Продужени злочин

Завршна реч на Округлом столу Београдског форума за свет равноправних одржаном 9. јуна 2021

Hи данас, 22 године од окончања оружане агресије НАТО-а против наше земље, нити икада у будућности, не смемо изгубити из вида основне чињенице. Била је то оружана агресија извршена кршењем Повеље ОУН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, других међународно-правних општеобавезујућих докумената, као и заобилажењем Савета безбедности ОУН као најодговорнијег тела за питања мира и безбедности у свету. Реч је о најгрубљем нападу на европски и глобални систем мира и безбедности успостављен на резултатима Другог светског рата. О злочину против мира и човечности за који још увек нико није одговарао. За огромне људске патње и жртве, за материјална разарања, за коришћење оружја са осиромашеним уранијумом и других средстава и метода масовног уништавања, за дестабилизацију Балкана, Европе и светског правног поретка успостављеног стварањем Уједињених нација, највећу одговорност сносе тадашњи лидери САД, Велике Британије, Немачке и Француске – Бил Клинтон и Мадлен Олбрајт, Тони Блер, Герхард Шредер и Жак Ширак. [/restrict]

КУЛТУРА ПАМЋЕЊА Култури памћења данас се у Србији посвећује све већа пажња. Београдски форум за свет равноправних и Клуб генерала и адмирала дали су велики допринос томе. Све појаве и догађаје из новије историје ове организације су називале правим именима.

Већ више година сведоци смо да државне, научне и културне институције, као и најважнији медији, напад НАТО-а на нашу земљу 1999. исправно оцењују као оружану агресију, илегални чин и злочин против мира и човечности. То је значајна позитивна промена у односу на ранију вишегодишњу праксу. И разуме се, није реч само о формалном или протоколарном односу, о исказивању поштовања према жртвама и браниоцима земље, према слободарским традицијама народа. Све то је јасно, потребно и нормално. Далеко је важније да јединство у правилном оцењивању „агресије“, „тероризма“, „сепаратизма“, „једностраног отцепљења“ прерасте у најширу сагласност када је реч о политици заштите суверенитета и територијалног интегритета земље, нужности поштовања уставног поретка, позивању и ослањању на међународно право и посебно, на Резолуцију СБ УН 1244. У том погледу свакако је потребно далеко више посвећености, доследности и истинског дијалога.

ПРИЗНАЊЕ ЗЕМАНУ Треба одати признање председнику Чешке Републике Милошу Земану за његову људску, државничку и интелектуалну храброст исказану недавним јавним извињењем Србији и српском народу зато што је његова земља учествовала у агресији НАТО-а 1999. године.

Ово извињење има вишеструки историјски значај. Најпре, оно ослобађа односе две пријатељске и братске земље и народа неприродног баласта из новије историје и отвара простор за даље јачање међусобног поверења и продубљивање сарадње. Посебно је значајно што је председник Земан нашао разлог да подсети на солидарност наше земље и народа са Чехословачком 1938. и 1968, што свакако није пука историјска реминисценција већ порука и опомена. Његово извињење видимо и као нуклеус нове савести Европе, као повод за размишљање лидера других земаља чланица ЕУ и НАТО-а да се, у ближој или даљој будућности, одлуче на сличне кораке. Не само због исправљања тешких неправди према Србији и српском народу већ једнако, ако не и више, због потребе обнове идентитета, достојанства, аутономности и напретка саме Европе. После ера колонијализма, ратова за прерасподелу колонија, фашизма и геноцида, грамзивости и нехуманости мултинационалног корпоративног либерализма и интервенционизма, Европи би добро дошла морална и цивилизацијска катарза. Каква би била визија цивилизације која би наставила да служи као окриље за бизарне геополитичке комбинације, огољени експанзионизам, стигматизацију, разбијање и кажњавање „непослушних“ нација, за обнављање пропалих освајачких пројеката?

Дуго чекано извињење: Милош Земан

Изјава председника Земана сведочи и о правој природи односа унутар НАТО-а у којима најмоћнији одлучује, док други то извршавају надајући се награди. На тој основи већина европских земаља била је увучена у сраман први рат на европском континенту после Другог светског рата, у рат против Европе, њене стабилности и аутономног развоја. Кооперативност током агресије на Југославију неким земљама је призната као доказ усвојене демократије, као пријемни испит за убрзани улазак у чланство НАТО-а и ЕУ. На тој основи Србији и српском народу нанета су велика зла, изазване велике људске жртве, огромна штета и застој у развоју. Да ли је Европи, заиста, боље зато што је пре 22 године учествовала у разарању Србије, да ли је због тога данас јединственија, самосталнија, (само)поштованија, да ли је европски систем безбедности (ОЕБС) поузданији и функционалнији него што је био пре НАТО агресије? Да ли је ближа заједничком дому равноправних народа од Суеца до Владивостока, или је одустала од те визије? Какве су последице НАТО агресије на систем УН и међународно право?

ЕУ И СРБИЈА Срби су народ који је себе увек видео као део Европе, доприносио њеној слободи, култури и њеним вредностима чак и више него многе чланице ЕУ. Када се данас анализира однос ЕУ према Србији и српском народу у току протекле три деценије, однос према виталним српским националним и државним интересима, када се посебно размисли шта је позадина настојања да се Србија принуди на одрицање од Косова и Метохије, од суверенитета, територијалног интегритета и идентитета, не може се одолети оцени да некоме унутар ЕУ сметају како историјска улога и допринос Србије Европи, тако и њена независност, међународни положај и развој данас. Чак, да сметају и сама подсећања на то! Ако ово има основа, онда се отвара далеко важније питање – куда стреми ЕУ којој је важнија илегална, натовско-терористичком силом наметнута творевина, него суверена и целовита Србија, чланица и оснивач Лиге народа, ОУН, ОЕБС, УНЕСКО?

ВРЕМЕ ДУБОКИХ ПРОМЕНА Србија је кроз историју научила да буде стрпљива, издржљива и достојанствена, с јасним и дугорочним погледом у будућност.

Ово је време дубоких промена. Мултиполарни поредак је део нове реалности. У том поретку постоје значајни простори за демократизацију међународних односа, поштовање принципа суверене равноправности, територијалног интегритета и суверенитета, за јачање улоге међународног права и УН. Те просторе треба освајати и испуњавати усклађеним активностима и новим иницијативама што више мирољубивих земаља.

Ово је време нових изазова и за српску политику и дипломатију, и у начелу и посебно када је реч о напорима за заштиту виталних националних и државних интереса у решавању питања будућег статуса покрајине Косово и Метохија. Ако је 1999. Резолуција СБ УН 1244 била максимум који се могао обезбедити док је земља била под НАТО бомбама, онда је тај општеобавезујући међународни правни акт данас минимум од којег се не сме одступати. Тај документ је компромис чија је суштина поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије, на једној, и широке аутономије за Косово и Метохију у оквиру Србије, на другој страни. Суштина дијалога треба да буде у напору за конкретизацију и примену те две основне компоненте компромиса, као и извршавање неизвршених обавеза из Резолуције 1244 (слободно, безбедно и достојанствено враћање 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца, безбедност и слобода кретања, враћање договорених контингената ВС и полиције, демилитаризација и др.).

Док неко блокира дијалог, не извршава прихваћене обавезе, крши Резолуцију 1244 СБ, док неко све то одобрава, ствара и наоружава творевину која силом опстаје изван сваког међународног закона, стандарда и општеобавезујућих одлука СБ УН, нико нема права да врши притиске, прети или уцењује Србију, или да је оптужује за „замрзнути конфликт“. Конфликт су замрзли они који су, као кликом прекидача, прекинули извршавање Резолуције СБ УН 1244 у часу чим је Србија извршила све своје обавезе. Постављање рокова, уцењивање Србије, махање некаквим „свеобухватним правно-обавезујућим документом“ иза леђа Србије, уз позивање на случај „две Немачке“, инфлација „непостојећих папира“ – само потврђују да западни центри моћи не желе друго осим да Србији изрекну још једну казну: казну одузимања најсветијег дела државне територије, поништавања националног идентитета и самопоштовања. Такав прилаз тешко да би се могао другачије окарактерисати осим као – продужени злочин.

Униполарни свет не може се реинкарнирати ни притисцима, ни претњама, нити војном силом иако западни центри моћи још увек од тога не одустају. О томе сведоче и текуће синхронизоване демонстрације моћи од Балтика, преко Црног мора до Средоземља и Нигера, као и у Индопацифику. Ратнохушкачком пропагандом најпре се производе и намећу носиоци „малигних утицаја“ и „ревизионисти“, а онда се застрашенима нуде заштита и браниоци, сврставање у „лигу демократија“. Изазивање тензија, неспокојства и конфликата су интегрални део милитаризованог либералног корпоративног система.

БРИСЕЛСКИ ФОРМАТ Чини се да се протеклих месеци и седмица превише бавимо дневно-политичким питањима која се тичу дијалога у Бриселу. Заобилази се питање – да ли у Бриселу уопште може доћи до праведног, уравнотеженог и одрживог компромиса, имајући у виду да се ЕУ није показала као непристрастан посредник нити као фактор који гарантује спровођење договора?

Уверен сам да то није могуће јер бриселски формат дијалога (преговора) има конструкционе грешке. Прво, већину чланица ЕУ чине земље чланице НАТО-а које су учествовале у агресији с геополитичким циљем: одузети Косово и Метохију од Србије и претворити га у америчку/НАТО војну базу с улогом у примени стратегије ширења на Исток. Нико озбиљан не може поверовати да ЕУ таква каква је искрено жели или може бити фер и непристрасни посредник. Друго, бриселски формат се заснива на концепту огољене трговине по принципу – Србија се одриче Косова и Метохије, признаје га као државу, односно прихвата његово чланство у УН, за обећање чланства остатка Србије у ЕУ. Тако нешто никада, ни од кога није захтевано, није се догодило нити може проћи са Србијом. Треће, проблем који треба решити тиче се мира и безбедности а то је у искључивој надлежности СБ УН, што потврђује и Резолуција 1244.

Дакле, док се дијалог води уз директно учешће и утицај само геополитичког Запада (ЕУ/САД/НАТО), из таквог формата може се очекивати само наметање решења у интересу геополитике експанзије НАТО-а на Исток – ништа више, ништа мање. То значи да Запад користи садашњи „замрзнути конфликт“ који је сам створио као тољагу и претњу да би Србија прихватила његово прерастање у далеко већи и опаснији. Никакви економски, инвестициони, инфраструктурни или слични мамци и додаци не би изменили суштину или зауставили гомилање конфликтног потенцијала.

Због свега тога потребно је што пре отворити могућност учешћа Русије и Кине у процесу, што значи враћање решавања питања статуса у окриље Савета безбедности и у оквире Резолуције СБ УН 1244. То што се повремено истиче да ће евентуално решење до којег би се дошло у Бриселу и тако доћи на верификацију у Савет безбедности, није реално, нити умирујуће објашњење. Решавање проблема ипак је шире од пуког гласања.

Апелујемо да надлежни државни органи комплетирају списак цивилних жртава НАТО агресије, да се хитно настави и интензивира рад на утврђивању последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом и отровних гасова изазваних бомбардовањем хемијских фабрика и рафинерија, да се подржи формирање научноистраживачког центра о НАТО агресији, с библиотеком и одговарајућом документацијом који би на једном месту били доступни домаћим и страним истраживачима, да се легализује споменик жртвама НАТО агресије „Вечна ватра“ у Парку пријатељства на Новом Београду и да се у наставне програме свих нивоа образовања уврсти наставна јединица о НАТО агресији.           [/restrict]  


Један коментар

  1. Упркос савршено огољеној јасноћи свега што се дешавало на тлу Европе, тј. Србије на крају 20. века, поготову у светлу ЧИЈЕГ ИНТЕРЕСА и каквог ЦИЉА је било наметнуто као геополитичка неопходност (Русија је једини крајњи циљ – што сам писала још 2000. године) – НИКО од актера тог злочиначког удруживања неће то признати, прихватити одговорност и одустати од притисака на Србију. Земан је учинио историјски храбар и поштен људски искорак, и дај Боже да још ико крене његовим примером. Можда, уколиако Србија издржи и не поклекне пред грубим захтевима, тек мало увијеним у целофан неких лажних уступака као мамаца за лаковерне и све оне жедне и жељне власти коју би добили као награду за “конструктивност”, (што је, практично, друго име за издају). Нити има политичке партије у земљи која нуди програм који би бар заличио на нешто блиско патриотски оријентисаном… А не треба занемарити ни оне који, у својој наивности,, једва чекају да се заврши та прича о КиМ, јер, из њихове визуре, представља баласт – не слутећи шта бз тек онда све дошло на ред… Отворене непријатеље своје (њихове) земље, да и не помињем!
    Србији се црно пише, и једини излаз видим у издржљивости, ненаседању на обећања, НЕПОКЛАЊАЊУ дела свог светог тла – па ко издржи… И васпитавању генерација у патриотском духу, дакако. У врхунски патриотски чин убрајам и непристајање на долазак “Рио тинта” у Србију… и све слично томе.
    Срби, у памет се!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.