СЕВЕРНА КОРЕЈА – ПИОН У ГЕОПОЛИТИЧКОЈ ИГРИ КОЈИ ТО НИЈЕ

Године 2015, у августу, словеначки бенд Лајбах наступио је у Северној Кореји. Био је то део програма посвећеног прослави Дана ослобођења од јапанске окупације. И било је то први пут да је „тамо наступио један рок бенд“. Нема сумње да су слике које су уследиле из Северне Кореје, посебно документарни филм што је пратио наступ групе, многе изненадиле: то је жестоко одударало од дубоко укорењених представа грађених у западним медијима током последњих деценија

Док се у већини европских земаља, макар с времена на време, пробија и другачија истина, то углавном не важи за Америку, у којој је Северна Кореја постала „стандардна референтна тачка за савремени тоталитаризам“ (комунизам). Северна Кореја је за очи медија претворена у „земљу таме“ – и, обавезно, у „земљу глади“, у којој се живи (или скапава) од плате која износи једва неколико долара месечно. То је „мрачна комунистичка диктатура“ (комунисти су у Америци и данас најгоре зло, „непријатељ“, онај који се пише великим почетним словом, тим пре што Американци говорећи о комунизму заправо немају појма о чему говоре). Северна Кореја се, уз то, сматра и „опасном безбедносном претњом због развоја нуклеарних ракета способних да нападну САД“.
Овом земљом укратко, према америчким представама, влада суманути диктатор у својих неколико инкарнација. Он је, заправо, зао и опасан лудак, ментално и психички тешко оштећено лице, који не прети само Америци и „остатку света“ већ упорно малтретира и сопствено становништво. Становништво Северне Кореје наводно је изложено „сталној и бруталној комунистичкој репресији режима“. Супротстављају му се, наравно, САД – тај „светионик слободе у свету“. То је и иначе начин на који функционише америчка пропаганда, склона да све своди на личне особине „лошег момка“, коме се супротстављају „добри момци“. То је дечја бајка о добру и злу, у својој најтривијалнијој варијанти, у којој је улога „добрих момака“ резервисана искључиво за Американце. Та врста јефтине пропаганде има зачуђујуће велики одзив, сведочећи о инфантилном, незрелом слоју људске психе.

Ко је овде заправо луд?

Сцене из документарног филма Дан ослобођења довеле су у питање овакве представе, показујући чисту, функционалну и уређену земљу (наравно, без глади) и отварајући бројна питања о Северној Кореји. „Слобода“ њених становника је релативна ствар, подложна политичким манипулацијама. Лајбах су проблему пришли (углавном) без предубеђења и без скривених намера. Писац овог чланка није био у Северној Кореји. Он не може да говори о њој из прве руке. Пустимо друге да говоре о Кореји: пре свега, оне који су у њој живели. Искуство га је, међутим, научило да не узима озбиљно пропагандне представе, нарочито ако су грађене по отрцаним, баналним стереотипима. Холивудске представе о „добру“ и „злу“ су управо такве. Застанимо и размислимо, бар на тренутак: да ли би то било први пут да нас је пропаганда машинерија (а она је данас најмоћнија на Западу) повукла за нос? Да парафразирамо Џеремија Кузмарова: ако Американци мисле да су Северни Корејци луди, немају ли Северни Корејци много више разлога да верују да је истина управо обрнута?
Џереми Кузмаров је Американац и писац приказа књиге А. Б. Ејбрамса Непокретни објекат (А. B. Abrams: Immovable Object: North Korea’s 70 Years at War with American Power, Clarity Press, 2020). Тај његов приказ носи наслов Ова књига преокреће све оно што сте мислили да знате о Северној Кореји. Шта је закључак ове књиге, која тежи да ствари сагледа из другачијег угла? Ејбрамсово дело, у најмању руку, „показује да су уобичајене перцепције у САД о Северној Кореји углавном погрешне“. Ако је „династија Ким“ владала аутократским методама (а каквим методама је могуће владати у земљи која од самог почетка живи у фактички непрекидном ратном стању?), „она је такође усвојила рационалне и повремено интелигентне политике које су Северној Кореји омогућиле да превазиђе спољашње непријатељство без преседана и развије нешто попут војне моћи“. Другим речима: на власти у Северној Кореји нису фанатични милитаристи, какве редовно показују пропагандне радионице на Западу, још мање „фашисти“ који провоцирају свеопште крвопролиће, него руководство дубоко свесно да је војна моћ одвраћања једини стварни гарант њиховог опстанка. „Фашисти“ заправо седе у Белој кући и Пентагону. „Између јула и новембра 2017. године Северна Кореја је успешно тестирала три балистичке ракете интерконтиненталног домета и софистицирану минијатурну термонуклеарну бојеву главу, која је, ван сваке разумне сумње, показала да је један од најстаријих америчких противника стекао способност да изврши ударе по копну САД. Америчка обавештајна служба је касније потврдила одрживост оба тестирана пројекта и њихових бојевих глава.“

Историјски корени сукоба

То је велики успех за малу земљу која је постала мета истрајног непријатељства премоћног противника. Северна Кореја сада можда стиче предност у седамдесет година дугом рату са Сједињеним Државама, и то је разлог за понос који данас, с правом, осећа њен народ. Северна Кореја је, поновимо, тешко погођена америчким санкцијама, које јој онемогућавају нормалну међународну трговину. Али то је нимало не спречава да води независну и суверену политику. При томе, у свим једначинама севернокорејске спољне политике увек се појављују САД – као архинепријатељ, као онај ко јој стално прети, омета је, или барем покушава да је ометe у развоју.
„Конфликтна ситуација дефинитивно највише одговара САД“, кажу Лајбах. То Америци даје оправдање за „присуство своје војске у Јужној Кореји (35.000 војника), у Јапану (40.000 војника), присуство Седме флоте и суперносача авиона Роналд Реган у непосредној близини, као и војних база у Тајланду, на Филипинима, у Сингапуру, на Гваму…“ Стварна мета, међутим, није Кореја: „Прави разлог за сву ту нагомилану војску САД у Источном и Јужном кинеском мору, наравно, није Северна Кореја већ потенцијално много опаснија велесила – Кина. Северна Кореја је само погодан дипломатски изговор – проблем који никако не сме да се реши.“
То је једна страна виђења „проблема“ званог Северна Кореја – уколико је ова земља уопште проблем. „Што се тиче Северне Кореје, истина није никада једноставна“, додаје члан Лајбаха Иван Новак, „већ је она слагалица сачињена од стотину ситних делова које би требало да саставите сами. Већина ствари која се прича о Северној Кореји, од западних медија и самог режима Северне Кореје, комбинација је спекулација, гласина, незнања, различитих политичких агенди, пропаганде, кликбејта и понекад чистих лажи. Прилично често, ту је и мало семе истине у унутрашњости тих слојева искривљености и хипербола, и потребно вам је и веома много времена и веома отворен ум како бисте открили и склопили све делове слагалице. Свако ко тврди да је стручњак за Северну Кореју или је будала или лажов, тако да не треба веровати ниједном извору информација, укључујући и мене.“
Ејбрамсова књига нуди другачији поглед на историју америчко-корејског конфликта. Где су историјски корени овог сукоба? Односно, зашто „добра и брижна Америка“, тај наводно „добродушни џин“, не оставља деценијама на миру ову малу и не баш тако богату земљу?

Рат су почели Американци

Одмах на почетку: „Сукоб између САД и Северне Кореје, или Демократске Народне Републике Кореје (ДНРК), укорењен је у пркосу Северне Кореје светском поретку који предводе САД.“
Оснивач ДНРК био је Ким Ил Сунг, вођа манџурских партизана који су се на совјетском Далеком истоку жилаво борили против јапанске окупације. После 1945. Сједињене Државе следиле су Јапан у непријатељству према левичарским националистичким покретима, као и у изградњи полицијског државног апарата у Јужној Кореји који се ослањао на многе (бивше) јапанске сараднике.
На крају Другог светског рата САД су поделиле Кореје и инсталирале клијентелистички режим на југу, који је водио Сингман Ри, „довезен авионом генерала Дагласа Мекартура након што је провео године у егзилу“. (Сингман је по својем верском опредељењу био методиста-протестант, податак који није без значаја за његову историјску улогу у овом конфликту.) Извештаји из тог времена показују оштар контраст између две Кореје: на северу је спроведена успешна земљишна реформа, која је пружила нове могућности за пољопривредно становништво, а здравствена заштита и образовање постали су бесплатни и свима доступни.
Док су под управом Ким Ил Сунга индустријска производња и државна индустрија експоненцијално расла, а просечна плата фабричких радника повећана за више од 80 одсто, марионетска влада Јужне Кореје изазвала је социјалну побуну због политике поновног повезивања с Јапаном, од којег су САД покушавале да направе „млађег партнера“ у Хладном рату. Заједно с тим, ишло је и америчко ослањање на у народу омражене сараднике Јапана из времена окупације.
Пре избијања Корејског рата, јужнокорејски режим ликвидирао је „најмање 100.000 припадника сопственог народа, укључујући и брутално сузбијање побуне на јужном острву Чеџу“. Крајем 1940-их Кимов режим промовисао је мирно поновно уједињење обе Кореје путем слободних избора. Међутим, „америчка влада блокирала је ове изборе јер је знала да ће Ким победити – слично Вијетнаму 1956. године, када су превиђали да ће Хо Ши Мин освојити најмање 80 процената гласова“.
Рат је дошао као спасоносни, заправо, као једини могући излаз. И, супротно „етаблираној (западној) историји“, није га почела Северна Кореја: „Упркос исповеданој посвећености демократији, САД су погазиле суверенитет Кореје како би испуниле своје империјалне амбиције у југоисточној Азији, коју су САД окружиле војним базама после победе у Пацифичком рату.“ Рат је почео нападом на погранични севернокорејски град Хаеџу.

Клање незабележено у историји

Амерички државни секретар Дин Ачинсон накнадно је изјавио да је „Корејски рат најзад почео и – спасио нас“. Корејски рат је, између осталог – попут испитивања нових оружја типа напалма, који „сагорева месо“ – послужио и као експериментални полигон за разне технике микробиолошког рата. (У овом тренутку САД располажу са око 30 таквих лабораторија, распоређених углавном дуж граница с Русијом и Кином.) Предавања о овим техникама држали су „јапански ратни злочинци, који су потајно позивани да предају у Центру за биолошку борбу америчке војске Форт Детрик у Мериленду, после Другог светског рата“.
Амерички генерал Даглас Мекартур касније је сведочио да „никад није видео људску катастрофу попут оне која је завладала у Кореји током Корејског рата“. Било је то, према његовим речима, „клање какво још није виђено у историји човечанства“. Заслуге за то не могу се приписати „комунистима“, ни „комунистичкој диктатури“.
Расизам је у томе имао важну, ако не и пресудну улогу: „Према Комисији за истину, која је основана деценијама након завршетка рата, трупе које су ратовале на страни Јужне Кореје починиле су шест пута више злочина од Севернокорејске народне армије (КНА). Америчке трупе су, према налазима комисије, палиле села, силовале жене и починиле на десетине масакра, од којих су неки били мотивисани чистим расним фанатизмом.“ У том рату без милости уништавани су и културни споменици Кореје: „светилиште Мо Ран Бон и храм Јен Миен Са Буда у Пјонгјангу, као што су систематски мучени и малтретирани ратни заробљеници – далеко систематичније него што су то икад радили Северни Корејци и Кинези“. У том масовном злочину (тај термин само приближно може описати „амерички ангажман“), према речима пилота Дејвида Тејтума, било је посве оправдано „ако бисмо убили десет цивила како бисмо спречили једног војника да пуца на нас“.

Памћење америчких злочина

У борбу се убрзо укључила и армија Кине: рат је за кратко време постао међународни. Било је то и поприште пораза тешког америчке авијације од стране совјетских пилота; још једна, слабо позната страница из историје, попут оне од 12. априла 1951, када је, за двадесетак минута ваздушне битке, 44 совјетских пилота у миговима 15 разбило армаду од 48 америчких стратешких бомбардера, коју је пратило 120 ловаца. Датум је у историји САД упамћен као „црни четвртак“, због чега је проглашена и седмодневна национална жалост.
О неупоредиво већим размерама трагедије за корејски народ довољно говоре следећи подаци: „Губици које је Северна Кореја претрпела током рата имали су свега неколико паралела у историји. Према конзервативним проценама, Северна Кореја изгубила је 20 посто становништва. Америчко ратно ваздухопловство бацило је између 635.000 и 698.000 тона бомби, у поређењу са 503.000 тона бачених на Јапанско царство током читавог Пацифичког рата.“
Надаље, „осамдесет одсто смртних случајева изазваних нападима бомбардера били су жене и деца, а преживели су морали да се крију по пећинама. Сврха ових напада била је максимизирање (искључиво цивилних) жртава, почев од употребе запаљивих средстава, праћених темпирним бомбама, које су спречавале приступ спасиоцима“. Амерички генерал Емет О’Донел сведочио је о њеним размерама: као резултат америчке кампање, после само три месеца рата, „готово све било је уништено. Није постојало више ништа достојно свог имена“. Навешћемо само један пример, у мноштву сличних: у новембру 1950. године један амерички напад на град Синуију уништио је 2.100 од 3.017 државних и општинских зграда, 6.800 од 11.000 кућа, 16 од 17 основних школа и 15 од 17 богомоља.
Данас на северном Корејском полуострву готово да нема породице која не памти своје жртве у том рату. Обележавање годишњица победе није испразан ритуал у Северној Кореји; Америка је дебело заслужила ово истрајно и дуго злопамћење.

