ПАД НА ПАМЕТ – Како је сахрањена српска књижевност

У шта се претворило некадашње уточиште рањивих, талентованих, паметних, креативних и образованих?

Када је у Србији разваљена богата, квалитетна и озбиљно институционализована књижевна сцена, на ред су дошле але и приказе које су пожелеле да се баве књижевношћу. Тачније, они који би желели да потпишу неку књигу као аутори. Сада, по онлајн-књижарама видимо једне до других књиге Иве Андрића и Ане Николић, Меше Селимовића и Сузане Манчић, Његоша и Саше Ћурчића, Владимира Кецмановића и Матеје Кежмана, Матије Бећковића и Кије Коцкар, Душана Ковачевића и Маријане Матеус. И никоме то не смета! Сви се правдају зарадом.

ШИРИНЕ БЕСМИСЛА Проблем ове државе је тај што постоје две или три издавачке куће (суштински је у питању једна) које имају довољно новца и бестидности да штампају све што им се понуди уколико ће то донети много новца. На први поглед, с обзиром на то у каквом времену живимо, ово може звучати логично и потпуно оправдано. Међутим, баш овакви непромишљени, или можда крајње промишљени, потези успели су да сахране српску књижевност. Она је постала уточиште за све оне који су народу досадили бавећи се својим послом, за све оне који би да узму новца и на оним местима на којима га има најмање, за све оне који су своје одсуство стида, памети и креативности овековечили и у видео и аудио формату, па им је остало још да историју својих ишчашења преточе у чашу књижевности. Кров од раскриљене књиге који је некада под собом скривао само одабране што су успели срећно да споје реченице и дају им смисао, сада је надограђен и отишао је у несагледиву ширину бесмисла.

БРАТСТВО ПО ГЛУПОСТИ Награде се дају на основу припадности клановима, спремности на компромисе, на основу приватног односа кандидата и чланова жирија, на основу идеолошке припадности, политичког опредељења, на основу братства по глупости.
Удружења књижевника у овој држави су интересне скупине подељене на два дела – оне који плаћају чланарину како би важили за писце и оне који, уз новац од чланарине, трагају за било ким ко је написао књигу и нуде се да напишу препоруку за учлањење у удружење за „само“ 250 евра. Дакле, опет, братство по користи.
Ретко можемо наћи критичаре који су афирмисали неког анонимуса, већ срећемо искључиво оне који преко леђа познатих писаца, или сада старлета, певача и фудбалера, желе да се прославе као критичари.
Књижевност је некада била уточиште рањивих, талентованих, паметних, креативних, образованих, а сада је постала пијаца на којој се продају саднице простаклука, спектакла, ишчашености, аморалности, воајеризма. И коме се продају те саднице? Нашој деци. Шта очекујемо да ће нићи ако садимо те саднице и заливамо их оправдањима како је све дозвољено зарад новца? Нићи ће неки коров. Ми се, оваквим третирањем књижевности, али и осталих уметности, бавимо сађењем корова.

ВЕРЗИЈА ПАКЛА Доласком короне, удвостручио се број проповедника ишчашености који објављују књиге, јер не могу тренутно да профитирају у области коју су претходно демонтирали, па зацаревали на тим депонијама. Сад би да праве ново сметлиште.
Када дођете на сајам књига, било који, уски пролази међу штандовима на којима су некада седели писци и потписивали бисере језика и памети блокирани су децом жељном фотографије са славним јутјубером, шминкерком или певачицом, а за то време родитељи чекају с њима како би их фотографисали. А прави љубитељи књижевности и велики писци осуђени су на оне мале процепе између штандова, где кришом, да неко не чује, размењују спискове добрих књига и поклањају једни другима ремек-дела која ће остати непрочитана јер је Аца Лукас објавио књигу.
Сећам се сцене коју сам са спрата, са штанда издавачке куће „Штампар Макарије“, гледао 2015. године на сајму – деца и родитељи вриште у блокираним пролазима арене Београдског сајма чекајући потпис и фотографисање са нечим што себе назива Зоранах, а мимо тих врискова, негде са стране, као кроз мећаву и сметове, пробијали су се, са супротних страна Рајко Петров Ного, Раша Попов и Светозар Кољевић.
Знам да постоји више верзија пакла, али ова је била једна од ужаснијих.


Један коментар

  1. Da, prava pisana reč je posrnula u celom svetu, još od devedesetih. Svi koji su pisali protiv svoje zemlje i od zapada oznacenih diktatora su postali poznati ili dobili Nobelovu nagradu. Jedino je Peter Handke dobio Nobela i uspeo da sačuva svoj razum.
    Srbi su poznati kao narod pomodarstva u svemu…mnogi imaju rasne pse a ne vole ih, modiraju se a nemaju novca, nasilni su jer je to in i dozvoljeno, ako završe fakultete mogu samo u toj struci da rade, pa neka čekaju i 10 godina na posao, ekologija je strana reč u rečniku, sve što je loše sa zapada je implantirano kod nas kao što je EU mnoge sumnjive vrednosti iz Amerike prenela kao vrline…i tako je svet izgubio orijentire…
    Knjiga Lottara Mateusa je bila bestseler, zašto ne bi i knjiga Marijane Mateus bila uzor našim prosečnim ženama, kao što su rijaliti šou postali model ponašanja naše omladine.
    Nama, koji smo živeli u oba sistema,ostàje samo da se čudimo kako se toliko brzo raširi taj šund, čak i brže od korone…
    Pisac ovih redova piše od malena, u zadnjih 5 godina na 2 jezika, do sada nije uspela da objavi nijednu knjigu na srpskom, maternjem…moraću da promènim pol ili mesto rodjenja…kažu teme nisu interensantne, a ima dežurnih koji ih svaki dan objašnjavaju u tolk šou na bezbroj kanala.
    I ja sam začuđeno gledala na sajmu kako devojčice i dečaci čekaju u redovima da im se potpiše knjiģa od Pin panter bande…kako smo krali i kako su nas uhvatili i strpali u zatvor…majke su stajale u pozadini i čekale svoje ljubimce.
    Neverovatno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *