено, јер види демоне. Маријана

Ракићевић јасно разазнаје и дефинише карактеристике својих сподоба и лепих фигура, оне су увек личности, а не општи типови, прецизно цртачки и ликовно одређене у смислу студије и дорађености уметничког поштења које започиње са германском школом и северном ренесансом. На граници гротескног, које је и најпре фантастично, али никада карикатурално, живе њени ликови, Мадоне и кавалири из сенке. Уместо канонске, иконичке, она истражује слободну, неспутану, ирационалну лепоту заумног света, оног иза физике и дана, из царства метафизике и ноћи, када границе светова попуштају а несазнатљиво се указује као ближе и јасније. Уметница каже да својим радом истражује пре свега сопствену подсвест. То су оне, како би рекао један други велики сликар разуздане маште, „вести из несвести“, директни увиди у паралелни, дневних хирова лишени свет. Маријана Ракићевић се креће грацилно по њему, убира цветове финих сновиђења, код ње нема грубости ни вулгарности. Смело залази у ирационализам који има своје сопствене законе, законе ноћи, толико другачије од дневног налога.
Тврдимо да постоји ирационална лепота у делу ове уметнице мислећи и да нема ничег ирационалнијег од појаве анђела као Божјег изасланика, као што је и Луцифер пре пада био најлепши и најсјајнији анђео. Окултни свет такође зна за своје светлости, конвулзивне и опасне, магијашке, а то помињемо пошто свет ове цртачице и сликарке опстоји на немогућој граници између светлости и таме, линије и боје, лица и маске, лика и огледала, готике и барока, анђеоског и демонског. Нове у њеном раду нису само метаморфозе, унапређење у правцу магијског принципа претворбе, за који зна ликовност као и књижевност, већ и агломерације, здрузгавања, гомилања форми из којих зрцали понеки чист, јасан и леп лик. Можда је све то што ствара ова сликарка само, како она каже, израз рада са енергијама које осећа и стомаком. Као да све то није ништа друго до имагинарни покушај повратка у јаје, у савршену форму, коју често представља, у идеално природно и космичко стање, ни спавања нити буђења, у недосањани сан.