Велика отаџбинска победа

На северу Кореје данас овај рат називају Великим ослободилачким ратом и сматрају га, опет с пуним правом, великом отаџбинском победом. У САД се Корејски рат ретко обележава и још ређе помиње – „углавном зато што је супротности с праведним самопоимањем државе“.
Рат америчког хегемона за доминацију заправо никад није ни прекинут; он се наставља, другим средствима. До јануара 1958. САД су поставиле око 150 нуклеарних бојевих глава на четири различите платформе у Јужној Кореји, што је подстакло Север да почне с развојем сопственог нуклеарног програма, кроз сарадњу са Совјетским Савезом.
Рат се, у ствари, продужава, различитим интензитетом, на обе стране: Северна Кореја упутила је помоћ Вијетнаму, у коме је погинуло и четрнаест севернокорејских пилота. Севернокорејски вођа Ким Ил Сунг објаснио је разлоге за то: „Подржавамо Вијетнам као да је то наш властити рат. Када Вијетнам буде изнео своје захтеве, променићемо сопствене планове како бисмо покушали да испунимо оно шта се од нас тражи.“ Према његовом савету, Вијетнамци су почели да копају подземна скровишта и тунеле. Крајем 1970-их Северна Кореја је подржавала Народни покрет за ослобођење Анголе и Афрички национални конгрес, као и снаге Народне организације Југозападне Африке (СВАПО) у Намибији, те владу Роберта Мугабеа у Зимбабвеу, која се нашла на удару америчких санкција. Северна Кореја је војно помагала и Иран и Либију (пре свргавања пуковника Гадафија) у циљу „развоја нуклеарног застрашивања“, и послала је јединице специјалних снага у Сирију како би се супротставили џихадистима који су покушавали да свргну председника Башара ел Асада. Данас изражава своју солидарност с Палестинцима у Гази и Израелу.
Северна Кореја све то време наставља да трпи снажан амерички притисак: прве санкције су уведене одмах после Корејског рата, а пооштрене су почетком 1980-их, како би САД Северну Кореју „потпуно изоловале од светске економије“. ДНР Кореја је ипак остала „снажан економски играч у поређењу с другим земљама социјалистичког блока током Хладног рата. За то је у првом реду заслужан високи ниво техничког образовања, чак и у руралним областима, и изградња импозантних хидроелектрана, као и најдубљег подземног јавног железничког система на свету, који су створени на искуствима ДНРК у изградњи подземне одбране“. Изграђен 1970-их, метро у Пјонгјангу један је од најдубљих на свету, а налази се на око 360 метара дубине.

„Дуги марш“

Док је Северна Кореја после Корејског рата релативно лако обновила своју инфраструктуру, Јужна Кореја задуго остаје једна од најсиромашнијих земаља на свету, све до побуне студената 1960, којом је збачена марионетска влада. До тада, она је 24 одсто БДП-а стицала услугама проституције за америчку војску. Према накнадном признању једне 58-годишње проститутке: „Наша влада била је велики макро за америчку војску.“
Деведесете године биле су нарочито тешке за ДНРК, која је распадом совјетског блока изгубила своје кључне трговинске партнере. Незавидном положају допринеле су и поплаве, које су „тешко погодиле провинције на југу и западу, уништавајући 1,5 милиона тона житних резерви ускладиштених под земљом. Тада је изгубљено 85 одсто производних капацитета земље, а око 5,4 милиона људи напустило је своје домове“.
Овај период у историји Северне Кореје познат је као „Дуги марш“. У нормалним околностима, такозвана међународна заједница вероватно би интервенисала како би ублажила хуманитарну кризу. Не и у Северној Кореји. „Севернокорејски народ одавно је постао пион у смртоносној геополитичкој игри у којој су дозвољене све врсте окрутности.“ У Северној Кореји, под притиском Клинтонове администрације, УНИЦЕФ и Светски програм за храну су „пропустили“ да додају витамин А у намирнице, што је резултирало смрћу најмање 2.772 деце.
Администрација Џорџа Буша уврстила је Северну Кореју у своју „осовину зла“ (све администрације у принципу следиле су исту политику, али неке су биле отвореније антикорејске, попут Бушове, Клинтонове или Обамине). Лари Никш, специјалиста америчке Конгресне истраживачке службе за Источну Азију, написао је да је „промена режима у Северној Кореји (била) главни циљ политике Бушове администрације, која је требало да се оствари поновним економским притиском санкцијама и забраном корејског бродарства“. Ове мере циљале су да изазову глад у земљи и колапс владе; уколико им то не пође за руком, министар одбране Доналд Рамсфелд разматрао је „шири план за масовне ударе на више (севернокорејских) циљева“.
Обамина администрација обновила је ове напоре, „повећавајући економски притисак и информативни рат, те покрећући сајбер нападе на нуклеарну инфраструктуру ДНРК“. Амерички стереотипи о Северној Кореји најбоље се огледају у холивудском филму Интервју (2014), који у потпуности усваја расистичке предрасуде и „прославља крваво погубљење карикатуралног лидера Северне Кореје“.

Џуче – идеологија Северне Кореје

Шта, међутим, омогућава ову непоколебљиву, управо тврдоглаву истрајност у отпору америчкој доминацији?
Северна Кореја непрекидно је изложена демонизацији западних медија. Оне који им верују, биће веома тешко убедити да је Пјонгјанг, на пример, најбезбеднији град на свету. Или да је читава Северна Кореја изванредно организована земља. „На остатак света“, тврди руски писац Александар Проханов, „они гледају с висине, али и са жаљењем због живота у ’дивљем капитализму’“. Заправо, тамо је настало „јединствено друштво у историји човечанства, које неки сматрају рудиментом совјетског уређења Стаљинове епохе, али с неким специфичностима“. На пример, севернокорејско друштво је много организованије од Стаљиновог СССР-а. Амерички притисак га није сломио већ му је омогућио већу унутрашњу кохезију. Севернокорејско друштво стекло је навику да на сваки спољни притисак реагује додатном мобилизацијом. Међу специфичности спада и то што се Северна Кореја „налази час у зони утицаја Русије, а час Кине“, при томе не постајући ничији пион.
Северна Кореја је једна врста технократске цивилизације, али цивилизације с душом, која, упркос гвозденом зиду санкција, обезбеђује својим становницима прилично високе стандарде живота и прилично висок ниво социјалне безбедности, незамислив за савремени Запад. Све што су створили Северни Корејци захтева веома снажну науку и напредну индустрију. У центру севернокорејског друштва и није идеологија већ пре религија, „јер је џуче – идеологија севернокорејске државе – таква представа о свету у којој је човек божанска појава, он може да уради све. Може, на пример, да исуши океан. Међутим, смисао је у томе да он своје велике могућности предаје вођи (представнику колектива, народа), који на тај начин постаје натчовек“. Укратко: „Човек је господар свега, и он одлучује о свему.“
Није искључено да таква Северна Кореја, сматра Проханов, једном постане замајац и модел за будућност, јер се ресурси с којим располаже човечанство, укључујући и храну и воду, непрекидно исцрпљују. Можда ће будућност од човечанства захтевати већу солидарност и већу организованост. У томе би Северна Кореја могла да послужи као пример. Везивно ткиво севернокорејског друштва није „репресија“ већ солидарност. Коме, уосталом, смета таква Северна Кореја, која својим постојањем не угрожава никог, изузев „доктринарним филозофима“ који говоре у име планетарног хегемона – Сједињених Држава?
Коначно, „ако данас правимо црвене књиге за заштићене врсте животиња, треба да сачувамо и то друштво. Овај мали део Земљине кугле, који задивљује својом организацијом, не може се избрисати и уништити, треба помоћи његовом очувању“. Северна Кореја заиста се не може „избрисати ни уништити“: њена историја је то већ много пута доказала. То нису успели ни бомбама, ратом или санкцијама, још мање претњама. Она је резултат тежњи једног малог народа, вољног да живи независно и свакако по сопственим правилима, одупирући се освајачима и хегемонима кроз историју, макар то била и „најмоћнија светска суперсила“.